margo

Kada sam imala devet godina volela sam puno jednog dečaka iz odeljenja. Otišli smo na ekskurziju i teta doktorica je pitala nas devojčice koji nam se dečak svidja. Sve su ćutale a ja samo što nisam istrtljala. Onda je teta doktorica rekla koja mi kaže dobiće čokoladu i ime je izletelo samo od sebe. Rekla bih ja i bez čokolade. Čokolada je samo malo pogurala stvar. Nikada nisam dobila tu čokoladu.

Nema šanse da se dokaže da ja stvarno stojim iza ovog posta, jer, ovo ne bih na glas nikad izgovorila( ma digni ruku, digni obadve).

Operacija trijumf, otišla sam zbog sladoleda i ovako...da je Cveta pevala sve bih ih oduvala, falila je, ili, nije joj tamo mesto, ovo drugo verovatno, ali ono što je najporaznije po mom nekom cepidlačkom mišljenju i što ukazuje na surovu nedovršenost takmičara je odgovor da izmedju ljubavi i karijere biraju karijeru...da li postoji išta bez ljubavi na ovom svetu...Bože?...Bože?!

Pročitala sam proročku noć, knjiga ima kandže, tražila je od mene previše, ne znam zašto,  kao i lost, znam zašto.  Prisetim se povremeno one serije putovanje koja protrči kroz sredu na rtl-u. Vrati se u prošlost da nešto ispraviš pa ćeš načiniti nešto još gore, ne vredi ni pokušavati, kao da si uradio najbolje što si mogao, mogao i ako nisi, veruj mi da jesi i ne vraćaj se nazad.

E onda sam sela i u punoj pripravnosti čekala emisiju o Sonji Savić, uključila sam tv sat vremena ranije da ne okasnim. Izdržavala sam se da ne plačem jer sam htela da istrajavam u svom veštački napravljenom miru, nema veze, udri, a udara me ona stalno, a ja uporno pokušavam da joj kažem da nije lepo udarati nekog stalno, pa ni povremeno ali ona ne odustaje... i Danojlić lepo kaže čovek se izruguje drugom da se ne bi rasplakao nad sobom, a svejedno plačemo svi u šesnaest samo što neki više trepću pa ti se čini da ne plaču i da im do plakanja nije...ja ne trepćem da ne bih plakala jer čim trepnem gotovo, a kad stalno trepćeš nemaš kad da plačeš jer moraš da trepćeš.

Onda sam otplakala turu za tom neponovljivom glumicom i prihvatila se Isidorine priče pod nazivom Krug. Kaže  mrzim obožavanje središta, i strah me je od robovanja njemu...i niko ne može dalje da ode od drugoga, i koga god pogledaš isto je što i ti, i u toj je pomisli užas, očaj i ludilo.

I tako...

Prikopčala sam se na aparat, pa otisnula na hodočašće. Pustim u uši nešto što održava u životu a ne iziskuje mnogo života. Coldplay, da, neočekivano veoma. Uz njih sad već pevušim ko prase babe ono la la la...Negde na sredini mosta shvatim da mi je nešto što je zazvučalo nestvarno lepo promaklo, začudila sam se kako mi je pesma promakla posle tolikog slušanja i kad sam htela da je vratim nje više nije bilo...i tražila i tražila, nijedna nije bila ta, gde mi je pesma? Nije ni cela pesma, samo jedan deo, izgubila ga nepažnjom ja. Utom sam i most prešla. Već je počelo da se smrkava, i dalje se pitam gde mi je pesma nestala, baš čudno...noć poprima boju jutra u moonlight shadow samo što ja nemam pištolj, i što dvoboj vodim sa samom sobom, mada, kada već dodjem dotle da se postavi pitanje why do you waste my time biće i pucnjave.

Slušali smo sinoć Matiju Bećkovića. Ja po prvi put. Divno. Nikako fino. Šta je fino? Jedna mlaka, podgrejana i razblažena reč. On je bio spektakularan, podsetio me na Svetozara Koljevića, i on je umeo tako a malo ko ume tako, mislim, malo koga čovek može da sluša otvorenih usta, u meni se nekako sinoć sve širom pootvaralo...posle kad sam mu prišla sa onom poćerničkom knjigom i velikom molbom za jednu malu jelenu poklonila sam mu jedno hvala, a on meni otpoklonio jedno hvala vama, a i tako sam bila ubedjena da mi je oduševljenje piskaralo po celom licu čitavo veče i da to nikako nije moglo promaći njegovim razigranim očima, stizale su preko trećeg reda, uskakutavale u moj četvrti ili peti.

Sinoć sam do kasno čitala njegovo Kad budem mladji, ma lepo, divota jedna.

Trenutno čitam Isidoru Sekulić i pola ostera. Moji djaci muku muče sa pet strana ujka vanje, kada sam danas jednog pitala da li je pročitao ujka vanju odgovorio mi je ma de sam pročito, poslali su me kod psihologa zbog tog vanje...drugom su  dve bele žičice uticale ili istakale nešto iz glave iz nečega zadenutog o pojas, jedan djak je dobacio ne dirajte njega on je na aparatima, izgleda da smo svi na nekakvim aparatima.

Sestra je kupila čizme da ublaži patnju, ja sam htela da ublažim svoju jednim pečatom koji pečatira veri najs ali onda sam shvatila da nemam o šta da lupam to veri najs niti da patim pa čemu to.

Ovi takmičari iz slagalice su mi smešni kako se zgomilaju u čvarčić kad nešto ne znaju i kako se razvale u onoj stolici kao da sve ama, baš sve na svetu, znaju kada imaju reč od jedanaest slova, kao da se reč od jedanaest  slova ne može podneti ako se ne zavališ u stolici i odsloniš od stola.

E da, sa poslednjeg albuma coldplaya najviše volim pesmu death and all his friends. Proboj.

Kada sam sinoć pred ponoć pročitala i poslednju rečenicu onog murakamijevog norveškog beovulfa  bila sam skoro pa ubedjena da ću danas provesti jedan beznadežno crn dan i da se čuda ne dešavaju. Medjutim, situacija je ujutro bila daleko bolja od očekivanog, ako zanemarim da sam imala jedan potpuno neočekivani napad tako žestoke ljubomore... glup koliko i neosnovan i dok sam sva vesela zaključila da u ukrštenim politikinim rečima odlično stojim sa onim upiši eo i da ako dodaju još malo onih tipa inicijali glumice turman i peto i šesto slovo azbuke, do desetog jer posle i prestajem da brojim, da ću stvarno dobar deo praznina popuniti, mada, ono eo me podseća na ono šta radiš?...ništa eo, a ti?...ja zrao...u medjuvremenu dogodi se i čudo, znaš čudo kao koja bi bila poslednja stvar koja bi ti pala na pamet da je moguće da se desi pa ni ta i onda shvatih da se čuda dešavaju ali da ja ne znam šta sa njima da radim.

I da, mama kad se vratila sa puta pokazivala nam je slike, mama pored nikole tesle, oko njega, u bašti, na nijagari, pored nje, sa kabanicom i bez, na klupi, sa psom, na nekima je imala crvenu haljinicu a na nekima i nije, u glavnom, ličila mi je na patuljka iz amelije pulen, fali mi taj patuljak.

Malo sam bolesna. Ništa strašno, skoro pa smešno, tri inekcije na svaki drugi dan, čak ni svaki dan, tri, ko još prima tri inekcije. Pravim avanturu od cele te smejurije, prolazak kroz park i po neka gospodja, sa obaveznom ešarpom, uhvaćena u kratkom begu od radnog vremena da obavi nešto smešno neodložno, sestrice, ljudi u čekaonici koji otpozdravljaju na dobar dan ili ne, bakice koje te onako sićušne, drhtave i očiju razigranih na sve strane, njuše dok ne nanjuše koliko je doktor bio ljubazan i da li je vikao. 

Danas sam otišla malo ranije da bih stigla na četvrti čas. Pred vratima je momak koji ako je stariji od mene stariji je dan, ako je mladji od mene, mladji je dan. Pitam ga da li čeka inekciju pitanjem Da li ti čekaš inekciju?...da, ideš u školu?...da, nadam se da ću stići za četvrti čas...dobro, u gimnaziji bi trebalo da imaju razumevanja...ali ne, ne, ja sam u tehničkoj...pa dobro, ako ne bežiš sa časova...ali ne, ne, ja radim u tehničkoj...koje si godište?...sedamdeset osmo?... sad  već vidim kako pogledom traži kučera i čeka na  znak pa da  počne da ruši penzionere po čekaonici ...a zato se ti meni toliko smeješ, ama...ama...da te pitam nešto, nema veze...pitaj...ma nema veze...pitaj slobodno...ne, nema veze već sam se dovoljno...

Zašto mi se piše ovo pitam se još od jutros kada sam razmišljala da napišem ovo...da se preporučim, napišem kako sam očuvana sa trideset godina toliko da mogu proći kao da imam osamnaest, da skrenem pažnju na sebe, kome...čovek me je smestio u '96. godinu, nisam u njoj imala svoje mesto ni tad, pogotovo ne sad. 

Posle današnjeg incidenta na času koji se završio intervencijom obezbedjenja mogu samo da izvedem zaključak da teško onom koga ja volim. Nameračili su se na pogrešnog. Mog.

Lep. Hvala puno i veoma. Lep. Meni. Sa puno veoma i još jednim gratis. 

Kako izgleda i oseća se čovek koji kaže I' m shining like a new dime. Izgleda kao...majmunče, uglancano majmunče... kao poslušan dečak kojeg majka zapljune u razdeljak da ga zaliže, uliže i zalicka a onda povede u crkvu da i Bogu bude lep.