margo

Ta prodavačica u jednoj boljoj kineznici mi se jako dopala čim sam je ugledala. Posle sam, mislim odmah sam ali priznajem samo za ovo posle, shvatila da me jako podseća na devojku iz spota another chance od rogera sancheza...jedno prirodno i normalno stvorenje, pitale smo za neku majicu ona se nasmejala i rekla pa možeš i da je rastegneš i vidiš, opet nije kratka podigla je ruke iznad glave da nam demonstrira šta sve majica može, tako bi malo dete podiglo ruke da pokaže da je obuklo potkošulju...kakva je ovo faca, da ne poveruješ rekla sam kad smo izašle.

Posle par minuta obrele smo se u našem dramatičnom kafiću u kojem nije bilo mesta, pogledala sam okolo i spazila ogroman sto sa dve fotelje na oba čela i po dva ogromna kauča ili šta su sa strane, sedele su dve ultra fensi ćurkice zbijene na samom kraju, ima mesta najmanje osmoro ljudi da sedne i da se uopšte ne guraju, da li vam smeta da sednemo?pitala sam, mislim, sele bi na drugi kraj, ne bi se ni čule niti videle bez da se krivimo kao...one su onako medeno kretenskog osmeha koji upućuje na to da nizašta osim feniranja i namazanih noktiju nisu čule rekla pa sssmeta...maaalo...

Evo radimo. Sve je rešeno jednim metrom strujnog kabla i vrlo veštim eskiviranjem da odem na večeru sa vlasnikom ovog našeg bačkog vireles sistema, a on je...ružno je da pričam o njemu, ružan on ružna bi bila i priča.

Sve se sredilo brzo. Posle onog mog cmizdrenja od juče koje baš u dubini i nema toliko veze sa osobama  zbog kojih sam cmizdrila ...dobro sam, a i obim je opet na 90 taman koliki treba da bude. Naučili su me da stavljam rumenilo tamo gde treba pa sam se i našminkala juče ujutro i morala sam biti dobro jer bi me pojeli.

Sa još tragovima povelike tuge sela sam u paščaru pored novog kolege, onog što je moje godište, i koji ima devojku mladju od nas dvoje devet godina i kojemu je dosta da ima seks sa njom dva puta mesečno i to po tri puta za noć ako mu je verovati a  ja verujem jer mi deluje kao neko ko može dobro da nategne, više puta. Sela sam pored njega onako upljuvana iznutra a on počinje istog momenta da me mazi po obrazu, gleda me i smeje se.

Upisujem čas jedna mala dobacuje baš ste nešto srećni...

sestrin dragi se doselio iz kragujevca u vrbas da bi živeli zajedno. znam još jednu osobu koja se doselila iz beograda u vrbas da bi živela sa nekim koga voli i putuje svakog jutra za beograd na posao. Zašto je sve svima izvodljivo osim kada sam ja u pitanju, za mene je ne očekuj, nisam u stanju, ne mogu, nije izvodljivo...čak i na moje spremna sam na da dobijam nemoj biti luda, nemoj...nemoj, nemoj, nemoj...mrzim kada ustanem i počnem da plačem...pobedjuju me daleko slabiji od mene.

iskreno? sve mi se slomilo. lako te je bilo zavarati.

Pred današnji dolazak odeljenja trećeg sedam, onog u koji ide već više puta pominjani golub, bila sam  u aaauuuummmm stadijumu i pevušila nešto što me je odvodilo što dalje od tog improvizovanog i sklepanog kurčića od katedre koji daje osećaj da si bitan, onome kome je do tog osećaja stalo, ja se često skrajnem pa sednem za prvu klupu ako je slobodna.

Došli, počeli da ne ćute i divljaju pa posle neuspelih pregovora kažem da oni bez udžbenika mogu da napuste čas, čas od njih tridesetoro napušta dvadeset petoro, ovi što izlaze lupaju drugim kolegama na vrata nastaje haos. Odlazim da obavestim direktorku. Putujem deset minuta sa trećeg sprata. Vraćam se. I čujem. Kao iz pećine. Profesorkaaaaaa, zaglavili smo seeee, pomagajte kao da ih čujem kroz vodu, uspeli su da zaglave bravu sa unutrašnje strane, ja se naslanjam na zid kao kurva na jedan autobus u jednom filmu i posle dva minuta odlazim da obavestim direktorku o razvoju situacije. Posle deset minuta ponovnog silaženja kod direktorke koja već priča razrednom šta se dešava u njegovom trećem sedam obaveštavam šta je sad. Razredni se penje sa nekim tipom i kod vrata govori ovo ćemo morati pajserom na reč pajser umirem od smeha, razredni cima i cima, provaljuje vrata i rastura celu bravu, kao da je bacio petardu...momci, ovo je pravi trenutak da se dogovorimo kada će roditeljski...ubrzo sedam i čujem jeste videli kako je razredni provalio vrata kao džejms bond a onda izvadio češalji i očešljao brkove...meni kreću suze od smeha i ne mogu da ih  zaustavim...odmah se vraćam samo trenutak.

I sinoć sretoh goluba. Onog što mi je rekao da mu se okrenem pa sam ja njemu rekla da izadje da ne bi direktor dolazio po njega. Šeta nekog belog velikog psa. Znam da uz te velike pse obični ide tekst on je štene, ima samo osam meseci...čudno je da baš svi imaju osam meseci, može li to bit. Mislim, moram da pomazim pa šta mi bog da. Krećem rukom, golub me gleda preneraženo. Pas. Ništa. Stoji i pušta da ga mazim.

Koleginica od koje smo nas dvoje delili antenu za ovaj bežični internet sa kilometrom kablova, pitam se zašto nije kablovski, mora da se seli. Prodaće mi antenu u pola cene i to je baš lepo od nje, druga stvar je što nemam optičku vidljivost. Eto.

E jebalo me eto. Eto ili nije ali već se vidim kako mi otimaju ona moja dva lavora a ja se držim za dovratak dok me vuku za noge.

There is not much to say...čitam lekciju u grobnoj tišini, pred tablom, verovatno iskrivljena kao da poziram ili kao da  me mrzi, tišina neprijatna, mogu sebe jasno da čujem kako ne umem da izgovorim reči just i education,  nije grubo dž, nije ć, nije č...mrzim te reči, neprijatno mi je zbog tišine... profesorice ugojili ste se...dobacuje golub iz zadnje klupe , prestajem da čitam, podižem pogled, sedi zavaljen, i gleda me ispod oka...nisam valjda puno?...ne znam, okrenite se...

Jutros u sedam me je probudila muzika iz mobilnog. Zvao je tata. Pričao je nešto zagonetno i ništa ga nisam razumela. To ne mogu da pripišem svojoj bunovnosti jer mi mozak radi kad god hoćeš pogotovu kad nećeš. Malo sam pitala šta, onda a a onda sam prekinula. Da li je zvao švalerku? Da li moj tata uopšte ima švalerku? Bilo mi smešno.

Onda sam ustala i shvatila da sam dobila. Čudo su te adsl tablete, od njih te ni stomak ne boli. Kao anestezija. Ovoga meseca se ni sa kim nisam posvadjala a nije da nisu pokušavali.

U okviru naše kulturne jeseni sinoć smo bili počastvovani izložbom slika Petra Lubarde. Sigurno dvadeset, ako ne i više, minuta razmišljala sam da li da obujem svoje nove čizme, šetala po stanu, nisam se zateturala nijednom ali kad sam počela da pravim neke ozbiljne face i da ufitiljujem onda sam pomislila bači govna sazula ih i vrnula u kutiju. Otišla u patikama. Gužva ljudi nekih, toliko ih ukupno nije prošlo kroz galeriju za dve godine. Ja procenjujem ko od njih ima umetničku facu pa onda kidnem napolje da procenjujem napolju. Sve sam se smejala. Je l ti ono profesorica engleskog?...E a  što ste me izbacili danas?...Ček, koji si ti, a, da, mora da si bio bezobrazan...nisam...ondaaaa, te ne volim...ih ne volite i počinjemo da se smejemo...hoću dobiti neopravdani?...a ti bi još jedan gratis neopravdani ?

Izložbu sam tek malopre pogledala, sinoć je bila ludnica pa mi je zgledanje posetilaca bilo mnogo interesantnije za posmatrati od slika.

Posle izložbe odlazimo u bioskop da produžimo kulturnu jesen. Pogledali smo pet nagradjenih kratkometražnih filmova studenata režije sa univerziteta braća karić. Pored mene sedi slikarka, moje strašne drugarica, a moja strašna drugarica sedi na dva mesta od nas dve. Slikarka govori ne mogu da sedim kao u kafani, volim da idem u kafanu ali ne volim da sedim kao u kafani...smejem se, ona ne misli da je rekla nešto zanimljivo.

Posle deset sekundi početka prvog filma bilo mi je jasno zašto su filmovi pokupili preko 60 medjunarodnih nagrada. U životu ništa bolje, lepše i čistije nisam pogledala. Sreća da je bilo komičnih scena pa sam mogla da se smejem u pauzama plakanja.

Prvi film ko čuva čuvare počinje tako što se jedan presladak švrća od nekih sedam godina krije u žbunju sav preplašen, posle par sekundi izleće iz žbunja sa drvenom puškom i ubrzo biva ubijen jednom istom takvom, u  sledećoj sceni on leži na zemlji, otvara oči, iznad stoji devojčica, skida venac sa glave, smeje se i baca na njega, pojavljuju se i njene drugarice kao vile, on se smeje...već u sledećoj sceni on sedi u kamionu punom vojnika...pa zatim scena kako on viri i gleda nju dok igra balet, ljudi, takve radosti, pijane i budalaste sreće na njegovom licu dok je posmatra ne mogu se opisati. Zatim sledi dokumentarac o dvoje ljudi u staračkom domu koji tek tad, posle preko pedeset godina, imaju priliku da budu zajedno da li si srećna...jesam...zašto...imam tebe i ništa mi više ne treba, imala sam i jednu tvoju sliku...odakle ti moja slika...znate, ja sam bio opasan, čim dobijem slike žene mi razgrabu...

Poslednji film, na koji se nas nekoliko rasplakalo kao da smo se unapred dogovorili,  zove se čuvari tišine, ...film je o Dečanima, i monasima koji žive, idu po vodu, hrane se i mole u pratnji  kfora...

Cd sa filmovima ću nadam se nabaviti u toku nedelje, volela bih da ga pogledaju sve osobe koje ja volim mada mi je  sve vreme u glavi bila samo jedna jedina osoba. Verovatno nju volim najviše. Ne. Sigurna sam da nju volim najviše.

Sigurna sam da ću naći svoje mesto i da ga za mene ima. Ovaj dan je čaroban.

Nešto smo mi, mislim, akademski kurci u paščari raspravljali o seksu. Uglavnom muški i ja, a valjda sam i ja muško. Slušam ih šta pričaju. Treba da dobijem pa me ledja rasturaju i rastajem se čas sa životom čas sa naslonom stolice, pa onda opet pritisnem donji deo kičme o hladan naslon pa ga odslonim- ne valja i bog. E sad, nije baš da ne valja skroz, mislim ne valjaju mi ledja, sve ostalo začudjujuće valja osim priče- i ledja. Čega se ti bojiš?!...pa bojim se jeb' ga...ama čega se ti bojiš?če-ga?!...ha jeb' ga, može cura zatrudnit...ma jebe mi se, šta i ako zatrudni...ma abortus je zajeban, neprijatna je to stvar za žene...ubacuje se i treći kolega...koleginice šta vi mislite o svemu ovome?...ovaj, ja mislim da je najbolje da bude što duži i što deblji, ne ne, najbolje je ipak da bude što deblji, ali mora da bude jako debeo...jako?...baš baš...a dužina u tom slučaju može da budeeee?...pa mislim, znaš, jedan(preskočila sam reći još jedan) se hvalio da ima 21, pa sam mu rekla  hajd boga ti pa ponekad ni 21 nije malo...

Eto. U  29. godini otkrila sam čari pranja. A kako i neću kada sam, izmedju ostalog, za rodjendan dobila jedan ljubičasti i jedan jorgovan lavor, ukupno dva, kod mene ništa na jedan- osim kad želim biti baš ozbiljna a kao što rekoh odavno- mrzim neparno brojeve.

E sad, da li sam morala baš kupiti ljubičasti omekšavač i da li baš u ljubičastom lavoru moram prati ljubičastu majicu to već ostavljam na prosud onima koji se bave psihičkim poremećajima. Sigurna sam da sam htela nešto pametno da napišem ali ne znam dje mi se djenulo...

Sad nešto razmišljam o tome kako mi nikada neće biti jasno kako sam uspela miljanu da dam keca u dnevnik a da mi nije demolirao učionicu. Sumnjam da ga je odobrovoljilo to što sam mu rekla da može da bira u kojoj će mu boji biti taj kec.

Za jednu boju sam slagala a i ta boja nije za kečeve, nije ni za ništa .

Imam novu učenicu za privatne časove, ne smem ni o njoj, kao, ako počnem o njoj biće malo providno zbog toga što sam o mnogo čemu obaveštena...i onda će biti izazivaš, izazivaš...ala mrzim ovo pisanje u naznakama, postaću još gori diplomata od pokojne margite iz ekva, pu jebem ti blog.

Kako to. Pa tako kad se ne bi pojmilo ni na koji način bar malo približan mom. Nisam sa mojom vesnom bila u kontaktu sigurno dva meseca. Danas smo se konačno ukontaktirale. Napisala mi u mejlu njene dešavanja, ja nabacala moja. I tako. Sad sedim nešto i razmišljam kako joj o onome što mi je najvažnije na svetu nisam otkucala nijednu reč. Ni nagoveštaj. Trudim se da to ni sebi ne nagoveštaam i da o tome ni u sebi ne progovaram.

Razmišljam o rasporedu ljudi oko sebe. Meni su rasporedjeni ti i ti. A šta ako mi se nikada više ne ukaže prilika i to me razdire, prilika da uspem posegnuti za onom ružom kojom su miljkoviću mlatili ispred nosa a on kukavac pokušavao i pokušavao. To je moja ruža. Jedna i jedina. Znaš. Ona kakvih sigurna sam više nema. Zašto sam ovako rasporedjena...

Nema brisanja. Sinoć sam posle ponoći obula nove čizme i šetala po stanu. Mislim, u pravu je, nije to za mene ali šta ću kad su lepe. Onda sam sela na kauč i mlatila nogama ka budala.

Trenutno slušam it s like that, martyr od depeche mode i slušam she's a sensation od ramonesa i što je više slušam sve mi je smešnija ali ono aaaaaa aaaaaa mi se i dalje svidja...eto tako...tajči mi je donela jedan cd ali su mi ga konfiskovali odmah po spazivanju, i kad mi ga vrnu onda ću slušati onu pesmu od hemijske braće kojoj ne mogu da zapamtim ime da me ubiješ sve dok me ne izbace iz zgrade...ima i spot a la kusta.

Sve se polako namešta kako treba. Na silu ne može ništa. Ono što ti je namenjeno neće ti pobeći i rekla bih da sam srećna. Počela je škola, ima se posla pa i ne stignem da mnogo razmatram i da se mučim. Više ni svoj rodjendan ne mrzim, stekla sam dosta prijatelja pa me se sete svi oni koji mi znače u životu. Trebalo je vidit Tanju kada je sinoć izvadila male ciklama tangice sa džepom napred u kojem se nalazilo ono što muški nevoljno stavljaju na svog miška. Kaže samo te zamišljam kako vadiš kondom iz džepa uz zvučne efekte znala sam da su za tebe...moja strašna koja mi je...neću, evo obećela sam da neću reći šta mi je kupila ali je ipak našla načina da mi kupi knjigu iako je rekla da mi neće kupiti...greh je tebi ne kupiti knjigu, nema smisla, nisam imala srca...pozvao me je i dragi da mi čestita rodjendan i da mi se požali da je u mraku zgazio na moju šnalicu i ubo se...a jes malo čudno da svaki put kod njega zaboravim šnjolu...

A najčudnije u svemu tom mom smiraju svega osim prstiju je što sam poslepodne navratila u galeriju, sad već vidim tanju kako se lupa po čelu i govori kuku samo da ne počne o slikama, pregledala slike i ušla u pomoćne prostorije da pitam za jednu sliku, izlazi neki neugledan čika, ja ga pitam za jednu sliku a on govori to ti se svidja? Ja ću to da ti spizdim za pet minuta...onda mi je pokazivao sve slike u pomoćnim prostorijama, rekla sam mu da mu je pristup umetnosti vrlo neozbiljan kada mi je skrenuo pažnju da su to sve njegove slike a i nisu vam vesele slike, a i ovaj grad je sramota, onog hamerštila sam gledala deset puta...hoćeš da dodješ  na  Lubardino otvaranje u petak...hoću naravno volim Lubardu...e pa dobićeš pozivnicu, daj adresu i broj telefona...telefona?...da ako zatreba...ma daj ne zezajte za šta može da vam   zatreba...on se smeje, setio se da ima pozivnica i kod sebe pa mi je na jednoj ispisao ime i prezime a pored njega me nacrtao za par minuta ...onda je izvadio list papira i počeo da me slika ...imaš zanimljivo lice...da da, i onaj švaler pajser mi je to rekao, je l tako navatavate cice...ne navatavam ništa, ti si mi zanimljiva...a vi ste?...akademski slikar i reče prezime...mislim, osećam da ću se sad nešto obrukati i ne sumnjam da ste poznati ali ja nikad čula...on se smeje i slika...prvo crnom, pa dodaje crvenu preko lica, pa počinje da maže prstima dodaću ti sad malo bele...šta kažeš?...kažem da ovo što ste naslikali ne bi trebalo da bude toliko očigledno...gledam sliku i kontam kako sam dugo mislila da se ne vidi na meni to što  je on naslikao...e sad mi još recite da mi je nećete dati pa ćemo se gadno posvadjati...nosim još vlažni crtež ulicom i smišljam gde ću je okačiti kad je uramim, za divno čudo to puštam lako ali boga nema  da bih pustila nekog da me fotografiše

Donosim sliku i ne prestajem da je gledam, dolazi moja strašna, gleda sliku i ne govori ništa, reakcija kao i moja, razumele smo se...a jesi ti čula za tog..., jesam li se gadno obrukala?...crna jelena...

Pojela sam u kantini jednu krempitu, kada sam krenula da odem dobacila sam da su im krempite super i otišla da popijem sok i da maštam do sledećeg časa, posle par minuta došla je servirka ti mi trebaš, profesor r ti je platio još jednu krempitu pa da dodješ da pojedeš, a onda možeš otići u kancelariju direktora da mu se zahvališ, samo njih dvojica su tamo...pojela krempitu i zahvalila se direktoru naravno, ušla sam pognute glave kao dete od pet godina i rekla došla sam da vas obavestim da sam pojela krempitu i zahvaljujem se sve jednako gledajući u pod, direktor umire od smeha da li se to meni zahvaljujete?...da...šalim se, profesore hvala vam, gledam u pod i persiram čoveku kojeg uglavnom pitam isto jebeš li šta...da da, i drugi put...drugi put naravno.

Jutros sam se uputila do škole da održim dva časa. Takav mi raspored. Sve mi je nekako prilično u redu. Pijem kafu, ispisujem par reči tek da proverim da mi nekim čudom ruka nije preko noći proradila. Ispisujem ih skroz lako, naravno, do prvog časa situacija će se dramatično promeniti i znam da neću moći da pišem, tako je svakog dana.

 E da. Krećem u školu. Imam jedan mali ritual na putu do tamo. Uvek pored madjarske crkve bacim pogled prema vrhu na krst. Ne sećam se ni otkada sam to počela da radim. Ispred crkve nešto malo pored puta. Prvo mi se učinilo da je malo štene a onda shvatam da je to mali crni zec kojeg je nešto pregazilo, leži sa nogicama pored glave a pored njega odvojena i netaknuta mu cela utrobica. Plakala sam sve do škole. Nisam se setila da pogledam na krst.

Zamisli mene, onako željne radosti i bolno iskompleksirane što živim u selu, kako piljim u svetla na kalemegdanu, plastične čaše sa natpisom jelen pivo, i zamisli kako konačno idem na koncert sa osobom koja mi je toliko nedostajala na trgu u novom sadu prvog januara a da je tada nisam ni poznavala. Bolje bi bilo da preskočim da sam tu osobicu pitala da li su ušće i kalemegdan isto...nije mi ismejao i smireno mi je objasnio da nemam veze s mozgom.

Preskočiću i pitanja koja sam mu postavljala vezano za muziku, ali ma koliko da nemam veze s mozgom, cane je bio super a o rundeku i posebno pesmi šejn da ne pričam. E da, i držao me za ruku u polumraku sve vreme baš taj jedan on kojeg je  Jelenica sanjala i rasplakala me. San joj se- nam, obistinio. Dok sam se igrala sa njegovim prstima ne znam šta mi je bilo lepše, da li osećaj da se gubim i propadam  kada zažmurim ili muzika, ili njegov krišom i vrlo diskretno ...nešto, fali mi glagol, poljubac u čelo.

Vraćamo se u stan, oko jedan, posle jedan, na klupi sede dvoje na naslonu a pored njihovih nogu je poprilično velik staford, čim nas je primetio sišao je polako sa klupe i prišao meni da ga mazim...pomazila sam ga i krenula, okretali smo se dok smo mogli da ga vidimo a kuca se nije obazirala na gazde i gledala je za nama, dobro mnom. Tebe stvarno vole psi, kako ti je odmah prišao...a meni milo da ne može biti milije.

U stanu...hajd, mislim, nema smisla da sad iznosim tu neke detalje ali čim sam dobila prvi poljubac posle tolikog truda da budem fina, žensko i da se ponašam, pomislila sam prvi je počo a onda sam rekla samo da te upozorim- nosim tange...i onda... spektakl.

Izvukla sam radost pažljivo sa dva prsta da je ne pocepam, gledam u nju i idem ulicom. Na ćošku je Mitar, onaj mali klinja što me je pre par meseci pitao da li hoću da vidim Albine kuce. Najomiljeniji klinja na svetu. Mitre, znaš li ti da si ti najveća faca na svetu, lice mu je na reči najveća faca momentalni osmeh. Ali ja i tučem....tučeš, ma šta kažeš  faco i gura zelene vrhove prstića u usta...kakvom si se to olovkicom izbrljo, evo ti dizni maramica da se obrišeš...pružam mu maramicu na kojoj su šilja i ostali miki mausi i plutoni, a on pažljivo širi maramicu, gleda sličice i govori jao ovo lepo...ćao faco...i posle kraćeg šaputanja čujem faaalaaaa na maramicuuuu

Kako mi je bilo milo, mnogo toga. Ooo da. Jutros mi je zazvonio mobitel dok sam sebi priuštavala izlazak iz kreveta na sve četiri, čas tek za sat i po pa mi se može. Je l možeš za deset minuta da budeš u školi...naravno da ne mogu sad sam ustala, u stvari još uvek je to u toku...šaljem instruktora pa tebe...da, pitam se kojeg....tiru riiiiru...zdravo jelena ovde vlado b...ma šta kažeš...

Zamena za drugo sedam, stigla sam da se umijem...čula da su grozni, nisam imala čast....o gospodo, čujem da ste grozni...ko kaže?...pa ne kažem jedino ja jer vas ja ne znam...čas se završio tako što sam im rekla pazi kad ću da vas pohvalim...

Potraga za farmericama u veličini 28 još nije završena, nastavlja se sutra, imam li veličine za mene? Imam. Šta ja hoću tako mala od 170? Hoću tu ruku i stavi je baš tu. Ti. Ne bilo ko nego ti.

I onda ja njega pitam a da li ti voliš pse?...a on kaže pa ne mrzim ih kao mačke...zamiiiisli molim te, i on hoće da se upoznamo, o gospode.

Popile smo, ja sam pre će biti pojela, belu čokoladu dok nam je jedan tip uporno nešto pričao i smejao se, nisam mogla da se setim na šta me njegov smeh podseća, posle sam se setila, posle, srećom, smeje se kao krusty the clown, da ne pričam da bi se čim bi zaustio nešto da kaže začuo neki od aparata, onaj zvuk kao da se sipa soda, šlag...

Dok sam pokušavala da se udubim u impresioniste, uvidjajući da mi samo još oni fale pa da sam na ovoliko da ne umem da sastavim normalnu rečenicu pred normalnim svetom, došli su sestra i njen dragi i doneli mi prvoplasiranu hemijsku po debilnosti, ova šije i onu sa nogicama , rukicama i malim šlemom na glavi. Ova je zelena i ima zelenu kuglu na glavi i  ako bi se njome udarilo čelo potencijalnog djaka počela bi da svetli zeleno kao u nekom filmu naučne fantastike. Zamišljala sam kako vičem djacima tišina i udaram tom kuglom prečnika 3 cm o sto a ona počinje da svetli. Umrla od smeha, kaže dragi mislim, nije bilo smisla da ti uzmem onu sa kojom možeš da praviš balone od sapunice.

Jedva sam zaspala a svršila u snu nekoliko minuta po zaspivanju i probudila se u čudu kao da ne znam šta mi se desilo, mada, ako ćemo pošteno, u snu mi se to nikada nije dešavalo jer ja nisam dečak...čula sam sebe kako dahćem ali sam se bojala da se pipnem dole iz straha da ne osetim da se ono pulsiranje stvarno dešava ili ne daj bože iz straha da ne napipam nešto što sam mislila da nemam.

Ujutro me je probudio sat tako neočekivano da sam ustala i šetala pored kreveta jer nisam znala šta da radim, a kad sam skontala da mi zvoni budilnik onda mi se povraćalo, valjda zato što sam naglo ustala.

E da uznapredovala sam, više ne plačem na ono tell me how you feel, sad ležerno predjem preko toga, takoreći bahato i rasplačem se na well I feel like they are talking in a language I dont speak and they are talking it to me...još mesec dana i da me vidiš samo...ličnost.

Neki dan mi je nabrajao šta mu se sve nalazi u postu, prve dve stvari  u nizu bile su dovoljne da mi ne padne na pamet da to pročitam, to sam mu i rekla. Što više dramatičnosti veća verovatnoća da neću pročitati, sve sam  mislila kako on nema pojma kome to priča pa mi je još više bilo smešno. Opisa, opisa, i opisa i detalja i mrtva sam zadovoljna. Na jednom mestu Marijas opisuje oči jednog profesora, kaže da mu je desna  polovina oka boje ulja a leva boje svetlog pepela, ako posmatrate s desne strane pogled mu izgleda grabežljiv kao kod orla a ako gledate s leve onda izgleda odan kao kod pasa i konja pa da, kuce su dobre...i smejem se sama sa sobom kao dete koje gleda crtani...je l ti se ide na koncert?...ide, a ko nastupa?...kako ti se onda ide?...

Svaki put kada u pesmi talk coldplayer izgovori tell me how you feel ja se rasplačem...sve mi je u tih pet reči...još malo pa škola...

Nije bitno šta i kako sam preživela veče sinoć. I da li sam bila bruka za ženski rod. Znam samo da sam pošto sam obrisala svoje cmizdrenje dizni maramicama rekla hoću svoju ruku nazad pa ti vidi šta ti je činiti, ima da mi je vratiš i to je naredjenje, nemam poštovanja za tebe pred ovim zahtevom. Danas mi je ruka mnogo bolje. Dosadjivaću mu svako veče pa kome pre dosadi. Verujem.