margo

Sinoć sam malo gledala film I want you. Radi se o tome i tako se radi da sam ga gledala samo jednim okom, čak sam malo i okretala ledja filmu, kao imam posla za kompjuterom. Kao kad si bio mali pa počne scena a ti sa mamom i tatom, i babom, svi gledamo tad u porube od prekrivača, ili moramo nešto da vidimo na dvorištu osim babe, baba gleda. Posle retko kad naleti tako neka scena, kad si sam nikad da te tako iznenade. Kad si u društvu, ono što se nagovesti na početku ne ostane na nagoveštaju, ide se pravo do kraja dok ti piljiš kao ukopan u fleke na tepihu i moliš Boga neće valjda, kad si sam onda ti daju nagoveštaj i već posle par sekundi ti isti sede i doručkuju.

U filmu Helen šiša Martina u frizerskom salonu, drži mašinicu u ruci, striže ga, drugom rukom mu dodiruje rame, vrat. U drugoj sceni Martin stoji pred vratima i govori Helen, otvori. Viče otvori!

Devojke u ovom mom selu su ili previše očajne ili nedovoljno. Ja sam počela da budem očajna još od srednje škole.

Ove što su očajne kolače oči kao da boluju od bazadove bolesti na pomen bilo kojeg slobodnog momka, ove što nisu dovoljno očajne one sebi mogu da priušte luksuz da za slobodne lekare kaže pa ne svidja mi se njegov nos...nije neki...ja ne bih...i tako.

One koje su u braku sve vrte istu priču, ja vrtim isto pitanje. Kako si znala da je on taj?...Ceo život mi se okretao oko toga da sve mora da bude to je to, što ne postoji, pa sad ti vidi u kakvom besmislenom pravcu mi se život okretao i da li je uopšte.

Sve one kažu pa znaš našao mi se kad je trebalo, kad sam sve sabrala lepo se slažemo, nije doduše nikad bilo klecanja kolena ili nekog transa, dramskog zapleta i histerije. Muški često čitavu priču ispletu oko neke saobraćajne nesreće ili operacije znaš, bili smo u kolima, neko nas je udario, ona je završila u bolnici, najčešće ona završi u bolnici, onda sam shvatio, ili trebalo je da se operiše pa sam se uplašio. Ljubav niko ne pominje. O ljubavi niko ni ne misli, bitno je da me ne vredja, što i nije uvek bitno...da li te je prevario?... jeste, kako da nije ali ne mogu i oko toga da se nerviram...

Da ne pominjem onaj deo kada recimo svekrva ispaljuje krvave komentare po gospodji supruzi a sin se smeška i ništa.

Moja psihijatrica je jednom rekla da sam pomalo opsesivna. Izgovorila je to kao da me suočava sa blagim oblikom šizofrenije. Valjda se podrazumeva da ćeš biti opsesivan ako ti je do nekog stalo. Ako ti je stalo onda da, misliš po ceo dan, očekuješ, maštaš, zanosiš se. Koliko vremena potrošiš u toku dana na razmišljanje o tome da, lepo se slažemo, on je dobar, on je fiiniii, najviše vremena potroši ovo fiiniii .

Vremenom se svedeš na pravu meru. Ili sam sazrela ili sam postala kukavica. Znam sigurno da sam brižljivo radila na tome da postanem neprobojna. Šandor Marai kaže: Svaka velika strast je beznadežna, u suprotnom i nije strast već nagodba, mudar dogovor, trampa mlakih interesa.

Sklona sam da se lako naljutim. Već odavno pokušavam da se pomirim sa tim da je u redu to što su ljudi neosetljivi i da to tako treba, a da ja ne treba da budem bolesna i osetljiva.

Već sam pominjala da ljudi osećaju da su u neprekidnoj obavezi da nešto kažu, najčešće ne znaju šta bi rekli i onda istrči neka zajedljiva primedba ili neki kontra kompliment. Jao što su ti ružne te čarape, ili kroz šalu ti dobra?! ma daaaj ili zašto nisi otputovala?...ja se vadim, govorim, uvek bih da ublažim udarac, za mene su to sve udarci a ja nikad ne znam tačan odgovor, pitam se da li tačan odgovor uopšte i postoji ići ću sledeće godine, u planu je Pariz ili Beč... Pariz?! Vid kurca! Mani se ti Pariza, treba da se udaš i da radjaš decu, vidi ti nje, gospodjica bi u Pariz...pre samo nekoliko sekundi napali su me što nisam otišla u Madrid a mogla sam. Zapravo nisam mogla. Da sam mogla otišla bih. Kao da razgovaraš sa deblom. Kladim se da ti ljudi nikad ne pomisle da se nijedna devojka neće odlučiti na udaju ili na radjanje dece zato što neki panj tako misli, čemu takvi komentari...

Pričam sa sestrom o tome, ona kaže, ja se ne opterećujem time, čim neko nešto počne ja kažem  ma puši bre...

Čovek sve nekako nastoji da se pohvali i da učestvuje. Pričamo juče o putovanjima. Kakav doprinos takvoj temi može da da šačica ljudi koja nigde ne ide. Počinju da pljušte imena atraktivnih lokacija...Mi smo boga mi išli i na Zlatibor i u Budvu, nismo dizali nikakvu frku oko toga...začulo se i Ohrid jednom i začula se Tirana. Niko od nas nije bio u Tirani ali barem znamo nekoga ko jeste.

Pokušavam da pitam da li je daleko od Budve do Herceg Novog...stižem do da li je daleko od Budve i ne dobijam odgovor ni posle sat vremena, koliko sam slušala da treba i do sedamnaest sati, da je voz užasan, da su ovi sa naše autobuske stanice lopovi i tako. Ljudi čuju ono što žele da čuju, sami domaštaju ostatak, stalno jedni drugima promičemo zbog tog ostatka.

Mesara ima ogroman izlog i u njemu je poredjan odred pilića. Ispred, nepomičan kao parkirani bicikl, stoji pas. Nosi sunčane naočare i kačket. Ne zarezuje ni živo ni mrtvo. Čeka gazdu.

Kada sam bila mala, mamina najbolja drugarica imala je dugu kovrdžavu ridju kosu, podsećala je na pokojnu Sonju Savić i ja sam je jako volela. Jednom mi je donela narandžastu svesku, onu običnu i jedan providni uvijač sa nekim crtežima i mama mi je pokazala kako da uvijem moju prvu svesku. Nisam je videla preko dvadeset godina. Milo mi je sećanje na nju kao na miris somboledovog sladoleda u kornetu u crveno zlatnom omotu.

Mama kaže da je ona bila prava lepotica, da je jako bila popularna, da je nosila dugački kaput sa ogromnim šlicom pozadi i da je imala puno majica sa leptirovima koje su tada bile hit. I uvek je davala i mami da nosi. Mama je bila što bi se reklo beda i sirotinja.

Kaže da je, kada je čekala u slabo osvetljenoj ordinaciji da ostane bez deteta, na jednom stočiću bila figurica u obliku patuljka i da ju je ona ukrala. Često se setim tog patuljka.

Juče mi je umro ujak. Žao mi je mame, ujaku se nisam ni javljala na ulici, nije znao kako se zovem i nije ga ni zanimalo.

U gužvi mi je prišla žena sa ogromnim sunčanim naočarima, spustila ih malo i pitala ti se Jelena mene ne sećaš?...To je stvarno bila ona, samo sa kratkom kosom neke nejasne boje, ali ona. Rekla sam joj da mamu stalno pitam za nju, i da je jako volim, i da jedva čekam da opet dodje, i da joj nikad onaj uvijač neću zaboraviti.

Kada su se posle sahrane svi razišli prišla mi je mama. Ja sam počela da plačem. Šta je tebe toliko potreslo?...videla sam S i obećala je da će doći, čim malo zahladi.

Čovek bi pomislio da selo koje nema život danju nema ga ni noću. Ako ne zamreš u toku dana, pa osvaneš budan noću, o tom životu možeš i da posvedočiš. Potreba da ti u sobu udje malo vazduha pretvara se u prokletstvo. Kao i svaka druga potreba.

Prvo me je probudio telefon oko pola četiri. Nisam se javila. Živim sama. Čovek nikad ne zna. Kroz ulicu tutnja EKV, pored mene, budi pored mene, i one Margitine klavijature koje nagoveštavaju da je fantom iz opere stigao u selo. Ja pomeram nožne prste u ritmu. Neke devojke se smeju, umiru od smeha. Pauza. Pa se opet smeju i opet umiru od smeha. Umiranje nastupa u trenutku kada smeh prelazi u skičanje, tada moraju da prestanu da umiru da bi nakupile vazduha za sledeće umiranje.

Moj pozivalac ne odustaje od zvanja.

Čuje se krupno lajanje. Ni psu se ne svidja što svedoči. Upravo je pregažen jedan ležeći policajac. Čule su se pedale. Obično i predju preko tebe nekom smejurijom.

Ne smeta mi što nema komentara. Smeta mi razdaljina.

Dobro, ne smeta mi što ima komentara. Smeta mi razdaljina.

Dobro, mogli bi mi i smetati komentari ali razdaljina se smanjuje.

Bože kako sam se danas obradovala kada se Stevan pojavio u slagalici. Već dve godine ili i više želim da ga vidim. Ala je on osoba.

Kupila sam danas olovku na kojoj je obeleženo koji prst ide u koju kao prazninu. Moji prsti neće u te praznine. Pišu još sporije. Ali ja ću ignorisati praznine. Zelena je. Lepa je.

I ima tri godine i ponekad drži olovku kao da je batak. Instinktivno sam joj rekla da se to ne radi tako i ona mi je pružila olovku da joj pokažem, tu sam se trgla jer ja ne umem da joj pokažem. Sreća pa joj tetka nije bila u blizini inače bi obe videle svoga Boga. Ja sam pokušala da se prisetim kako se drži olovka onako kako treba pa sam joj ipak nešto pokazala, nema smisla da joj kažem nastavi tako, šalila sam se. Odlučila se za batak, kao i ja.

Još jedan post.

Stalno sanjam kako u mojoj sobi spava naguran silan neki narod i stalno se osudjujem zbog toga što sam dopustila sebi da zaspim u gaćama i kako ću sad tako gola pred njima do toaleta, neko od njih može da se probudi i biće me jako sramota i kako ću da trpim do jutra.

Htela sam juče da kupim forneti. Prodavačica je taman bila izašla da zapali cigaretu. Nema veze, ne moram.

Problem nastaje kada kažem ima veze moram. Kad se pobunim i kažem ja sam važna, važno je i sve što ide uz mene i sve što mi je potrebno, onda čujem koji su ti to fazoni, šta ti dodjavola hoćeš. Plaćam ogromnu ali ogromnu cenu da me drugi ne bi pojeftinili. Stvar izbora. 

Pokušale smo malo da popričamo na temu rituala, to je bilo na redu u petoj lekciji. Ja prevrćem očima i razmišljam kako mi se svidja njen sto, ona govori da je nervozna i je l vidiš ti kako ja ništa ne znam. I onda i ona prevrće očima. Ja pitam da li joj se razmazuje ta senka i onda kreće priča na prilično tečnom engleskom- o senki, i dodaje je l vidiš kako sam se odmah ispalila na skupo.

Onda me izaziva da malo pričam ja- o ritualima, recimo o tome šta radim taj dan pre nego što odem u Beograd. Fora s tim Beogradom je da me i dan danas posle skoro dve godine svi pitaju kad idem, koliko ostajem i kao da im vire male kante vode iza ledja. Ja onako iskreno bubnem paaa, ništa posebno, važno mi je da su mi noge izdepilirane. Bože koja sam ja prostakuša, ona je već i naučila pa se ne čudi mnogo ali ja to mrzim kod sebe, to da ne umem da kažem nešto neutralno, recimo ustanem u toliko i toliko, umijem se, bla bla se, a ovako...

Uvek sam tako, sećam se kako je moj tata svojevremeno pred jednim čovekom, nekim našim posetiocem, to mu je bila prva poseta i više nas nije posećivao, počeo da klima glavom dok je ovaj govorio kako žene treba poštovati, ja sam rekla pa, tata obično mami govori da je...sledi niz pogrdnih imena i psovki...sledi zgražavanje prisutnih, tu sam ja onaj koji ne valja...ne obraćajte pažnju na nju, ona je malo...

Ostadoh ja i danas malo...

Onda je iznela svoje papuče od preko dvesta evra i rekla mi da probam, zadigla sam trenerku i gledala sa visine na njih, rekla sam joj da imam utisak da mi se stalno ponavlja jedan te isti dan, ona je rekla pa šta ti očekuješ, mi smo beznačajni i mali, nismo mi Tesle ili tako nešto, gledaš da preživiš, šta kažeš na moje papuče, znam da su skupe ali, znam da ih nemam gde ni obuti ali...ja kažem da su lepe, razumem je, čine joj dan snošljivijim, svako mora svoj dan u nešto da obuje.

Kao što sam već pomenula i pomenuto obrisala, u merkuru, kroz koji se moj vd i ja, onako uzgred budi rečeno, krećemo kao medju ming vazama, kupila sam šest tanjira i pet šoljica za kafu. To je bio poslednji komplet i ja uvek naletim ili na poslednje ili na felerično a nekad na oba istodobno.

Kada smo prokomentarisali da je komplet sigurno malo jeftiniji zato što fali jedna šolja, ljubazna prodavačica koja srećom tokom nežnog pakovanja nije, ipak nije, nastavila da lomi moje apsolutno dražesne šolje, rekla je da nije snižena cena i promumlala nešto što je zvučalo kao pet posto.

Na kasi smo pitali za pet posto i još jedna ljubazna teta, znaš kakva, sad ću odmah da ti se pojavim sa slikom, znaš onu reklamu, koja najbolje pokazaje kakve su žene zapravo djubrad, kada ona jedna cica stisnutih zuba pokušava, i sa stepenom najveće mržnje ikad zabeležene iz nečijih očiju, da ubije komarca i onda ga autan, a ne njen pogled, otera i ona se ležerno opali po čelu i počne da se smeje kao najveće nevinašce i nešto najljupkije na svetu, e takve su ti sve žene pre nego što se namažu ili sete da su već namazane, nego gde sam...a da, za kasom. Na kasi pitamo za popust na šolju koju mi je slomilo osobolje merkura, koji je za mene hram, kao uostalom i za svaku jalovu devicu koja svom besmislenom životu traži smisao u gomilanju tanjira i ostalih neživih budalaština, i ne želim incidente ni po koju cenu, i teta sa početka ovog pasusa kaže najidiotskiju rečenicu ikad zabeleženu na ovom blogu, a bilo ih je, ja najbolje znam, ali nije slomljena namerno...tu ja stavim ruke kao ova krvava sa slike i promrmljam ali dragi i ti si slomio šolju pre par  meseci pa smo ipak platili, niko te nije pitao da li si namerno. Posle šest telefonskih poziva odobren nam je popust, i to kad je teta koja je još u ovom pasusu rekla e sad može uz osmeh koji znači vidite, životi miliona zavise od mog može ili ne može, tu možemo da napravimo kratak osvrt na ono Manojlovićevo jeste? ili niiije?

U svako slučaju šolje smo platili 110 dinara jeftinije i izašli iz merkura puni sebe skoro kao žena koja je i u ovom pasusu.

Cveće, koje sam sinoć odlučila da bacim danas, jutros mi je ponudilo dva cveta u svoju odbranu.

Danas sam po drugi put odgledala spot Coffee&TV i mislim da pored njega i filma The Straight Story ja trenutno za nešto toplije ne znam, a kako stvari stoje...

Shvatila sam da je griža savesti velika glupost, da se ni o koga nisam ogrešila i da ako me mrzi da za nekoga nešto učinim da taj neko i zaslužuje da me mrzi, ako to ne shvatim odmah javi mi se kasnije. Nema potrebe da tražimo razloge i argumente, radiš kako misliš da treba, ponekad se argumenti pojave sami od sebe. Kaže meni moja blog drugarica, ona što nema pojma iz torpedovanja, ona što se smeje i smehom trese male lokne, da ona najčešće ne može da shvati šta bi neka ženska osoba njoj nažao mogla da učini, normalno da ne shvata kad je po prirodi dobra i kad joj nedostaje maštovitosti po pitanju ženskog bezobrazluka. Isto tako i ja, ne mogu da shvatim ali se ni ne trudim, samo mi se javi da treba da udarim u tutanj i ja u tutanj, posle shvatim zbog čega se tutanj pokazao kao ispravan.

Danas sam odustala od košenja slova u desno, ostaviću to za dan kad budem baš dobro.

Danas sam Maji pokazivala svoje noge, ali nisam imala sliku miše barton da priložim da bi usporedba bila verodostojnija. Pokazala je i ona meni njene. Mi kao muški, samo nam piše fale pa da i njih povadimo. Onda sam ja malo spustila gaće koliko nije nepristojno da baci pogled na šta su mi napravili u Beogradu i ona je rekla luda si skroz i ponudila mi peto parče markize koje sam ja prihvatila uz ovo mi je treće!!!

Znači menson je živ, nijednog momenta nisam posumnjala da je zatučen još davno, bilo mi glupo i da proveravam, to mi se nekako podrazumevalo.

Z mi je juče rekla da nije znala da imam tako dugu kosu i rekla mi je vidi ti nju, zakopčana do grla a vamo ide na je l beše, koja ono beše depilacija, japanska?...

Moja mama je rekla ako odem na tu depilaciju više neće da čuje od mene da se stidim ovoga ili onoga i da neću da se upoznam sa nečijim roditeljima, jeste, prvo ću otići na depilaciju a onda u službenu posetu, pa kad me gospodja mama ponudi da sednem ja ću reći ne hvala gospodjo stajaću...

Mada,  kad pomislim na mensona onda mi ovo moje pisanje bloga baš ne deluje kao baš toliki poremećaj...

Žene su pogane, što na blogu što na blogu...a i mimo.

U poslednjih mesec dana dibidus ne mogu da nadjem smisao zašto pišem blog, kakva glupost.

Moj intimni pristalica kaže da nije strašno ako ne znam iz mensona i kaže da ga ništa od mene više ne iznenadjuje.

Moja ljubomora uzima maha sve više i više, i sve više i više joj nema nikakvog realnog niti nerelanog utemeljenja, besmislena je da ne možeš ni da zamisliš. On spominje nju preda mnom, kako sme, to se odnosi na bilo koju nju, i na bilo kog njega, a da ne pričam koga ja sve ne pominjem u kontekstima koji ne daju prostora za neko naročito domaštavanje. Ljubomorna sam ko sto paščadi, to sam već pominjala, samo se broj paščadi drastično povećao.

I da, zašto ljudi, ali zašto ljudi govore o sebi u trećem licu. Kakva arogancija.

I onda napišeš post i dodješ posle mesec dana da vidiš da li imaš komentara, kao boli te dupe za komentare, kao ležeran sam i nezainteresovan, kao nemam kad, imam puno obaveza. Žurim na autobus, živim sto na sat, nemam kad, ja prosto nemam kad.

I još nešto. Važno obaveštenje. Nemoj da sam videla komentare pametnije od mene!

Plakala sam dok smo razgovarali oko jedan, normalni ljudi se raduju kada ih neko pozove na letovanje, smejala sam se kada smo se opet čuli oko deset. Pita šta mi se desilo u medjuvremenu. Sreća da je medjuvremena bilo. Desio se Gricko.

Uprtila sam prljavu stazu iz hodnika, urolala za poneti i ponela kući da je operem- nekad. Ostavila sam je na klupi u dvorištu. Uveče kada sam došla mama mi je rekla da se tata zabrinuo šta je sa Grickom, kaže nije istrčao kada je naišao. Gricko se obično parkira na stepeništu i paje onim njegovim ofucanim repom, ili laje, ili pretrčava preko mačaka ili bilo šta, ili stoji kao portir ispred vrata da mu slučajno nešto ne promakne, Gricko je nešto kao snajper baba ali u obliku psa.

Nego, Gricko ti je lepo legao preko one moje staze i nije ustajao celo poslepodne, pozdravio se sa mnom uveče i vratio na stazu.  Vise mu šape sa jedne i sa druge strane kao da ju je zagrlio. To je ljubav. Mama kaže da bih ih ja sve pobila zbog te smrdljive džukele. A Gricko ima tako lepe beonjače.

Nazvao me je jutros, oko devet, kaže nema smisla da opet spavam do pola jedanaest, kaže ne može to da dozvoli. Ružno sanjam pa sam zaglavljena poslednjih deset dana više nego obično, zaglavljena do pola jedanaest. Ja mu još iz mog kreveta govorim u njegovu slušalicu u kancelariji da sam uzela još dve knjige, uzela sam i Pijanistu, smejem se, kažem da je Pijanista isto što i Šindlerova lista ali sa malo više muzike, kao gledala sam i jedan i drugi pa mogu da komentarišem...on kaže da treba da odem na more, i koji crni pijanista na gladan stomak dodjavola, očajanje do daske...

To ti je čudo, kao i nadješ to neko mesto za koje misliš da bi moglo da bude tvoje mesto, kao zalomi ti se da pomisliš evo došao sam kući, i onda shvatiš da možda ti i jesi iz kategorije onih njanjavih, nećeš da se svadjaš, hoćeš da si ispravan, hoćeš da se izvinjavaš što nisi kako je jednom Olifant rekla penušav i lepršav, hoćeš da si dobar, hoćeš da si poseban...Možda da se ipak pomirim sa tim da nisam ništa posebno, da sam prosečna, da ne tragam za onim što bi me učinilo boljom, moja sestra kaže za drugaricu da je prošla kroz svakakva zla ali da je ipak imala na kraju sreće, možda treba da se pomirim s tim da nisam ništa posebno i da nemam sreće, ja prosto nemam sreće, kao što prosto nisam lepa, ja prosto nisam lepa. Naletim na ljude pametnije od sebe i onda glumim neki nivo, kao jako sam bitna, ma gde sam bitna u materinu, postajem ono što najviše prezirem...evo, sutra ću napisati neki seksualan post, kao nije mi ništa i kao vesela sam i kao šaljem pozitivne vibracije.

Da li ću naći svoje prokleto mesto, da li će mi neko ustati...koliko ono beše dana do kraja narednih deset godina...

Ovo nije mesto za ovakav tekst...jebem ti.

I ne mogu nigde ovakva ustostručena da idem, puno sam mi, ne mogu podneti.

Toliko je vruće da mi u poslednjih sat dva padaju na pamet najrazličitiji oblici samopovredjivanja. Vozila sam bic deset kilometara po sobi, od tostera do ona tri  žalosna stočića, dobro nisu tri, što da govorim neistinu, jedan sam dala Marku i Marko ga je slomio, ne volim neparno, a izgleda ni Marko. Okupala se i sad mi kap po kap po kap u pravilnim vremenskim razmacima kaplje po ledjima i mislim da ću poludeti, mislim da je i to bio vid mučenja nekoga negde ali ne mogu da se setim, mada mi se javljaju japanci sa nekim crvenim maramama ali bez najki.

I koji je fazon sa tim vadjenjem krvi. Ni da ova selendra ima devet miliona stanovnika. To nam je što bi Kišon rekao seoska zabava. Tiskaju se u šest ujutro kao da kupuju karte za Vudstok, vazda ali vazda je dupke puno. Čovek bi pomislio da se ljudi tamo izvode, to im dodje kao odlazak u grad ili pozorište, u ovom slučaju postojeći izlazak u nepostojeći grad ili nepostojeće pozorište. Sutra te draga vodim na vadjenje krvi, znaš, ja tako tri puta nedeljno, imam najbolja mesta 7 i 8, nema smisla da budemo odmah, da malo osetimo atmosferu. Kad li samo stignu da se u tako nezapamćenom broju porazboljevaju. I onda ti se moja sestra u već udjenom devetom mesecu pojavi sa ulaznicom pod rednim brojem 47, pita ljubaznu tetu da li su trudnice povlašćene a teta joj kaže da još uvek nemaju posebne prostorije za trudnice kao da je tražila apartmant okrete se i ode, nego, ne bude ti moja sestra lenja...ostatak priče će imati veze sa nekim ko počinje na načelnik. Mama kaže da je teta u klimaksu, jer je poznaje,  pa mora da mrzi ceo svet, a u ovoj selendri svako svakog poznaje pa ako iole imaš razumevanja ne možeš nikoga da mrziš a meni se toliko mrzi da ne možeš ni da zamisliš!

Znači danas ništa. Šta da se radi.

Knjiga koju sam uzela od Z pokazala se kao pun pogodak, ako zanemarim sitne neprijatnosti usput. Opet da se zapitaš gde ti je mesto, da li ga ima, šta voliš i zbog čega i ako bi bio na karnevalu u Riu kakav bi kostim nosio.

Prošao je po najvećoj vrućini muškarac, ne, tip, na biciklu, mislim da mu je pozadina bila iznad visine glave, visok neki sic, nosio je i zelene čarapice, neko je jednom rekao da je on bi, vrlo egzotično za malu sredinu, jednom mi je rekao posle tebe i propustio me u redu. Dok sam gledala njegovu pozadinu i pitala se da li je bi, a mislim da takvu dilemu ne bi imao ni neko ko ne zna da takvo što i postoji, na aparatu je išlo, kako prigodno, all the pretty faces, ringing out... piljenje se nastavilo sve dok mi se sočiva nisu skroz skupila na suncu, a to znam jer mu je guzičica bivala sve manja a čarapice sve bledje.

Sad me već nekako i prošlo, praviću se da nije, praviću se da je ovo post dok nije prošlo.

Danas se na TV-u prikazivao moj omiljeni film. Paralelno boreći se sa suzama i slinama setila sam se scene od sinoć, tip, kauboj po zanimanju, razvlači bodljikavu žicu i govori sebi kako je sa njegovim osećanjima gotovo jer mora da bude, tu se žica otkači i poseče ga po licu, kakav sklad.

Danas sam obrisala prašinu ispod stola u iščekivanju da mi stigne kompjuter sa opravke, ni da spremam da se unese beba. Nešto oko windowsa. Bude mi smešno kad treba da izgovorim neku reč na engleskom, ako je izgovorim onako kako ja mislim da treba mogla bih da čujem: "Pazi joj naglaska, glumiš neku budalu?" ako izgovorim kako se očekuje onda zazvučim sebi kao bogalj ali nema veze, bolje bogalj.

Od silnih knjiga koje Z ima ja sam izabrala baš onu koja ima četiri najviše uznemirujuće reči po mene i to poredjane jedna pored druge. Koja je verovatnoća. Pričam to mami danas ona se smeje. Kao nemam tajni, kao pričam, ako pričam onda to nije ništa, ako ćutim onda je to sve.

Ovaj nod nikako da pozeleni...

Noćas sam bila u Nišu. Vozio me je Morgan Freeman. Stajali smo na nekoj visoravni i gledali panoramu. Ja sam se uplašila visine. U Nišu se nalazi ogromno čisto jezero i zove se Nišava.