margo

Vidim ja da vama puca kako je meni!

Zamišljala sam sinoć da imam sedamdeset godina i da gledam u more. Stajala sam pored metalne ograde, ozarenog lica što se konačno pojavilo nešto što liči na talas, sela na klupu i posmatrala ženu sa pticom na dlanu i čekala, čekala je, tako je trebalo i tako je bilo, da istrči iz vode i skine kupaće gaće i navuče suve, da počne da se okreće oko sebe tražeći sat, naočare...Razmišljala sam šta bih joj, toj njoj uvek zabrinutoj, namrštenoj poručila, da li bi do nje doprlo da ne treba ništa da brine, da sve to tako mora i da je tako dobro, da ne treba da plače.

Juče kaže moja mama dok smo pokušavale da složimo što dužu reč u slagalici, ona očigledno što duže ili kraće ime, ako budeš imala sina volela bih da mu daš ime bogdan, volim to ime...odgovorila sam nešto kao ništa.

Ostatak večeri provela sam razmišljajući kako bih volela da mi se deca zovu, prijalo mi je da na nekih dva tri sata maštam da sam normalna. Lepo mi je  ime Hana.

Danas su se svadjali oko časova, onako kulturno sa sve osmehom, nikada mi nije polazilo za rukom da se svadjam sa osmehom. Sastanak je počeo oko pola devet, kolumbo počinje u jedanaest, bilo mi je samo u glavi da stignem na kolumba. 

Pitala me sestra kaćeš jebote na fejsić?... 

Ljubomorna sam ko Gricko, Lili (prvobitno Kajli) , Alba i Pufnica zajedno. U prevodu, ljubomorna sam ko četiri psa, ne, tri psa, Lili je još mala.

Palmica je strpljivo odležala svojih prvih dvanaest sati u osami mog kupatila, zalivanje i kazna što se gordi svojim egzotičnim poreklom, no, nije joj bilo dovoljno očigledno, i dalje je nepromenjljivog držanja.

Nekoliko sam mu puta ponovila da bih poludela da mi nema knjiga i da se strašno mučim, on je rekao da to što o svojoj muci govorim u šaljivom tonu ni za dlaku ne umanjuje moju patnju. Jedna knjiga otvara put drugoj. Kada je postalo neizdrživo pravo preko zapečenog trga na dobar dan u biblioteku, treba od murakamija neki istok zapad sever ili kraj sveta...imamo ali nemamo...treba mi Bariko i posve logično trebaju mi Sterijini rodoljupci...takvi smo mi, u pravu je kad kaže Ja kad sam prve stihove izdao, pet je kritika najedanput izišlo. Pogani smo pa Bog. Steriju mi preporučio Danojlić ali sa dučićem će mnogo teže ići, mada, ona da se prvi dučići u vodu bacaju mu je... nemam reči.

Patim se i danas ali uz kulturni dodatak...paralela izmedju ah toga prebajnoga Tomasa Pinčona i DDD, stvarno sam se obradovala da ću se lepo podsetiti na toga čoveka ali je ddd u prvom planu, na svu sreću onaj djavolji laptop koji je negde nadjen nisu pominjali.

Juče ujutro pitao se Bariko kod mene u sobi gde su moru oči. Pitala sam se i ja sa njim, zaključila da sam dobro i onda da nisam.

Sinoć posle rečenice koja je zvučala nešto kao diskvalifikovana si samo ne tim tonom a ni tim rečima pitala sam se i pitala. Zaplakala se, pustila tri pesme da me plakanje ono baš krene i nastavila da se pitam.

Ona kaže šta ću kad ja njega baš volim. Onda neka druga ona kaže hoćeš li dragi da sednem sa tobom na klupu, onda prvi on kaže uvek kad te vidim pomislim e jebi ga, šteta...i tako, čini se da znaju o čemu pričaju. A ja se stalno pitam kako bi bilo super kad bi moglo ući u nekog čoveka koji voli pa spram njega odrediti koliko ti voliš ili ne voliš, oceniš spram njega gde si i koliko ti fali, ili još bolje kad bi se moglo ući u više njih. Jer, recimo, kada sam imala napade tih nekih napada ja njega baš volim što naravno nikad nisam izgovorila da bi neko mogao čuti e onda je to izgledalo strašno, voliš, legneš, leženje nužno jer se stojeći ne može i hoćeš da crkneš, voliš, umireš i spasa ti nema, a ni jela niti sna, ničega, nema ni sutra, a onda pošto ja junački ne mogu to da podnesem i sramno se ponašam, onda odlučim da neću da volim i onda ustanem negde peti na šesti dan i pojedem nešto, okupam se, i onda samo još malčice  želim da crknem.

I onda je ona na kraju rekla, sad ti više ne treba ništa, imaš sve: Danojlića, sobni bicikl i penkalo. Prva ona.

Sinoć dok je ciklon sa pacifika raspojasano vitlao po gradu zadižući mi suknjicu i otkrivajući narandžaste kupaće gaće, mama, dve tetke i ja uputile smo se na bazen.

Pogled na pun mesec iz jedno treće staze olimpijskog bazena, jer ja sam sad dovoljno velika da se kupam u tom bazenu, zaklonilo mi je dobacivanje naknadno priključenih članova porodice plivaš ko panj!...krećeš se brzinom bove!... i jedan moj djak koji je hteo po svaku cenu da se rukuje.

Lepo sam spavala i jutros sam razmišljala o tome kako to što sam sanjala, da su mi na onaj moj veseli plavi tepih izručili tek izvadjeno mokro ždrebe i predali mi ga onako kljakavog i nestabilnog na staranje, mora da znači nešto dobro. U tom me je i mama nazvala hajde sidji donosim ti nešto za pet minuta. Za pet minuta mama je čekala na biciklu ispred mog ulaza držeći palmicu visoku pola metra.

Dodji.

Terasa sa mirisom na cimet. Dlan utapkava nepostojeći jastuk. Teške, neprobojno tamne bordo zavese. Na stolu mrvice nervoznog obroka. Sedim kao otpadnik od sve vere.

Dodji. Lezi kod mene.

Boli?...Ne.

Kako bi ona to zgodno rekla upekla Božija zvijezda danas. Ja stojim na sred ulice i preturam po novčaniku. Ravno 140 dinara i ni dinara više. Ne pomaže ni ona detelina sa četiri lista što je presujem već pet godina a koju mi je poklonila jednom jedna od mojih psihijatrica dok smo se šetale. 140 i ni makac. Dobro, da vidim, treba mi jedan jogurt za moj sutrašnji turbo šlog doručak, treba mi voda i išleri, ne, grisine jeftinije su, ne išleri, a da izbacim jogurt, ne, jogurt nikako, znači išleri ipak. Imaću dovoljno.

Na kasi ljubazna prodavačica pokušava da pročita registarski broj flaše sa vodom jer nešto neće, onda stavlja naočari i podiže pogled, ja počinjem da se smejem...mislim, te vaše naočari, nisam to očekivala...gospodja ima malu glavu, crnu kratku kosu i naočari sa upadljivim belim ramom, liči na atomskog mrava. 

144 dinara... Pa ja nemam dovoljno, nemoguće, doneću...ma daj, nećemo propasti, koji ti je ovo put da danas dolaziš, treći ili četvrti?...ali danas nisam...dobro, koliko si puta juče bila?...

Odmakla sam par koraka i zagledam zgužvani račun...vraćam se, čekam da se mušterija odmakne i onda tiho govorim našla sam grešku, naplatili ste mi dva jogurta, uzela sam samo jedan ali u redu je, vi ste jedna dobra žena. Smeje se.

Posle uspešne kupovine mog prvog novog tv- a koja je uključivala za mene vrlo povoljnu cenu i sam tv a za nesrećnog prodavca transport do zgrade, nošenje na treći sprat, raspakivanje, unošenje u sobu, uključivanje, traženje svih kanala i postavljanje hallmarka na prvo mesto i fox crimea na drugo i obaveštenje da nameravam kod njega da kupim i veš-mašinu, moja drugarica i ja smo se obrele na sigurnoj i za mene vrlo ugodnoj teritoriji- uličnoj verziji pijace sa knjigama. Htele smo da kupimo jogu za svakoga, samim tim ni za koga, po ceni koja je skočila neverovatnih pedeset dinara za samo nekoliko sati.

Prodavačica je obratila na nas pažnju tek kad sam počela da se smejem deliću njenog razgovora sa,   kako se ubrzo ispostavilo, mužem koji se oglasio sa nešto kao u svakom pogledu sve više napredujem i kad je moja drugarica rekla e pa grdno se varaju ako misle da ću ja da radim ove vežbe! Taman kad sam se požalila da se smrkava i da se ništa ne vidi korice su mi zasvetlele u mraku, tada je, ujedno, i meni počelo da se smrkava, podigla sam nemarno knjigu, kao nije mi ništa i kao svakog momenta ću je zavrljačiti preko tezge, rekla pogledaj naporedo misleći kud pomenuh  kupiće je sigurno. Prepoznala je knjigu  i rekla uzeću i ovu, moram da vidim o čemu se tu radi, nema veze, prepričaće mi je jednom, kad ja budem mogla pomislila sam. Nekako, kao da je podelila teret te knjige sa mnom.

Danas mi je rekla pokloniću ti je čim je pročitam- treba da imaš obe.

Sigurna sam da joj je ovo već treći put kako ponavlja potpuno istu rečenicu...pročitam ponešto sa bloga, tebe više ne čitam jer odavno ne pišeš. Je l negde piše da moram sve da znam? Ne pišem.

Danas sam otišla da kupim sobni bicikl. Sad sam baš rešena. Obukla sam kratku suknjicu i umarširala u prodavnicu kao da ću nekog da bijem. Kupiću i plavi steper da mi se slaže uz tepih... Evo da ti pokažem kako radi, ovde se meri puls...staje pored bicikla i spušta ruke na ručke... merač hvata zalet 72.. 82.. 84...

Hoćeš da ti kupim neku knjigu?...Počinjem skoro pa da urlam kakvu bre prokletu knjigu, vidiš da nisam normalna, ništa ne umem kao normalan čovek! Odustaje od knjige- ko ne bi.

Moram da kupim diskove. Prevrtanje očima. Prokleti diskovi. Krivi mi diskovi. Dobro. Nek uzme diskove, za to vreme ću opet da odgundjam što je politika preskupa i što su knjige bezveze. On odlazi na sprat. Počinje da se slaže. Obeleživač strana, ja ga zovem podmetač, na kraju presovane roze pertle visi srce. Za tako lep podmetač treba mi knjiga. Ispred nosa mi je. Nisam ni videla što je inače slučaj u mom slučaju. (Stalno zagledana u daljinu ne vidim ono što mi je pred nosom, da makar u daljini vidim nešto pa sve mi prosto ali i tamo tutam ko slepac.) Alessandro Baricco. Ushićeno govorim ja sam našla! Nesvesna šta sam spazila ali svesna da je to nešto dobro. Ček. I onda mi sine. Olivera. Ona ima ukus kao i ja, i ona misli da je Danojlić najbolji naš pisac i da su odlični i Petrović i Kuci i Makin i Marijas. Ona. Ona me je pitala da li sam čitala Barika. Nisam ni čula za njega.

Da ti kupim?...Paaaaaa...

Danas svečano uzimam knjigu i sedam. Da vidim da li nepogrešiva Olivera može ipak da pogreši. Posle svake stranice pravim pauzu i osmehujem se. Bože kako je lepo.

Pogledala sam poslednji put nju i pticu koju je postojano i nepokolebljivo držala na dlanu, prošaputala zbogom lepa moja više se nećemo videti i mahnula joj krišom u sebi. Posle samo par koraka morala sam da se okrenem, zažmurila sam sebi na jedno oko i pogledala je još jednom. Samo jednim okom- to se ni ne računa.