margo

Imam ja nekoliko dobrih osobica. Ova jedna što je mnogo opasna ali me voli javila mi je neki dan da su od 74 kolektivna radnika jedino meni obračunali platu sa pogreškom od 15 posto na štetu radnika jelene poznatije u blog krugovima kao margo...ovo glupo, a druga je sekala kroz autobus od bačkog polja saksiju sa cvećem, i obradovala me baš...danas sedimo ta jelenica i ja na sednici, ona mi je par puta pričala kako joj se snovi često ispunjavaju, misli na one erotsko romantične...sedimo danas i umiremo od dosade na sednici a ona će mi tiho sanjala sam te neku noć, kao nas dve nešto pričamo...a mislim se moš misliti nas dve stalno pričamo...sanjala sam da pričamo i odjednom se iz mraka pomalja neko i pruža ti ruku, a ti sva srećna i iznenadjena govoriš hej pa jedno ime...tako se zove onaj što si...kako si se obradovala...pa gde si njega našla da sanjaš? Posmatram je, ozarena je kao da je sanjala nekoga koga ona voli, ja zamišljam njen san i znam da mi nema treptanja junačkih deset minuta, jedna mi se omakla ali je nije ni ona videla...videla sam ga u njenom snu i zato mi se...neće joj se san ovaj put ostvariti po svemu sudeći i zato mi se još više...znaš, ono što se ženskama često...kući sam na kratko treptala...

Iskopala sam još jednu knjigu. Dobru. Još jedna od onih knjiga u kojima se u beskraj opisuju detalji i ne dešava se ništa. Havijer Marijas i dešavanja u oksfordu, tačnije nedešavanja, tražim recept...treba mi nešto spolja što ne dobijam, ne hvata me panika, dobro sam, uzdahnem, odahnem...hoće da upozna profesoricu...zašto da ne, potrudiću se da vidi najbezbojniju verziju mene...ne  mogu biti ni sa njim ni sa petim ili desetim, mislim da znam gde bi mi ipak najviše moglo biti mesto...sinoć sam poželela da sam na tom mestu, ne, nije mi mesto ni tamo, ne verujem ni da je tamo, ali kao na kratko mi odgovara iluzija da mi je tamo i sa njim mesto...i onda ponavljam želim želim želim želim, jedno pedeset puta, i onda se nasmejem sama sebi u jastuk i šćućurenu želju na njemu...kako možeš da želiš kad i sama znaš...ono glavno neću da napišem, nema glavnog, sva sam u sporednim ulicama, stajalištima...

Lepo mi je. Ničim  izazvano. Otišli i bili u poseti rusinskoj proslavi rusinske slave kirbaj... išla sam da gledam ljude...Kirbaj je nešto kao veliki vašar, sestra mi je naročito bila smešna jer je gledala kao alisa i samo ponavljala što je ovo fiiiinoooo, nisam mogla a da ne pomislim da bih i ja na exitu reagovala isto da sam se dosad bar jednom zadesila tamo. Kupila sam tašnicu napravljenu od nogavica farmerki, kažu da je debilna i da savršeno ide uz mene, kao i japanke sa malim lubenicama, kao, bolje i lubenice nego mrtvačke glave, a i prodavac je bio ljubazan kao mali meda pa nisam mogla a da ne kupim, posle je sestra spazila još jednu tašnicu za koju se ispostavilo da je suknja sa tregerima...e da, sestra se htela provozati na nečemu ali je rekla da joj se povraća samo dok ih gleda...

U kolima se započeo i završio coldplay i talk, čula sam početak pesme milion puta i uvek prebacivala posle sekund, ovo bi mogla biti moja pesma, svesna sam koliko sve ovo glupo pišem ali nalazim se u nekom medjustanju, u nečemu čudnom...sinoć mi je jedan bloger rekao nešto što mi je lepo zasviralo pred očima, rekao mi je da ga podsećam na ameliju pulen samo što je moj svet još čudesniji, jeste...ne zamerite na gluposti, nemate pojma koliko mi je danas, juče, prekjuče...lepo, pokušavam da držim na jednom mestu  sve to što me čini sretnom, ni ne znam šta je to, ali...lepa sam i ja

Kaže da stalno osluškujem sebe. Osluškujem i ne čujem ništa. Ne čujem jer ne želim da čujem. Ne čujem jer ne znam da čujem.

U ključnom trenutku umem da kažem to prokleto ne znam.

Sinoć mi je rekla da je porazno to što meni dan bude savršeno upropašćen ničim izazvano i što mi sledeći bude savršen ničim izazvano. Da  takve oscilacije nisu normalne i da je moj emotivni disbalans vrlo zabrinjavajući. Opet smo pričale, o svemu, pa i o smokvistima kako ih ona zove. Pa šta, ja sam normalna pa sam na internetu. Oprosti draga ali ti nisi normalna. Nije normalno da su tebi strane sve stvari koje ljudi svakodnevno obavljaju, da je za tebe mesara naučna fantastika, da si tek nedavno otkrila pijacu, da čitaš toliko puno- to nije normalno...ali ja ne čitam puno, pročitala sam samo dvadeset knjiga ove godine, onih deset koje sam počela ne računam...mnogi ne pročitaju dvadeset knjiga za ceo život...ali ja stvarno mislim da to nije ništa...da, misliš i to svakako nije normalno, pereš li veš?...ne, nemam lavor...crna drugo, nemaš lavor, imaš li štipaljke?...e, imam neke lepe šarene ali su mi  se sve polomile na suncu, ja uštipnem neku krpu i onda kad hoću da je odštipnem slomi mi se štipaljka...odštipneš? i pogled pun prezira...kupi štipaljke to ti nije neka investicija...da, ima lepih, šarenih i tako...da, ima i lavora...lepih, šarenih i tako?

Sinoć sam posle potrage za sokom u pola dva ujutro legla da spavam...razmišljala sam o tome da li mi nedostaje...evo, ajd sad iskreno, da li ti nedostaje...iskreno, ček, ostaću budna i sama sa sobom ću jednom zavazda da otkrijem da li mi nedostaje....zaspala sam, pokušaću noćas opet ali ću leći ranije ili ću razmišljati sedeći...

Onaj  pakao od prekjuče je bio sraman uvod u to da sam danas dobila. Zato mi je jučerašnji dan bio čaroban. Još uvek se pitam šta je to bilo toliko čarobno jer je uslov da mi dan bude čaroban vrlo jednostavan- da me se neko do koga mi je stalo seti, ne mislim na ženske. Niko me se nije setio a sve je bilo toliko dobro- sve, najviše osećaj da sam smirena i da imam sve što mi je potrebno. Lakirala sam nokte, čitala o koječemu, nisam patila, malo i skromno sam priželjkivala, taman toliko da se ne razbolim ako mi se želje ne ispune, znaš ono, bilo bi lepo, ali i ako ne bi bilo ma super.

Po povratku u stan razmišljala sam ko bi mi bio najpogodniji za sladoled pa sam nazvala mamu, jedva je dočekala da se malo prošeta, posle joj je bilo krivo što je zaboravila novčanik pa je moralo njeno dete da plati, sele smo i u naš kafić dramu, jer kako moja mama kaže volim dramatična mesta, inače, što se dramatičnosti tiče...ne bih o tome, mislim, ludji je provod na šest nedelja, mada u nikšiću je svojevremeno postojao kafić četresnica...

Dok sam je čekala ispred madjarske crkve nešto me je ujelo za nogu, mislim da je pčela, čak mi je i to bilo super...

Imala sam nameru da objavim jedan haiku ali sam se predomislila. Pridružujem se Hogarovom protestu po pitanju neslanja privatnih poruka. Hajd što njemu ne šaljete to mogu da razumem ali meni što ne šaljete to već ne mogu da razumem. Imate srca da me pustite da muvam narod po smokvi...mislim, nisam ja baš tip za četovanje sa onima baš sam preobdaren dozvoli  mi da te nataknem, veran sam otac i suprug i samnom bi ti bilo lepo...a imam i druga...u potpisu bigcock, preobdareni, pastuv 2009....srce mi se kida od tuge eto tako a patnju da ni ne pominjem.

Adsl tablete počela sam da pijem isključivo da bih ublažila sva ona pms sranja...medjutim napravile su mi takav hormonalni pakao od života da sam u poslednjih deset dana toliko ljupka da sam na ovoliko od toga da zatražim da me uspavaju kao kera ili vežu. Neću da pričam o većim sisama, to imam, to sam dobila kao što i piše na kutiji ali fala ti na sisama dobijenim po tu cenu, mislim cenu one ljupkosti koju sam malopre pomenula...ako neko ima odgovor na pitanje zašto živi neka odgovori ako hoće, ja nemam i to mi je porazno.

No dobro, nećemo se vala natezati ko ovde koliko i za kim pati više. Ja znam da otpilike nemam pojma ništa pa se vi zajebavajte koliko god hoćete. A to kad kažem da ne znam, znači da stvarno ne znam. Imam bre potvrdu stručnog lica da mi se sa mnom ne može i bog. Juče mi je tip rekao da sam mu ja ostala u sećanju kao najmisterioznija osoba koju je ikad pokušao da upozna i da je zbog mene na drugoj godini obuke za psihoterapeuta da bi mogao da pomaže ludacima kao što sam ja. ako mi nešto znači, motivisala sam ga da se doooobro zapita. Pa sad vidite da li sam luda ili nisam i da li znam ili ne znam. Mislim da ipak malo patim i da bih skoro pa nekog malo i ubila da me taj za kim patim pomazi koji put po...nije bitno gde, ja sam skromna i ne zakeram mnogo.

Ja sam pametna nema druge. Evo i dokaz. Kaže meni sad tip jedan na četu da bi voleo da me upozna jer misli da sam jako pametna...kaže uvek kažeš ono što ti prvo padne na pamet a ja ću ti njemu naprotiv, kažem tek deseto ali brzo mislim...eto, ako tako ne odgovara pametna osoba onda ja stvarno ne znam šta da kažem...patim i dalje.

Ne palim tv. Skoro nikad. Iz straha. Nisam luda samo sam preosetljiva. Najbezbolnije prodješ kad se odmakneš od onoga što te može zaboleti. Ne palim tv, ne čitam ono što me može boleti, izbegavam osobe koje me bole ili koje bih zadavila. Juče upalila tv, na kratko...ovo mi neka mnogo dobra pesma, znam da je ovo onaj šupak iz coldplaya...aha fix you...skidam kapu za tu pesmu, svidja jako, nažalost...ovo nisam napisala ja, ja ne osećam ništa, ovo je napisala jedna nervozna pičkica, sutra me već neće ništa...nešto...

Ha što ću, mogu samo da se sprdam. Susrela sam se na ulici sa jednim vrlo neprijatnim susretom. Opet me je svojim okretanjem glave od mene, ali ipak izgovaranjem zdravo u poslednjem trenutku, podsetio koliko sam se ogrešila o njega...dok sam razmišljala kako sam loš čovek bila prema njemu prisetila sam se reči jednog od najvećih blog mislilaca rafaela, poznatijeg, u meni poznatim krugovima, kao uuu sa muzičkom podlogom apsolutno moj si broj, permanentno ja sam tvoj...naime on mi je rekao da treba da napravim komičan odmak od svoje tragičnosti budući da sam temeljno  sjebana...

Pošto mi je rekla da napišem ovaj post ali bez prozivke i imena mogu slobodno da kažem da sam umrla od smeha kada je moja strašna, poznatija, u meni poznatim blog krugovima, kao Klementina izvršila vrlo preciznu kategorizaciju svih mojih dosadašnjih seksualnih odnošaja. Naime, bile smo svedocima jedne vrlo komične scene seksa, neko naskakanje a la slavko štimac i neda arnerić samo u stojećem položaju, tip stoji i uskakuje a ženska sedi u nekoj sudoperi, ili tako nešto dok se trese neki dizni budilnik, ženska plače a posle seksa počinje da plače i tip, kada sam je pitala zašto plače i tip moja strašna je rekla još pitaš?

Po njenoj podeli, svi moji ljubavnici bi mogli da se podele u tri kategorije a to su oni arhaični iliti ad acta...oni sa kuknjavom i molitvom, ma znaš, oni posle kojih počneš da lelečeš i treći su ti oni obdareni kao naprimer...misliš kao skakavac bon djorno?...e ti, i imaš i četvrtu kategoriju tu su ti oni volio bi moja bejbi mejbi odnosno volio bi ali mi ne mogu bit...naravno da nije sve tako, ali mislim, patim i dalje ali o tome ćutim, kao što rekoh, patim i sve u sebe gutam...

Kakve budalaštine vidim na blogu ja mu stvarno dodjem Dostojevski...malo sam se navikla da idem na pijacu jednom nedeljno, u ponudi imamo pijacu dva puta nedeljno, subotom i sredom, bliža mi je ova subotom ali uglavnom idem sredom i to da bih kupila breskve, imam gen za breskve, što znači, nevezano za gen, da ću na pijacu ići doklen bude breskvi...

Dok sam ih osmatrala u gajbi, vrlo vesela i umiljata prodavaljka je nudila groždje jednoj domaćici nekako mi deluje suvo...kako suvo gospodjo upita prodavaljka prilično zajedljivo, ja pogledah groždje, ne fali mu ništa, domaćica prevrnu očima, nešto se iskezi kao debil i ode, ja pitam prodavaljku da li mogu da odaberem breskve a ova ti naoštri zube na mene pa mi održi kratak kurs iz drskosti i biranja breskvi, uzdržala sam se da joj ne jebem mamu, hajd mislim se, nema smisla da sad svi jedni drugima u krug jebemo mater samo zato što jedna iskompleksirana budala koja nema šta da jede za groždje za koje nema novaca rekla da je suvo...i onda na svu tu moju traumu odem do kuće i mama mi kaže da ne treba da nosim ovaj brus jer mi u njemu sise izgledaju još manje...popizdila sam.

Prodavac sa knjigama mi je rekao da će mi sutra u pola cene doneti ono zbog čega sam mislila da se iskilavim na sajmu, tako da ću tih pet, do šest kilograma vugliti samo nekih pedeset metara. Mada, mislim da sam tom prodavcu užasno dosadna i počeo je više nego očigledno da prevrće očima kad me vidi, jeste da nosi naočari i da je maskiran bradom ali vidim kako mu nije dobro kad se uputim ka njemu, a i te mora uvek na brzinu da ode samo...kao žurim, moram da...odem, nešto...da vidim, ili ne vidim...postajem stvarno kao sundjer bob, inače, drugi jedan prodavac nam je za svaku knjigu rekao da je krunska, htela sam kupiti stepskoga vuka, i zbog stepskoga vuka a i zbog hesea jer nema smisla da nema smila...ali kad je i za njega rekao da je krunsko delo, rekla sam sebi e nećeš ga vala i neka sam si to  rekla, ova moja strašna i ja smo se ludo zabavljale i jako mi je drago što su nam fazoni bili takvi da smo se nas dve odvalile od smeha ali da prodavci nisu shvatili da njih direktno zajebavamo, ja sam za jedno knjigu o simbolima od junga, krunska knjiga, vrhunac mu stvaralaštva, pitala koliko vam je ova pametna knjiga, uopšte uzev strašna i ja smo tražile samo pametne knjige, da, svečano izjavljujem da je danas sedam dana otkako nisam zapalila nijednu cigaretu, malo sam se ugojila, možda pola kilograma jer pijem one adsl tablete koje bi trebalo da me ne razdražuju previše ali jesam malo razdražljiva...

Uprofilisali su me na jednome sajtu i počela sam da zajebavam narod naveliko. Sramota. Uozbiljiću se obećavam. Fali mi samo omanja tragedija i prestaću da radim to što radim. Inače, odspavala sam dva i po sata, pojela dve breskve i onda me je nazvala moja strašna čisto da mi se nasmeje u uvo i da potvrdi svoja očekivanja po pitanju moje razdraganosti čim progledam, smejala se grohotom.

Inače, jutros mi je pukla papuča na sred ulice, nisam uspela da nadjem te takve kakve bih ja htela. Ova moja strašna je kupila baš neke obične japankice koje čini se ne nosi a taman su za mene, broj, sve.

E aj mi donesi one tvoje japanke kad budeš dolazila, one sa medvedićima...crna Jelena, pa nisu ono medvedići...dobro, sa malim pandama...ono su mrtvačke glave...odlično...pokloniću ti ih...

Dok sam razmišljala o tome kako govorim samu glupost za glupošću i pitala se zašto to radim i pitala se po nebrojeniti put gde mi je mesto i da li ga stvarno ima, shvatila sam da sedim na otiraču taman onoliko koliko mi malo guzičice može zahvatiti, da, ne želim dosadjivati ničemu i nikome ...sedim na betonu prostorije koja tek treba da bude prostorija i u kojoj niko ne živi, u središtu sam ničega...negde mi kao pogled dopire do razrušenog prozora kroz koji bi se moglo viditi svašta nešto lepo...da, baš ovde mi je mesto ali me ne pitaj ništa.

Mogu slobodno da izjavim da sam slučajno istražila slučaj prodavca od juče koji mi se nije dopao. Danas ga nije bilo pa mi je, gazda izgleda, ups, rekao da je dečko bolestan...pa  mislim nije ni čudo  kad je neljubazan...gazda tvrdi da je bio neljubazan zato što ga već danima boli stomak a bio se tako namrštio da sam na kraju rekla da je momak super i da sam se šalila...zašto sad ne umem ovo lepše da napišem? U svakom slučaju, pošto je gazda bio ljubazan i krajnje euforično mi najavio dolazak raše popova u utorak, a ja se uzdržala da ne kažem jao kaki crni raŠa smarač i umesto toga rekla raša ma šta kažete, onaj raša!?...lepo sam pazarila čak 255 srpskih pesnika za 600 dinara, i svi su vrlo uredno obučeni u bordo i pozlaćeni, nešto mi se brzim prelistavanjem javlja da ću imati gen za slobodana markovića, on mi se svido..

Na put izmedju frižidera sa sladoledom i mene dopirali su čudni zvuci iz kafančine. To je za već višečasovni moj bes i nemoć bio put koji je obećavao zanimaciju od deset minuta. Pesma se razotkrila i bila je to always od erasure, nisam je čula sigurno jedno trinaest godina. Sladoled i upućujem se graciozno kao matador da osmotrim knjige na centru. Poštar gura bicikl pored sebe i kao gleda knjige, ne možeš da pridješ...čekam da pogleda pa da pridjem...propušta me, ja govorim a vi krenuli u obilazak bajsom ne znam šta mi bi ali sam umrla od smeha, bilo smešno samo meni, a umilni prodavac, kojeg sam pitala da li je tri i po kilograma dučića sve što imaju od poezije, pokazuje mi da odbijem od knjiga da ne bismo moj sladoled i ja kapljali po njima taman posla, ni brige vas nije, ne bih nikad...onda sam se ubrzo susrela sa popriličnom flekom koja se slivala niz moj šorac...

Prodavac mi se nije svideo i nisam ništa kupila. A baš uvek kupim bar nešto, sutra ću mu dati priliku da mi se malo dopadne pa da ipak kupim nešto, u stvari davaću mu priliku još deset dana, sigurna sam da će mi se bar malo dopasti...

I još nešto...ovde fali deo teksta za koji mislim da je dosadan...mislim zar ja nekome ličim na nekoga ko bi kupio onoliko malu knjižicu...

Juče me je bolela glava ceo dan. Bila sam do škole da osmotrim podelu časova koja je svake godine bila takva da  ja dobijem  najmanje, ne smeta mi da dobijem najmanje ali mi smeta da na mene posle gledaju kao na debila, tako da kad smo se juče prilikom dogovora opasno primakli mom prvom mrš završilo se tako što su se uz osmeh svi složili da treba da dobijem najviše i tako se i završilo.

Ono što sam naučila o sebi je da mi ne pada na pamet više ni sa kim da se svadjam pa taman nemala ništa, ne volim da me isprovociraju toliko pa da se ponašam kao veći primitivac od svih njih zajedno...ružno sam se osećala baš. Nisam tip da se svadjam, mislim, jesam par puta spičila neke koji su me baš baš bili isprovocirali da više nisam mogla da otrpim i sad uglavnom idu na prstima i obraćaju mi se sa najsladjim osmehom. Ne mogu da verujem da se ovde ništa ne može postići dok ne počneš da teraš u kurac.

Ne pušim. Treći dan. Ne nameravam da počnem opet ali bih i dalje jako volela da me svi zaborave na jedno... nekoliko meseci.

Sinoć sam razmišljala sa čim bih mogla da uporedim to koliko mi nedostaje jedan neko, nije mi ništa palo na pamet što bi moglo toliko preterivanje da ilustruje ali setila sam se se one neke bajke, kada je poredjano desetak istih golubica a princ treba da pogodi iza koje se krije njegova draga, e tako i ja, da mi poture milion pajsera ovog jednog bih našla iz momenta, inače, besna sam na sebe kad pomislim na njega jer ne mogu nikako sebe da ubedim da me savršeno ili nesavršeno ne zanima...nedostaje mi i mrzim sebe zbog toga...s njim nije nista počelo ali sve se završilo...e to je ono kad kažem da nemam ništa pa mi i od tog ništa uzimaju...koji sam ti kurac ja trebala u životu, ti meni sigurno nisi...

Ako me neko bude tražio na tepihu sam depiliram se.

Drugi dan bez cigareta. Dobro sam ali primećujem da bih ugazila svakog ko mi se obrati, prosto, pomiriš se sam sa sobom, da ti neko, a najčešće niko(ako počnete da serete  i pravite aluzije na nika razbiću vas) ne može biti, uzmeš ono što ti je tu blizu i na raspolaganju počev od bilo čega a najčešće ničega i to ti je to. E sad, zašto je to moje ništa ljudima zanimljivo pa se pojačali em brojčano em još dosadnije i smaračkije ne znam, a počela sam i da bežim nego ne mrzi ih ni da potrče. Trgovci na pijaci su super ljubazni prema meni, kada se našminkam i isfeniram muški su ljubazniji prema meni. Ma ko vas sve jebe eto tako...

Samo malo odvratim misli od muškaraca i super sam. Uvek ali uvek mi je važno da imam nekog uz sebe, sinoć sam počela da paničim kada sam shvatila da trenutno nemam nikoga, paničila sam pune dve sekunde a onda sam shvatila da mi je promašaja već stvarno dosta i da ne mogu to silno glupiranje podneti, kada je muškarac pored mene imam utisak da mi se i od onog malo što imam stalno oduzima, e pa ne dam više i tačka...a u kurac.

A mislim i čemu. Ono što je kod mene najporaznija stvar, koja bi ujedno trebalo da me drži u značajnoj prednosti u odnosu na mnoge žene, je to što ja stvarno nemam pojma šta osećam. Pazi, ne zezam se Grica mi. Da li se drugima dešava da nemaju pojma da li im se neko svidja ili ne, kod mene ti je prvo da procenim kakav mi je plasman, ako je plasman loš, ne znam kakav da je tip ni ne razmišljam više o njemu. Ako me dobro ljubi, a uz to je pametan i duhovit, može, mislim nije loše, ali nemam pojma da li mi se svidja, da li je to normalno što u svakom trenutku znam dokle  mogu da idem a da bude bezbedno po mene, da li je normalno što se tako patološki užasavam pomisli da bih nekog mogla da zavolim...da, ima mudrojeba koje će sad da počnu sa draga saveta...u kurac i sa vama, znam kako zvučim i bez njih i sa njima...moji psihijatri misle da sam razmažena a ja mislim da je strašno kada nemaš pojma šta osećaš, kao da se uopšte ne radi o meni...ručak je bio toliko dobar da mislim da nikada neću uspeti da skuvam podjednako dobar...nijednu cigaretu nisam zapalila danas.

Hajd dok mi se ne skuva pirinač da nešto zbrčkam i ovde. Umrla sam od smeha kad sam malopre pročitala da sam i dalje psiholabilna, dobro, nemam ni psihu a ne stabilnost ili labilnost. Sinoć sam razmišljala o tome kako...a neozbiljni ste brate, kako onda da napišem nešto iskreno kad me stalno neko nešto zajebava...mada, kad može federico šest postova dnevno onda mogu i ja da se oprobam malo kasnije, a dok mi se pirinač ne skuva, imaću materijala za bar još šurnaest postova.

E ovako. Sledeći put kad naumim nešto da skuvam treba da stavim prst na čelo i da se dobro zapitam.

Sinoć sam došla na ideju da se oprobam iz  pilećih šnicli. Ona kojoj je trebalo to da promakne, jutros u osam me je podsetila da se neću izvući a već u deset je došla po mene  da idemo u živinastiju, reč jednako debilna kao i keksolino.

U živinastiji, u koju sam prvi put kročila,  atmosfera je bila kao na snimanju sabirnog centra. Gomila crknutih bataka, krvi, džigerice, žgaravice, instinktivno sam krenula napolje ali nisam daleko odmakla. Prvo se jedna gospodja natezala sa poluzblanutom kasapeljkom da li da uzme sto ili pedest grama ćureće salame...mislim se ja e moja Jelena, vidiš šta ti je iskustvo, daleko si ti od ćuretine, ni pile ne umeš da kupiš...onda je jedna gospodja obučena kao izblajhani našminkani gladijator upala sva još zbunjenija od mene, delovala je kao neko ko je hteo da kupi tepih i konstatovala da neće kupiti pile jer sad već nije toliko sveže kao da ga je kupila u osam...od kasapeljke koja je za mene imala milion i jedno pitanje saznala sam da je prethodna kasapeljka otišla na medeni mesec, da joj je ostavila tup nož i da je ljudi zatrpavaju porukama kojima naručuju meso ali ih ona ne stiže da pročita, veli tačno 28 poruka sam dobila...u jednom momentu pogleda u mene i govori da li ste bolesni? ja govorim da nisam i pitam je zašto me to pita pa ne, vidim držite se za glavu...ova moja strašna prepričava mojoj mami dogadjaj i govori jelena se drži za glavu kao da umire i tačno znam  da se pita hoće li uvek morati kroz ovo da prolazi  u mesari, kako da joj objasnim da se danas namestilo tako kao da su svi ludaci  baš nju čekali...

I onda  mi govori da će da me vodi negde gde nisam bila. Odlazimo nas dve bajsom i dolazimo u raj na zemlji, zamisli, mi seljaci imamo čak dva splava i restorančić na jednom, bilo je super, voda, nema djaka, sedimo, pijemo kafu iz prelepih zelenih šolja sa narandžastim cvetićem, ja gledam u vodu i samo što ne plačem od sreće što sam konačno našla mesto gde mogu da pobegnem...divota, da se ne postidim ma koga da povedem...i onda naravno tako blažena dolazim na ideju mogle bi po pivo, a?...aha, šta ćeš ti da piješ?...vinjak...

Pošto vidim da za moj puding vlada interesovanje kao da su rolling stonesi, prosto nemam srca da vas pustim da živite sa tim nejasnoćama...

Razmišljam nešto o ovom mom blogu. Ne znam kako drugi, ali svaki put kad prevalim preko usta reč blog osećam se loše. Bloger je osoba sa invaliditetom. Da li sam ja invalid? Nisam. Kao da i jesam. I šta sad? Zašto pišem to što pišem? Razlikujem li se mnogo od onih koje pronose gole stomake gradom u nadi da će ih neko, nešto...nema tu bitnije razlike, one hvataju na gole čereke i praznu glavu a ja ću da hvatam na reči i glavu iz koje se preliva da se u sopstvenom blatu proklizavam pa ni makac da načinim ne mogu. Da li mogu da  sročim nešto iskreno? Ne mogu. Da li sam dobro? Dobro sam. Sećam se kako mi je jednom rekla za jednu trebalo bi sve da vas nauči kako što bolje ljudima naskakati na život...ne mogu da naskačem ni na koga, što bi rekla tanja svi nešto mašu ali se uvek zna gde ti je mesto i u koje svrhe možeš nekome jebenom fićfiriću poslužiti jer one koje su spremne na sve i svašta, koje ne prezaju niotčega, kojima je svejedno da li si čovek, majmun, konj, ili bilo šta dokle god poslužiš njihovim bolesnim zamislima, pored takvih nemaš šansi pogotovu ako razmišljaš kao bambi...da li sam ja bambi? Nego šta. E da...ako neko bude pitao za puding koji sam malopre skuvala- nije mi uspeo. Zašto? E zato!

Svi četuju sa nekim ili nekima a ja ni sa kim, i još pijem neku limunadu kojoj se limun izgleda pokvario... možda je to zato što sam prepametna...biće da je to...

Ama, da li je moguće da od mene svi beže zato što sam prepametna?

Ko u sebi nema oslonca, ko u sebe ne veruje, očajnički traži podršku spolja, a ona, onda kada mu je najpotrebnija, i baš zato što mu je toliko potrebna ne dolazi....ništa mi novo nije rekao, još kad bi mogao da mi objasni zašto je to tako bila bih mu zahvalna.

Danas sam imala prilike da o tome opet razmišljam i opet mi nije bilo jasno, jeste da nemam troje dece koje treba izdržavati, jeste da ne moram na njivu da kopam, jeste da ne moram da hranim svinje, jeste, sve je to jeste ali nekad mi ne pomaže. Da, uvek imaš izbora, a šta onda kad ti nije ni do kakvog izbora, i kad ti je još manje do onoga što ti je na raspolaganju...možeš misliti...ma da ne nabrojam, više mi ni do sebe nije stalo, suočila sam se sa takvom sopstvenom beznačajnosti da me je zabolelo...stigla mi je poruka baš u trenutku kada bi na scenu trebalo da stupe topovi, tenkovi, konji i kada se čeka krvoproliće, da vrlo sam agresivna za jednog tako depresivnog i mrtvog konja...mrzi me i da pogledam u telefon, mislim, ja sam ovde, a telefon je na stolu, pričam sama sa sobom, poruka a? E jebe  mi se i za poruke, i za skidanje muzike i za još jebenije kredite, i za ručak i za večeru, i za šetnju, i za sladoled, i za sve...za sve smarače ovoga sveta jebe mi se...jebe...posle petnaest minuta, kada sam uspela da sakupim pogled, vratilo mi se i sećanje na nepročitanu poruku, prilazim telefonu kao najrazmaženije od sve razamažene dece na svetu...šta bre koji kurac...čitam poruku...

Ej, dosadna si više s njim, koja ti je to knjiga po redu- dvanaesta?...Nemoj da pričaš- šesta...Počela sam da ga multiplikujem, sad se već truješ njime, sa Nikolićem si imala mere, ovaj će te odvući u još veće zatvaranje...dok sam se prisećala kako me je spičila sinoć stigla mi je i poruka u kojoj mi govori Kad je Danojlić Opozitni pretekao i mi ćemo, eto, ona me zna toliko da mislim da mi i misli špijunira...

Odlepio je, od- le-pio, ja sam opet istrčala već uobičajenim pitanjem šta sam sad uradila?...jebote ne mogu da verujem, ja svršavam a ti se igraš sa mojom košuljom...šta sam uradila?!...igrala si se sa mojom košuljom,ovako,  kao kad bi dete od pet godina uvrtalo dugme...nisam bila svesna toga majke mi...tim gore, treba da potražiš pomoć, šta misliš kako to može da utiče na muškarca...razbolela sam se kad sam sve to zamislila, hajde objasni mu to ako imaš muda, hajde objasni nekom drugom da...da do takve neprijatnosti ne bi došlo da je...e ovde već ne mogu nikako da upakujem i da kažem ono što bih rekla...

Počeo je kompjuter da mi blokira. To me začudjujuće raduje. Opet sam prestravljena pred činjenicom koliko ništa nije onako kako na prvi, kod većine, polupogled izgleda. Tako to obično ide, kod mene, počnem da čitam najbolje pisce i onda me je prosto sramota da išta i pokušam da napišem, očigledno me nije dovoljno sramota.

U jučerašnjem danu tako sam se neverovatno ne snalazila da mi je u prisustvu svih ljudi dolazilo da iskačem iz kože. I opet ponavljam, ništa nije onako kako izgleda. Brat je navratio sa sestrom da me isfenira. Naivno sam se ponadala da će mi ulepšavanje te moje neuverljive i blentave glave ulepšati pogled i vidjenje onoga što je oko mene, naravno da , ma kažem ti naravno da je ono što je iza da nema kud više iza daleko uhvatljivije i bolje, daj mi ono što drugi ne vide, ima da ga nepogrešivo nadjem pa da s tim i uhvatim tutanj, da delimo vajde nema. Kunem ti se da znam šta sam ovim htela da kažem, ne trudi se da razumeš, mirim se svakim danom sve i više da ću ostati nerazumljiva.

Sedim na stolici, krajnje ležerno i bahato podignute i savijene noge u kolenu, sestra je duboko zabrinuta i na pitanje šta joj je odgovara da nije ništa, brat gundja, ne, brat nevidjeno pizdi što mu je kabel od fena prekratak, zamotava mi ga oko vrata a meni smešno, kontam kako bih strašno zavidela osobi koja tako sedi na stolici i za koju bi skroz pogrešno razmišljala da blago njoj što joj je sve super i što joj je bitno samo i jedino da što bolje izgleda. Očigledno je da sam na tri propustila da skačem. Mnogo toga je očigledno a da ga jebeš veze s mozgom nema.

 (u slučaju da neko nije pročitao ovo, preuzela sam sa gimmebs bloga, i mislim da je ovo nešto najbolje što sam na blogu pročitala )

Čekam jednu koleginicu, samo što nije. Pamtim neke vrlo beznačajne informacije, jedne takve vrlo beznačajne upravo se prisećam, mada, nešto je se često prisećam i još češće je pogledivam, ne, još češće u nju piljim kao debil nad svim debilima, a mislim šta ću kad je dobar, hoću reći dobra, ma hoću reći da je dooooobar da ti se zanemogne i svemogne...opet tražiš djavola margo, o da...hoćemo ovo da objavimo, o da, i te kako...

Ne znam šta to ima na mom licu što tera ljude da mi se vrlo često obraćaju na ulici za nešto, valjda ne spadam u one pazi ujeda... ili gde je ova prodavnica, ili ona apoteka, ona ulica, ona banka, ili neki frizer, imam baš uvek volje da im to pokažem, ali zato sam se juče šokirala, krenula malo kući i ispred mene ciganče, mala ima tu do osam godina, jede plazmiće, malo malo pa se okrene i pogleda u mene, kad sam se približila aj uzmi keks...neću hvala ti...ma uzmi ma uzmi i najsladji osmeh, ma mislim se moram uzeti pa taman da je pljunula u tu kesicu i čekam da vidim u čemu je trik, eto i nastavlja da se smeška, brzo smišljam šta da joj dam za uzvrat iako mi ništa ne traži, setim se da imam jednu lizalicu koju su mi vratili umesto kusura, vadim lizalicu evo tebi lizalica...jao, ja tebi plazmu a ti meni lizalicu, aj uzmi još jedan keks...ne, hvala ti, i ovo mi je previše...kad sam odmakla par koraka čujem a jel imaš ti decu?...ne, što me to pitaš?...pa mislim ako imaš decu da i njima poneseš ...

(Gricko i Margo sede na klupi obučeni u crne ramones majice, Gricko nosi i kačket na kojem piše ramonesi, piju čaj, Margo plače i na momente briše obraze i čelo majicom koja je kupljena kod kineza pa pušta boju, tako da joj je lice sve crnje ali ona to ne zna)

Gricko: Margić, oš dizni maramicu?

Margo: (drsko) Neću! Briši ti njušku mini patkom.

Gricko: ( spušta joj polako malu crveno belu maramicu na krilo i Margo se osmehuje) Ili jesi ili nisi delija. (Margo duva u tu maramicu i ostaje joj sve crveno po nosu od maramice, Gricko stavlja šapu preko usta i tiho se smeje kao draguljče). Oš ti otpevam nešto od ramonesa?( Margo klima glavom a Gricko otvara malo koferče u kojem su sprejovi za pročišćavanje grla i uzima onaj na kojem piše ramonesi i počinje da peva) Preeeed svakiiii izlaz ( Margo ga ošine pogledom i Gricko se smeje) Šalim se, evo neću, Shadow on the waaal

Margo : (besno) Glupane, to nisu ramonesi, to je Mike Coldfield.

Gricko : (zblanuto) Glupača si ti, ne kaže se Coldfield nego Coldplay...

(u medjuvremenu neki novinar proviri kroz kapiju)

Neki novinar :(tiho) ček ček, ramonesi, opet plače,  jaoooo, mala je gluplja nego što sam mislio, znači usamljeni motorista (u pozadini se čuje neko iz pozadine)

Neko iz pozadine :(viče) Aj lubenica lubeniCA!

Neki novinar : Imam ideju (odlazi)

(Gric i Margo se i dalje raspravljaju)

Margo: Dobro, dobro, hajde nešto od stonesa.

Gricko : (uvredjeno) Kamenjarka si ti!

Margo : ( rastuženo) Ma ozbiljno, daj nešto od njih molim te.

Gricko : ( ponavlja proceduru i sad prska sprej na kojem piše stonesi) ček, znam samo onu anybody beeeen myyyyy...

Margo :(lupa se po čelu) čuš been, isti je kao i svi ostali, ne bira, pih ( prevrće očima i obraća se Gricku) hajd dosta je bilo...

(u tom momentu ujahava neki novinar na nekom konju)

Neki novinar : (razdragano) Ola Margo, vidim ribaš, pardon, ridaš sve u šesnaest.

Margo : ( gleda u nekog konja) Ola i tebi neki konje, pitaj ovog Whyatta Derpa da li bi bio ljubazan da me prenese jedno sto pedeset kilometara?

Neki konj : (obraće se nekom novinaru) Derpe da li? (neki novinar ga prekida ljutito)

Neki novinar : Ćuti budalo, čuo sam, nosite se sve troje, jako ste pametni.

Margo: (već počinje da se smara nevidjeno ali se obraća nekom novinaru) dobro dobro, neki novinare, da li ti znaš nešto od ramonesa?

Neki novinar : (sav pun sebe) Naravno da znam, znam onu trt me like a prisoner( Gricko se nadovezuje i počinju zajedno da pevaju) trt me like a fool( Margo se lupa po čelu i ne može da veruje)

Margo : (kreće na put peške i dobacuje onako za sebe) i to su vama Ramonesi? Sramota!

Neki konj: ( dovikuje) Hej, Margo, idem i ja s tobom!

Margo : Neka, idem peške.

Neki konj: Pa idem i ja.

(Nastavljaju put zajedno, Margo i neki konj)

Margo :(pevuši tiho za sebe) she said leave me alone( kod alone počinje opet da plače i da jeca)

Neki konj : (nadovezuje se i počinje da peva zajedno s njom) I'm a family man...(Margo ga pogleda i osmehne se)

Margo: I ti znaš ovu pesmu?

Neki konj: ( s osmehom) Naravno, ti voliš Mikea Coldplaya.

Margo : (odjednom se namršti i besno odgovori nekom konju) Glupane, to su ramonesi.

Kakva je situacija danas..paaa, dobila sam, na vreme, sad je dilema da li piti, kako ja volim da ih nazovem, adsl tablete ili ne, kao super su ali me ono što piše na onom papiru što dobiješ u kutiji podseća na ono što moja mama kaže za antirid kreme zateže bore i pravi još veće...mislim, najbolje je kad me pitaju da li su mi potrebne te tablete u kontracepcijske svrhe, malo mi se i kao zaplače kad čujem to ali hajd, kao, ono, biće mi super jer otklanja pms sranja a i kao ima da nadodjem gore pa reko hajd da nadodjem, ako me to ne spasi neće ništa...

Dilema za juče je bila, pošto sam kupila neke dizni papirne maramice da li se, ako se već miki mausova ženska zove mini maus, da li se paja patkova zove patak mini ili mini patak ali onda mi je ona strašna odbrusila da se zove pata pa sad više nemam dilemu nijednu...

Ne. Čekaj. Nisam to htela. Kuda trčim?...Čekaj, ispočetka ću. Njam je objavio onu sliku sa kučićima...postavila sam ih kao pozadinu, najbolje ide uz ono što ja neizmerno, beskrajno volim, i ono kako se ja stalno osećam... i sad... stalno gledam onog malog žutog što drži šapu na nekakvoj krpi i gleda dva crna šteneta zbijena oko nečega, pretpostavljam, posude sa hranom...

Ona moja kaže da mi je prethodni post, ne onaj koji sam malopre obrisala, onaj što je još tu (broj do tri jer nema te interpunkcije koja će obaviti funkcije mojih silnih pauza, nema te tri tačke ili tačke zareza, eto,  i prodje tri sekunde, taman da odvučem pažnju) odvratan...kaže da je kao da mi ga je diktirao...neko...pa jes, ne može se stalno pisati kao Andrić...zato...tu su slike kučića pa se mogu videti kod Njama, tu su i moje slike kad sam bijo mali i lep i kad mi je jedino bilo važno da se ne upiškim...i da...ma da, hoću da kažem da

Ovako. Da ponovim još jednom. Uvek imam bar desetak razloga zašto nešto radim ili ne radim, zašto nekog volim ili ne volim, oni kojima su moji razlozi strani a pala bi im kruna sa glave kada bi me pitali za te razloge, steknu pogrešno mišljenje o meni i pomalo su skloni i da me mrze, medjutim, oni koji se ne boje pada te jebene krune, koja je samo komad metala ili čega već, i koja je konzerva koja zveči i praporac koji ječi, i koji me priupitaju pa ja saspem svoju jebenu argumentaciju, koja je neoboriva u svakom pogledu, ti oni reaguju isto, ali isto, reaguju sa :" A? Jebote, nisam imao, imala pojma.", ili kila u slučaju onih koji nisu odslužili vojsku.

Kada podjem od toga kakva sam, mogu slobodno da kažem da me jako boli kada ljudi ne mogu da procene šta treba a šta ne treba da kažu ili urade. Mogu za sebe da kažem da sam odmerena i da mogu da procenim šta ljude može da zaboli, ako bi se time služila mislim da bi bilo dosta povredjenih i nesrećnih ljudi oko mene, ali čemu? Svoju sposobnost da to procenim mogu, za razliku od većine, da iskoristim da tom nekome, koga to nešto boli, ili mu je rak rana, pomognem, olakšam.

Jedan primer, ništa bez primera, tako bolje pamtim. Već sam pominjala da mi je sestra pobacila pre nekoliko meseci. Kada me je koleginica pitala šta me to toliko muči, ja sam joj ispričala za sestru, njen komentar je bio da sinovi njenog sina rastu li rastu i da su pravi mali šećeri. Da li je glupa ili bezobrazna? Računam da je bezobrazna jer sam ubedjena da bi i nju zabolelo da je bila u obrnutoj situaciji. Da se vratim na sestru, pored toga što je pobacila znam koliko joj je stalo da što pre zatrudni i znam koliko je opterećuje svaki put kada vidi da je dobila, nisam nikad bila trudna, nisam nikad pobacila ali prosto znam da je boli i mogu da zamislim kako joj je, ne moram na kurs iz toga. S druge strane imam jako jednu dobru osobicu koja bi trebalo da se porodi za jedno dve nedelje, naravno, sestri to nisam pomenula jer sam pretpostavila da joj sigurno ne bi bilo baš prijatno da sluša o tome...Eto...da rezimiramo, ljudi nisu ni glupi ni tupi, nego ih jednostavno, pored toga što ih boli kurac, žulja i sopstveni bezobrazluk, a on se, pre ili kasnije ipak obije o glavu, iliti stane svakom krava na rep, iliti, zavisi i od dužine repa a zavisi Bogami i od veličine krave, or bika, vola, ovna, koze, magarca...svi oni mogu podobranu da stanu...hihi

Mama uglavnom nikada nigde ne ide, možda zato što joj se  ne ide a možda i zato što joj svaka pomisao o bilo čemu presedne. No, ove godine će otići par dana sa koleginicom na odmor. Poslednjih mesec dana je slušala predavanje kako nije zaslužila, kako treba da ju je sramota i tako, danas je tata predavanje okončao efektnom rečenicom pazi da Gricko ne pobegne kada dodje vozač po vas mama na to dodaje da će se vozač najaviti a Marko kao za sebe govori: da, najaviće se Gricku...ja umirem od smeha jer već imam čitavu sliku pred očima zamisli malom Grickiću postavimo mali sto i stolicu kod kapije...da, napravimo mu prijavnicu, pa kad neko traži tebe Gricko pusti preko razglasa zvuk dial up-a a kad traži mene onda pusti od šabana hajde mala da pravimo lom...a kad traži tatu?...pusti bilo kakvu dernjavu...