margo

Podesim hod na korake malog debila, juče mi je mama rekla da sam odbijala i da puzim, a kada bih počela da puzim to bi bilo u nazad. Bila sam čak postojana i u stajanju, ni makac, stojim i ne pomeram se ni na čokoladu. Bude mi smešno, većina blogera je u tom uzrastu od deset meseci govorila najmanje po tri jezika i završila bar osnovnu školu.

Hod malog debila znači da prelazim razdaljinu od sedam minuta za dvadeset. Gleda me momak na ulici, ja gledam da li sam zaboravila pantalone, i nisam, jedna me je žena pogledala prezrivo, onda sam shvatila da sam se lepo obukla.

Posle fijaska sa Marijasom, počela sam da čitam o Danteu. Onda sam se sneveselila. Mnogo. A i stalno sam prevrtala na onu stranu na kojoj je objašnjenje ko su gvelfi a ko gibelini i koji su protiv pape a koji za, e onda kada su se jedni od njih podelili na crne i na bele shvatila sam da nisam više u mogućnosti da pratim i molim neću pokušati kasnije. Naravno tu počinjem da fantaziram o nekom istoričaru kojemu će biti jako drago da mi to objasni. Dok on to bude radio ja ću rukama da uokvirim lice i da trepćem, dok budem pokušavala da shvatim da li pravim budalu od sebe, šta on misli o meni, šta ja mislim o njemu, i naravno uspeću nekako i te gvelfe da stavim u svoj neki istorijski kontekst, a onda možemo da produžimo i na svih osam krstaških ratova, o njima znam samo to, da ih je bilo osam a ja volim broj osam. Tu naravno priznajem da ja jesam prvoklasni manipulator ali vrlo bezazlen.

Danas prelazim na Konradove priče, mislim da je prva odlomak iz Srca tamo a to mi je baš sad potrebno s obzirom na vedro stanje duha pri kojem sam, ali pošto pisac zagovara teoriju da je čoveku mnogo gore u divljini samom, nego sa svojim sunarodnicima čiji se život svodi na svakodnevno sigurno ništa i nigde, već u napred trljam ruke na dodatne načine na koje čovek u  izolaciji može da se samozavarava i koje će mi pisac tako darežljivo pružiti.

Ne osvrćemo se mnogo oko sebe, ma ni do onog ko nam je najbliži ili prvi u redu. Uvek mi zasmeta, još nisam toliko napredovala da takve stvari ne primećujem i to mi kod sebe smeta, kada stojim u redu sa sto grama kafe a ispred mene je gospodja sa prepunom korpom na guranje, nekako kao da se dodatno uzvisi kraj te svoje korpe, ja stojim i čekam i čekam, da se sve provuče, da se raspita da li ima onih ili ovih cigareta, najčešće nema ali ima za susednom kasom pa moraš sačekati, pa onda da uplati dopunu za mobilni, ne 567 nego 568...kako?... 568, da se raspita koliko joj još fali nalepnica za peškir, ne fali joj ništa, potrošila je dvadeset hiljada i sada za peškir treba da doplati samo još hiljadu dinara i peškir je njen, onda njeno uh uh, pa onda da se provuče kartica jednom pa drugi put pa treću put, pa da stigne struje u banci i tako, mogla sam uveliko biti kući.

Zato se ja redovno osvrćem. Iza mene je otac sa ćerkicom koja stoji za malim kolicima namenjenim deci, treba ih od malih nogu naučiti da kupuju i guraju, u kolicima su žvakice i neka čokoladica, ja govorim prodjite, vi imate manje, otac, sad sa podignutim nosom dostiže možda i metar i osamdeset dva, ako bi malo poskočio, pokazuje ćerki da može da prodje i prolaze ne pogledavši me.

Nova knjiga, za mene, Havijera Marijasa. Premišljam se i odlazim. Inače ne razmišljam ni sekund. Kupim kremu za lice, onda opet stanem pred izlog sa Havijerom Marijasom, premišljam se, kupim šampon i odem kući bez Marijasa, ali sa još kremom za oko iznad očiju, tonikom za skidanje šminke, ili nečistoća u mom slučaju i još jednim šamponom. Zepter je čudo, pratim trendove, u mom ga selu nemam.

Posle par dana dobijam na poklon knjigu iz izloga i ciknem, ali u sebi naravno, volim ljude koji ciče u sebi, kao i ja, nemaju reakciju i onda ne moraš ni ti da je imaš, olakšaju ti, kao na primer jao super ti je ova majica, ne moram još  da pravim i oduševljenu facu je l da? Obično kažu da ne moram ali preko volje.

Marijas se čuva za posebne bezizlazne prilike. Moje oduševljenje pretrpelo je nezampaćeno razočarenje. Nikada mu to neću zaboraviti. Odustala sam na sedamdesetoj strani. Razumem ja da je neko veliki pisac, i da piše odlično ali kakav je to način pisati ceo roman o tome kako je nastao prethodni i kako ljudi na njega i njegov roman reaguju a reaguju naravno fenomenalno, nema priče, nema detalja, nema ničega, samo trista strana pisca koji sam sebe veliča dok se  ljudi oko njega otimaju ko će biti u sledećem ili smaka li sveta zašto nisu u prethodnom. Odakle mu samo ideja da ljude ama baš sve što njemu padne na pamet zanima. Niko nije toliko veliki.

Ne bih ja to tako tragično doživela da nisam pre te kobne knjige, zločina nad pravom književnosti, čitala kišona koji isto tako malo malo pa sebe pohvali, ismeva ljude pridobijajući jeftine poene publike na kakvu se računa kada se snimaju munje ili neki drugi naš film pun fazona. Ili ova Lengold što je dobila nagradu žensko pero, kad je raspalila u detalje da opisuje seks odmah mi je bilo jasno zašto je dobila nagradu, a sve sam se pitala kako to da tako jedna normalna i dobra knjiga bude nagradjena, čitala sam do seksa sa nemim diivljenjem a onda samo što se nisam rasplakala, i odustala sam, i od plakanja i od knjige.

Neće se Bariko nikome narugati, evo i Spilberg, daje intervju od sat i po, malo koja mu rečenica počinje sa ja i ljudi misle da sam ja odličan. Je l sam ja mnogo kritična, je l da popijem neki lek?

Zašto ne kupiš nov televizor?...ne razumem...pa, ne, stvarno, što ne kupiš, ovaj ti je star...ne razumem, ne fali mu ništa...pa ne fali, ali da kupiš neki lepši...ostalo je na tome da više on nije razumeo mene nego ja njega.

Postali smo velika gospoda i velike primadone, što muški što ženske, gde nam je mesto, pa mesto nam je u prljavom putničkom vozu, mi putujemo tim vozom, a ne marsovci, mi ga prljamo nama, tamo nam je mesto. Nama velikoj gospodi.

Ili, koji je fazon sam tim klima uredjajem, poznatijim kao klima? (Mislim da nikada nisam tu reč, u tom značenju, uspela da prevalim preko usta, jako se ne volimo). Zavladala je histerična pomama za njim, ne daj bože da ti je toplo ni pet minuta, odmah za daljinski pa namestiš na ispod nule, da treba da bude ispod nule bila bi zima. Ja ti lepo sednem, ili čak nešto i uradim, toplo mi je ali nije ni da sedim, ili čak nešto uradim, na plus sedamdeset pet, i nešto ne mislim da ću umreti, u stvari ne fali mi ništa a svima oko mene fali, što bi moj tata rekao problem moraš biti ti, tačnije ja.

Ili godišnji odmor, šta mi to tako krvnički pa radimo da moramo ali moramo, po cenu dizanja kredita u banci i otplaćivanja na više godina nekih deset dana, da idemo negde da dahnemo dušom. Pita me kolega gde ću, ja kažem nigde, jako sam sretna što ne moram nigde da idem, ali to sad već uveliko prećutkujem jer me stvarno gledaju kao da sam nervno otišla, on govori kao i ja za televizor ne razumem i onda se prenerazi, ne, prvo se prenerazi pa onda kaže ne razumem.

Ili kuhinja, zašto šporet neizostavno mora da bude sa ravnom pločom, evo, moj je standardni i ništa mu ne fali, kuva kao da je ravan, a i supu lakše pohvatam. Ili mašina za pranje sudova. Kaže koleginica da kupim neku manju, kaže ona ne može da zamisli život bez nje, ma ja mogu da ga zamislim bez mnogo čega sve u šesnaest, prvo šta će mi mašina za dva i po tanjira, a drugo sumnjam da mogu naći mašinu manju od moje kuhinje.

Ili prevoz, ma ne možeš da napraviš koraka za petnaest minuta, neko mora da te odbaci, kao da smo sve sam go invalid, još da nadjemo nekog da nas pridržava kao što pridržavaju onog madoninog hesus karlosa, eto, on siroma ni dva koraka  ne može da napravi što ga neće neko pridržavati. Nećeš valjda peške?!...ali to je samo petnaest minuta!...Ne razumem?

Smisao mom životu daju besmisleni ljudi i dogadjaji. Stvarno, kad bolje razmislim, da mi nije madjarske crkve i cvećare kod pošte mogla bih odavno da zatvorim ovaj blog, dobro, tu je i krofna bar u Kursulinoj, ali dok ja iscrpim temu madjarske crkve i cvećare bar će doći na red za jedno dve godine a možda ni tad.

Kolega naručuje buket za koleginicu povodom njenog rodjendana. Kolega se zove Viktor i to da se ne zaboravi. Traži da se buket dostavi na kućnu adresu, (nije mutav taj Viktor a svakako su mutni oboje) ne ne treba da bude obavešten o tome da je buket odaslat i prispeo, ne, ne zna šta da bude u buketu ali da toga ne bude za više od hiljadu dinara. Suprug, vlasnik vlasnice cvećare, dobacuje ubaci i koju ružu (neće ih se puno naubacivati za hiljadu dinara ja da ti kažem). Da li želite nešto da sastavite?...ne, bolje vi sastavite...nešto emotivno?...da, nešto emotivno...kao na primer srećan ti rodjendan?...da, da tako kao. Ti je naglašeno kao vrhunac sastavljačkog dometa, kao apsolutna novina i budući hit...prijatno...dovidjenja. Svi zadovoljni.

Na željezničku stanicu uputim se bar pola sata ranije jer gajim neskrivenu averziju prema tom delu grada gada i redovno zalutam kao da sam u Jerusalimu. Nisam zalutala ali mi je upala mušica u oko pa sam tražila retrovizor, po mogućstvu kamionski da se ne saginjem.

Iza ćoška začuo se zvuk kao da će neko da pljune, i jeste, ubrzo sam imala čast, možda je to vozač kamiona. Na sredini ulice stoji K, nekako mrtav budan što si budan K?... dobro jutro profesorice, ja nikad ne spavam. Crven je u licu i izgleda onako kako se ja osećam kada provedem celu noć u vozu sa sočivima koja ako skinem nemam gde da operem a potom sednem u autobus recimo u Rijeci pa gospodja sa pedeset godina na još toliko stepeni neće da sedne pored mene jer joj se ne svidja kako moje slobodno sedite zvuči. K govori sporo ali pokreti njegovih usana ne prate dovoljno brzo reči koje izgovara, kao kad bi recimo Merilin Monro sinhronizovala Brus Lija na madjarskom.

U vozu svako sedi po sam, sam pa tri mesta prazna, i tako kroz ceo vagon, dodje ti da se skrajneš i stojiš na pramcu izmedju dva vagona samo da ne pokvariš mrziteljski poredak.

Kuckala sam po Sava centru štiklicama oprezno kao arheolog čekićem. Ušla sam i u jedan toalet, nije mi se išlo ali mi se stajalo u redu, pitala sam se da li je toalet za invalide toalet u koji ja treba da udjem i tražila osmeh ostalih devojaka kako bih znala da ja pripadam medju njih, i osmehnule su mi se, valjda sam i ja njima, znam sigurno da sam slegnula ramenima, u sebi, često reagujem u sebi, prave dame bi napuderisale nos, nijedna nije.

Pre ulaska u dvoranu videla sam dobro poznati trzaj čela koji uklanja nepostojeće šiške. Odvijao se na meni najdražoj nadmorskoj visini od metar i devedeset. Taj trzaj vidim sad već drugi put u životu. Prvi put je prošao hodnikom pa ušao u prostoriju u kojoj  su upravo brijali glavu jednoj ženi a drugi put smo se opet videli zbog žene kojoj je glava već bila obrijana, nije trebalo čekati i moglo se smesta početi.

Moj pratilac me je pitao da li mi je udobno sedište, nije bilo, ja volim da sedim pravo (bravo, bravo) i ne volim da utonem ili da se zavalim.

Kome šalješ poruku?...Došlo mi je da obrišem nos rukavom ali nisam imala rukav pa sam ipak obrisala maramicom...mama pogodi ko je na koncertu?

Za put kojim se pravo ide odlučila sam se jer se levom putu nabacivalo previše sunca, medjutim, kada sam videla ko mi dolazi u susret odlučila sam da levi put ne da nije levi nego je čak i pravi a i da je sunce takoreći zašlo.

Mogu samo da ga zamislim kako mu govori da sam ja divna osoba i da bi pored mene prestao da se boji žena, treba samo da se udam za njega i stvar je gotova. Onda je ceo govor propratio svojim uobičajenim Krusty the Clown smehom. Kad sam mami ispričala deo u kome pominje da bih mu sigurno pomogla da se izleči od fobije koju oseća prema ženama mama se grohotom nasmejala. Što se mene tiče, on je za mene umro, još prvi put kad se onako nasmejao.

Ja već ni tada nisam znala da objasnim u koju sam to ulicu zašla. Fasade na kućama su jako lepe, zastajala sam često da odaberem najlepšu, ništa posebno se ne dešava a lepo mi je. Ispred cvećare u saksiji mala žuta kala na betonu stoji kao ja kad sam bila mala, jedna jedina. Ne volim kale, odmah se setim kako su žene njima mlatile po ulici jednom prilikom, valjda jednom bila jedna akcija i kale bele na njoj, žuta kala je već nešto drugo, žuta kala i bela kala nisu ista vrsta.

U cvećari mi cvećarka pod zagasitim svetlom ispisuje uputstvo za upotrebu kale, pokloniću je i poveriti na staranje osobi od poverenja, bojim se da mi ne bi izdržala transport a i valja proveriti koliko je osoba od poverenja- od poverenja. Na radiju počinje Smile like you mean it, na radiju se završava Smile like you mean it, ja izlazim i iznosim cvetuljak u kesi, prikopčavam se na aparat, nastavljam, počinje Smile like you mean it, gle. On kaže da su oni buljaši, ja kažem da nisu, on kaže jesu jesu- neumoljiv je.

Pred kraj šetnje, na samo par minuta do kuće i na minut od parka- pljusak. Brine me vetar. Duva mi po kesi sa cvetom i ja sam okrenula ledja kiši, branik sam i spremna sam da se borim za cvet i spremna sam da kisnem,  što i radim, ne pada kiša na romantiku. Aparat mi sad svira isto kao  Pat Metheny- jako me nervira.

Obukla sam kratku suknju, pa je skinula, pa onda opet obukla. Vrućina je odnela pobedu nad neukusom. Muški su papani. Samo nek im je malo butkice.

Žene vole francuski manikir na nogama, onda je to valjda francuski pedikir. Zamisli puštaš nokte na nogama...

Ovog leta ne putujem nikuda, ali ću priuštiti sebi malo brazila, mama se smejala, kaže nećeš valjda?!...hoću nego, nadam se da mi neće ispasti oči. Pitaću da li to rade devojkama sa astigmatizmom.

Trebalo joj je sat vremena da predje razdaljinu od sedam minuta...znaš, sretneš ovog, sretneš onog...kako ja ne sretnem majku mu, mislim, ja sretnem i stanem jedino ako ne razvijem dovoljnu brzinu pa ne mogu da odglumim da žurim, a trudim se da stalno izgledam kao da žurim. Kako može sve da te interesuje za svakoga? Pitaš za onoga ko ti je drag i koga voliš. Kako možeš da staneš, i ispričaš se kao sa najboljom drugaricom, sa svakim kome znaš ime, ili poznaješ nekog ko bi toj osobi znao ime. I onda se još malo duže zadržala da vidi ko mi dolazi na čas i držala još dvadeset minuta govoranciju iako je bilo više  nego očigledno šta je devojka htela momentalnim vadjenjem papira i olovke.

Ili onaj deo sa bolešću ili kad neko umre. Utrkuju se ljudi ko će prvi da ti javi, ali ne zato da bi saznao i ti, nego da saznaš da je baš ta osoba prva koja ti je to javila, pa će onda moći i to da upiše u životnu biografiju svojih bednih trijumfa. Bedan mi je život, pa hajde bar u nečemu da budem prvi. Znaš kakva je to trka, učestvuje uvek bar po troje, fotofiniš odlučuje. Treba znati u detalje sve, da se ne obrukaš u društvu, a sad da l se kaže prosvetlenje ili prosvetljenje i šta je epifanija, to te sigurno na ulici niko neće pitati, možeš biti bezbrižan.

Tako i ovaj chat, stvarno me zabole ko sa kim razgovara, kad smo kod bolova zabole me i za obaveštenje o tudjim postovima i komentarima, zašto moram silom da znam nešto što me u životu ne zanima. Ja nadjem načina uvek da dodjem do onoga što je meni važno, a daju mi hiljadu i jedan brz i olakšan način da dodjem do nepotrebnih gluposti. Kakva represija i ugnjetavanje, ovaj blog je kao Dahau, a i ova moja selendrentina, a i ovaj chat.

Taj konj je zvučao kao da je svinja a ne konj. Svinja koju kolju. Onda je počeo da priča na konjskom i ja sam znala da je to konj a ne svinja. Onda je drveće ispred crkve, jer sve što se dešava mom životu dešava mu se ispred crkve, otkrilo kočiju i dva konja, tog velikog koji je čas bio svinja a čas konj a onda i ždrebića i onda sam ja shvatila čemu galama na konjskom, e heeej ljuuuudi, čujte me i počujte, vidite šta ja imam i koga sa sobom nosim, bude ti milo. A ljudi ne razumeju šta.

I onda mi ubrzo umre koleginica pa počnem štošta da ne razumem ni ja. Svi počnu jako moderno da žale, u štiklicama koje su otvorene na prstima, u isfeniranim kosama, u lepršavim haljinicama i ja nikako ne mogu da poverujem da im je stvarno žao, a ja sve vreme kolutam očima jer ne volim licemerno okruženje, a oni misle da sam zapravo ja ta kojoj nije žao a ne oni, i već ih čujem kako iza svakog drhtavog o u joj, i prenaglašenog HU kažu jesi videla majke ti onu bezobraznicu kako je samo stala.

Škljoca fotoaparat pravo u lice ožalošćenih, ja nešto razmišljam, obaveza je taj fotoaparat, ako će da te slikaju moraš što tužnije i potresenije da izgledaš za sliku, meni bi to bio problem. I čemu slikanje takve jedne tragedije, kome trebaju takve slike.

I onda na njenoj smrtovnici stoji prvo muževljevo prezime, pa  muževljevo ime, pa onda konačno i njeno, da l su možda mogli i da ga izostave? Možda neka kratka muževljeva biografija umesto imena, ono, šta voli šta ne voli. Moja mama kaže da se to tako radi odavno. Pa i žene tretiraju kao stoku odavno, verovatno se ta dva odavna poklapaju.

Znači, kad umreš osvajaš treće mesto i zadovoljiš se bronzanom medaljom. Dok si živ tešiš se važno je učestvovati, ali kad umrem, ima da sinem!

Dobar dan, što ste sami?...dobra ti frizura...odlazak mu nasmejan kao i nailazak. Stežu oboje kornete, ona jače.