margo

Istrčala sam do prodavnice ponavljajući moram da ga pitam, moram da ga pitam. Očajna sam bila. Misao i nije toliko suluda, sretnem ga tri, četiri puta godišnje- to je ono što ne valja.

Skrećem pored malog igrališta jer procenjujem, naravno, da ću manje ljudi sresti nego kada bih išla bilo kojim drugim putem. Zastajem da popričam sa jednim djakom, okrećem se, na dva minuta hoda pojavljuje se on i staje u razgovor sa jednom ženom...(eto ti šanse da pitaš, trk!)...Dobar dan, moram samo nešto da te pitam. Stojim sa strane bedno drhtureći ali ne odustajem da pitam. I čekam. Razgovor se ne prekida, prelazim ulicu, skoknuću do prodavnice i daću mu šansu da mi pobegne, ako ga ne zateknem tako je i trebalo da bude. Posle nakupljenih čak sedam minuta izlazim na ulicu- otišao.

Tri sata posle sedim i rešavam politikine ukrštene reči...zvoni telefon....šta si htela da me pitaš?...ne znam...

Naručile smo sladoled nas dve, mama i ćerka i hvalile zamrznute činije u kojima se sladoled ne topi- tako lako. Stigle iz nemačke, hiljadu i koji dinar komad. U stvari, ona je hvalila sladoled a ja sam hvalila činije, njene doslovne reči bile su vučkov sladoled je stvarno najbolji, ja sam htela da prokomentarišem vučka ali nisam...žute, narandžaste, plave, ciklama...meni je zapala žuta a njoj... ne znam koja je njoj, a ni koji je meni,  jer nam se ubrzo pridružio kolega...

Ne bi da smetam...pa ako ne bi ti nemoj, ako ne smetam...naravno da smeta, moj metar prečnika direktno je ugrožen a preti da bude još ugroženiji...skrećem misli na nešto opuštenije, recimo, na miladina...i kako smo se upoznali, skoro ista situacija kao kad se rodni upoznavao sa ajlin...jelena...minja drago mi je...ne, jelena!...

Onda se začulo tako sam ja dugim nizovima godina...isti kalibar neprevazidjene mojih par vršnjacima nije bitno, sa takvim nije bitno, ali mama šutira...e sigurno se tako ne kaže!...neeee, mama, ne, niste vi moji, i prijatelji isto što i on, takav se ne ispravlja, takav se nikada ali za nikada ne ispravlja...sad jelena sigurno misli da se tako ne kaže...naprotiv, sad baš mislim kako će da udari kontru i da me kritikuje ni krivu ni dužnu, došlo mi je da kažem ne čiko vi ste to sve divno rekli, nema greške izvinjavam se u mamino ime ne znam šta joj bi...i naravno krećemo...tri, dvaaa, jedan i pali...dete, zar  ne znaš da je nepristojno kucati poruke dok si sa nekim u društvu...ali meni svi znaju da mi je mobilni i fiksni isto, ako se javim na mobilni onda sam na svom kauču ili perem jednu šolju od kafe koja stoji tri dana, dobro, tri šolje od kafe koje stoje tri dana, za svaki dan po jedna i da baš ni ne nosim telefon jer istrajavam  u tome da budem pristojna u društvu...a na fiksni se skoro nikad ni ne javljam, nema se- ne može se.

Onda je usledilo bar u tri navrata ono unošenje u facu i smejanje ala sam te sad zezno šta ćeš sad iako nemam pojma šta je pričao ali mora da me je nešto bio zeznuo...ja mislim da je gustav klimt slikar za tebe i da bi ti se svideo...tu je prevršio svaku meru...odoh da napuderišem nos, izvinite me.

Moj izgovor za nečitanje bio je jako je vruće kod mene u stanu a ja, sirotica, nemam ventilator. Onda sam nabavila ventilator, sad je izgovor da mi ventilator škripi pa ne mogu da se koncentrišem...počnem da čitam pa se onda zabuljim u ventilator i pitam se koliko ću još izdržati dok ga ne bacim preko terase, a onda nastavim da čitam.

Ono što je u ponudi na mom tepihu trenutno su, već dva meseca ista ponuda, momčilo nastasijević, tišma i vudi alen, tešim se da sam dobro pa da mi ne treba razgibavanje onog poslednjeg, prvi je i dalje na tepihu a drugi mi je na kauču.

Knjiga o Blamu, logično mi je što me je naslov privukao. Kaže gospodin Blam za mene potpuno neočekivano...stiče pravo da dodje i sutradan, a vreme je ipak proveo u njenom vazduhu... jao.

Tebi su sigurno breskve omiljeno voće...da, jesu, otkud vam to?...izgledaš mi kao da jesu...ima i tome nekoliko meseci i nikako da ga pitam po čemu se to prepoznaju osobe koje najviše vole breskve...ili po čemu se ljudi uopšte prepoznaju koji najviše vole bilo šta, ili koga.

Probijale smo se večeras kroz komarce, rekla mi je ...ne volim da te poredim ni sa kim, ti takva kakva si- odlična si...e to mi već niko nikada nije rekao, ono sa breskvama bi mogla da bude slučajnost. Da imam jednu tamno zelenu činiju za breskve pa da sednem i gledam i u činiju i u breskve sigurno bih ih volela još više, trebalo je da ga pitam da pogodi na koju boju činije mislim i onda bi me možda i ubedio da stvarno imam taj karakterističan izgled osobe koja voli breskve...

I još, ovo je najvažnije, bez ovoga mi ne valja post ni šest para...skroz mi se ogulila koža na prstu od gizele bundchen japanki...možda je to neka kineska japanka gizele.

A stvarno nikada ne poklanjam očekujući nešto za uzvrat, volim taj trenutak kad mi sine da imam nešto za nekoga, mada, sad mi je već postalo zanimljivo da gledam kako nebeske sile upošljavaju svoje prste da me iznenade nečim dobrim za nešto što ja dobro uradim, uvek mi se desi nešto dobro kada sam ja dobra.

Još mi je smešno kako je moj kolega bosanac rekao ja sam uvjek volio sat imat...on je dobar pa mi je i ta rečenica zazvučala iskreno, od srca, volio sat imat, batine, koje je dobio zato što je pokvario strikov sat, i danas pamti ali želja ostala, sad ima lep sat, pravi, muški.

Moja Z ima baš lep sat, svaki put zagledam taj njen sat, a tome ima već deset meseci; od septembra; deset meseci po dva puta nedeljno pa sam izračunaj koliko je tu zagledanja bilo. Sad sam ko kolega, baš bih volela imati takav sat u najvećoj sam tajnosti žudela, ne pitam je koliko je koštao jer u vezi nje sve košta, uopšte ona je jedna vrlo dragocena i skupa osoba.

Danas dolazi mama i vadi neku malu plastičnu providnu torbicu sa zelenim cvetićem...evo, poslala ti tetka, kaže novi su ali ih ona ne nosi...ja otvaram torbicu a u njoj četiri ručna sata, svaki lepši od prethodnog, drugi koji sam uzela u ruku je isti kao što ima Z.