margo

Podigni ruke iznad glave i udalji se od računara...reče neko u mojoj glavi kada sam se razmišljala da li da sve obrišem...onda sam se zasmejala pa sam odustala...zbog velikog interesovanja ponavljam pesmu od sinoć jer sam je obrisala jer sam odlepila...pred svaki izlazak na blooooooog, (kao na šest nedelja)jaaaaa seeeeee (poletno) pitam, da li ću naći u ovom smradu kuronju mladu, kuronju mladu koji će moći mene da voli u ovom smradu kuronja taj...

Da pokušam nešto iskreno- iz trećeg puta. Juče. Šest sati poslepodne. Ne moram ni da pominjem da i dalje čitam Danojlića, težak je i najbolji. Nemam mnogo izbora, ponekad znam da se ne mogu pobediti i da nema ni svrhe da se opirem pa sam fino prostrla prnjice da legnem. Leći ću pa ću već videti šta će se desiti. Leći ću pa; kad ustanem, valjda neću dugo.

Poruka od Tajči, da idemo na sladoled, ali stvarno pošto prekjuče nismo otišle, dižem glavu zovem mamu alo...alo štas tela?...e, aj  mi donesi jednu čistu majicu idem sa Tajči na sladoled...jel hitno?...što, šta radiš?...sigram sigricu...ubrzo mi je donela majice, čak dve, dobro, barem nije preskakala gaćice ko Slavica neki dan...neko je jednom rekao, kao zemljani znak pa volim da mi je sve na zemlji, ma daj, device su organizovane, a  meni su knjige po podu, čaše sa sokom; uvek uredno preskočim i nikad ne zapnem, ništa se ne prospe, ništa se ne ufleka...ima nešto u tome kad znaš da se sve može sjebati u deliću delića nepažnje...da, kod mene se ulazi na dva konja...

Igrala  je neku igricu i kod mene a onda je otišla, mrzim igrice, volim da slušam kad se u njima  zalomi neka vesela muzika i to je sve, da ne pričam kako je prošla moja obuka iz kantera, trajno su mi zabranili da se opet oprobam...nego, da probam i ja malo da igram te budalaštine pa da vidim kako to izgleda kada blejiš kao debil ispranog mozga, klikćeš neurotično kao retard i kad te savršeno boli ono što ja nažalost nemam a i da imam ne bi to bilo veliko garant...počela i dobro mi je išlo, pazi stvarno me boli dupe za sve...ne znam kad sam poslednji put bila toliko opuštena, sve imaš, koliko imaš i ništa ti više ne treba, niti razmišljaš o tome da ti nešto treba...i onda na sve to moje spokojstvo stiže mi poruka... jedino danas posle nekoliko meseci da mi nijednom nije pao na pamet...

S: Jeco odgovara li ti oko 20 i 30h?

M:Paaa meni više odgovara 30 ali može i 20...šta je tu je.

S:Ali to je kad te pitaju može li 30 u, a ne može li u 30.

M:Moraš pjesnički da razmišljaš ali vidim da ti spermutacija nije strana.

Kad smo već kod rečenice godine, pošto vidim da je to popularno u poslednje vreme po blogovima...moja je svaki put kada na sebi primetiš nešto ružno mozak beleži veliki minus...i zbog osobe koja mi je tu mudrost iznjedrila i  zbog same mudrosti sve se promenilo, za divno čudo imam nevidjenu volju da svakog dana otklanjam bar po jedan minus...mislim, još malo i biću riba garant...mislim, a nije da ne mislim i to naveliko s tom razlikom što sad mislim mnogo sredjenije nego ranije...dobro i sad pretrčim u mislima po desetak muškaraca dnevno ali da se bacam u  neko očajanje bez ako ću se bacat s nekim od njih teško...ova se rečenica sredjivati neće...

Juče sam bila super, čim dodje  na red sredjivanje kupatila moram biti super jer u teškom očajanju ne sredjujem ništa...onda patim i vrlo sam istrajna u tome da dokažem da niko crnji od mene...čim počnu da mi prepričavaju kako se vadi isečak kod ginekologa kada posumnjaju u nešto gadno, momentalno se rascrnim i vesela sam kao prolećno, jutro, dan, nešto prolećno...

I tako ja juče sredjujem kupatilo, mislim i mislim, i mislim kako sam srećna, onda naravno mislim kako ću najkasnije za sat vremena biti stavljena na proveru koliko sam stvarno srećna i da li sam i da li sam stvarno toliko jaka koliko trenutno mislim da jesam, mislim da je od te konstatacije prošlo šest ili osam sekundi dok nije zazvonio telefon, moj novi, onaj što su uspeli nekako da mi ubace u pogon...hej[...] jebiga...nema veze zaista...i  nije bilo veze zaista...ipak sam položila i ipak sam dobro...muzika od koje mi trenutno lude komšije već dva dana je somebody told me i killersi...

...ne verujem da sam se preko noći izlečila ali sa neverovatnom lakoćom i ležernošću prihvatam ono idem na neki sastanak ili moram da idem brže nego što sam očekivala...bilo da je muško ili žensko...više se ni ne nerviram...malopre sam se nameračila da ispržim dva jaja, dok sam stavljala na ringlu nešto što bi se moglo, ako mora, nazvati tiganjem, začulo se prvo tuf...slomljeno jaje na tek opranoj žuto- krem- bordo stazi, možda ne najlepšoj ali svakako najveselijoj stazi na svetu...malo sto nakrivo...stavim tanjir, zagradim novo jaje, da ne pričam kako sam se izborila sa slomljenim jajetom ali ima neke veze sa trčanjem do kupatila, sluzavljenjem belanca izmedju prstiju, pritrčavanjem wc šolji i spuštenim poklopcem...podižem tanjir i krećem prema šporetu...tuf!...o neee, zar opet...

Nema potrebe da govorim da nisam bila na nekom egzotičnom mestu. Jedina egzotična stvar u vezi menesam ja- gola. I sebi, i očima posmatrača. Čini se previše zareza za tri reda...Margo, Margo...

Jevtino sam prošla, uputila se kod ginekologa i razmišljam kako me već dve nedelje boli stomak kao kad treba da dobijem, s tim što sam već odavno dobila a taj bol ne prestaje...pajz samo kad ti kaže nešto ne daj Bože pa da vidiš   šta je muka...razapela sam se na onom stolu, kod ginekologa  nikad ne možeš biti dovoljno blizu ivice stola, za mene je to sto a ne krevet, huktala sam i puktala kao da se poradjam, naročito kad je opalila iz onog spekuluma, garant se tako čuje i kad ubijaju telad, volove...ustala sam i sama sebi se smejala dok sam se samokritikovala ti si jelena bruka za ženski rod, treba da te je sramota, kao što rekoh jevtino sam prošla, imam neku hroničnu upalicu, ali ništa što šleper lekova ne može da reši, ali kulturnih lekova jer je moja doktorka lepo vaspitana žena pa prepisuje lekove na dva puta dnevno...mogu i na bazen ali da skidam mokre gaće čim izadjem iz vode, nemam dvoje kupaćih gaća ali garant bi mi dupe ispadalo manje iz tog kojeg nemam nego iz onog koji trenutno imam i zbog kojeg ni ne smem na bazen, ako moji intimni prijatelji, kad ih ima, znaju kakvu guzu imam, ne mora i osam stotina djaka, hajd, nek bude tri stotine, ne verujem da su baš svi  u isto vreme na bazenu...

Smejala sam se nekoliko dana prezimenu Ševarnadze, ševarnadze, izgovorim naglas i umrem od smeha, psihijatri sigurno imaju neki naziv za tu pojavu a amateri to zovu baš ti je dosadno...

Dok sam šetala jednim kejom, tamo gde sam bila imaju ih više komada, kulturno obučena u svilenu suknjicu sa satenskim nečim, protrčala su pored mene dva Nemačka Ovčara...nije bilo smisla trčati za  psima u svilenoj suknjici ali meni je bez obzira na svilenu suknjicu bilo mesto medju njima...

I hajd, kao, da se nešto menja, konačno kupih isti samsung kao što ima eliot iz druge godine, šta ću kad volim muške telefone, nešto su mi ti na preklop pičkasti,a eliot nije pičkast, telefon crne boje, ne ide uz mene ali nema veze, lep mi je a važno da je lep a pored toga što je lep ne sme ni biti na preklop jer je važno da se ništa ne preklapa ni sa kim čim...e sad, dok mi ne dodje neki intimni prijatelj da mi pokaže kako se taj telefon puni i u njega stavlja kartica osećam da će telefon biti u kutiji do daljnjeg, nismo mi ženske za tehniku pa to ti je...

Posvadjala sam se sa samom sobom u besomučnom nastojanju da pogasim ono što se kod mene tako neočekivano i tako nekontrolisano raspalilo...to kako ću ja sebe da ispovredjujem ne može niko.

Posvadjala sam se sa sobom namrtvo. Ova što mi nikada ne dozvoljava da budem pičkica i da budem ranjivo žensko je ponavljala budalo, treba da te je sramota, šta to radiš, da li si normalna...a ova druga saterana u ćošak sa svih strana je ponavljala ne mogu ne mogu ne mogu...došla sam dotle da sam disala kratkim isprekidanim dahićima, ležala ne trepćući, valjda inače mi koji nosimo sočiva redje trepćemo, nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da jedem, nisam mogla da dišem, nisam mogla ništa osim da ludačkom brzinom tražim rešenje i instant oslobodjenje...rima slučajna, mrzim rime...

Naravno, vitez se pojavio, ispod zemlje sam ga iskopala, ili on mene, prepoznamo se mi, živi mrtvaci...lešine koje mogu lepo pričati, mogu se ujedati, mogu sve ali jedno ne...rima opet slučajna...

Kupila sam suknju jutros, da malo lepršam, sinoć su se neki moji pajserčići iz mog teksasa svadjali ispred zgrade do tri po ponoći, umrla sam od smeha kada su u pola pičenja oko neke jasmine rekli jednom nesretniku pa ko te jebe kad nisi kreativan...mislim da me je i glava istog momenta prestala boliti...

Nema, ne mogu ni da se rasplačem kao čovek ili žena. Sad mi smešno. Sinoć mi je u najkritičnijem trenutku ovaj moj wireless prestao da radi, sa leve strane pola sata se putuje od 5 do 75 a sa desne stoji 0 i samo što mi se ne plazi ili plezi. Pošaljem ja fino tipu poruku da mi ne radi net...posle par minuta zove on mene ej, jeco, ljubavi, je l radi...a radi brate i kontam ama reče li on to meni ljubavi ili sam ja odlepila...a pazi samo  mi je on još falio...pošto imam maniju da brišem brojeve telefona i da ne poznam ko mi šalje poruku, imam prostora da se izglupiram žestoko ali nekako se i sa tim borim, ubrzo mi je posle proradjenog neta stigla poruka sadržine da nema običaj da se druži sa klijentima ali da mora na koncert bore čorbe, znači, gore nije mogao ubosti jer od čorbe volim samo jednu pesmu i to onu kako je lepo biti glup, naročito onaj deo mani glavu pasi travu...i još kao da ništa ne pomišljam jer će biti savršeni džentlmen, pazi, ti koji mi naglase da ni ne pomišljam pa mi još nabroje  na šta sve ne treba da pomišljam ti su mi omiljeni...setih se kako mi je moja strašna za njega rekla da u životu nije videla ružnijeg tipa a jes da je tip neka čudna mešavina proke pronalazača, ajnštajna sa malo sredjenijom i ofarbanom frizurom ali mislim...pi je...i još me pita todorova je l dobar...ma jok...je l valja...ma jok...najiskrenije sam mu slagala da ću u to vreme biti u čačku a ako mi ovo bude poslednji post znaćete šta se dogodilo...

Prosto je. Ne bih se ipak žalila što sam ovakva. Jeste da su me našklepali nebrojeno puta ali kad sve presaberem dobila sam mnogo  više nego što sam izgubila. Recimo ova moja strašna što je volim kao Gricka ušla je u moj život ne zato što sam se ponašala arogantno već zato što sam shvatila da je ona neko ko bi me o jeziku i religiji mogao naučiti više od bilo koga raspoloživog pa sam pitala i pitala a ona je imala strpljenja i odgovarala...

Imam jednu koleginicu, ona spada u one aždaja žene, ne mora ni da zine da bi nekog progutala, njoj se često poveravam jer znam da mi neće ništa uvijati, sećam se da mi je jednom bilo jako neprijatno dok sam joj nešto pričala i rekla sam joj je l' nisam pogrešila što sam ti ovo ispričala...a ona je rekla nisi, ne moraš da brineš, svaki put kada nešto ispričaš zapitaj se da li si to ispričala zato što si mislila nešto dobro, ako jesi nemaš šta da brineš a taj ko ti to zloupotrebi to sve govori o njemu a ne o tebi...od tada mnogo manje brinem a mnogo više saznajem o ljudima, napravite samo šalu pa ćete znati s kim imate posla, mi se na sitnicama pokažemo...recite o nekome nešto ružno pa ćete sebe uniziti...jednostavno je...i da, ljudi tumače stvari spram sebe...jesi li ljubomorna?...pitaš ono što je u tvojoj ponudi, ti bi to tako protumačio pa me pitaš onim čime raspolažeš...šta je bilo, sujeta a? ...isto tako, ako bi ti u takvoj situaciji bio sujetan ne znači da bih i ja...problem nastaje kada ljudi takav način razmišljanja tretiraju kao neprijateljski i opet nameru da se taj neko ponizi...ako ti voliš da ponižavaš ne znači da volim i ja, grešiš u tome i tome, ne, ja nisam najpametnija i nemam nameru da pokažem da si glup, evo, zapitaj se šta ja konkretno dobijam time ako kažem da si budala, ništa, niti ja mogu postati pametnija niti ti...ovde mi ništa ne pada na pamet...ali ako sam u već u pravu prihvati dobronameran savet pa promeni to što ti ne valja ...zato kažem budite iskreni prema sebi pa će svima biti mnogo lepše i lakše sa vama...

Ima li iko da se sprda sa sobom koliko ja? Teško. Ne znam. Evo sad pokušavam da prikupim inspiraciju i da se vratim gde sam bila i tu gde pokušavam da se vratim nema ništa. Od onih mojih sto pedeset klasičnih odlomaka klasične muzike, po mom ukusu mi je najviše i najviše mi ide uz mene vožnja saonicama od mocarta, a pošto sam se totalno zaglupila ne bi me inenadilo da se to zove vožnja snežnim predelima ili snežni valcer  i da uopšte nije mocart...prekinula sam dan na pola, onda sam se opet umila, stavila sočiva i istrčala do prodavnice...na klupi sede dve cice, jednu kao da prepoznajem a ako je to ona onda bolje da je nisam prepoznala...pazi ovu što je šlogirana...sad sam ustala i malopre sam stavila sočiva, a kad sam te videla čekala sam da se ove tri što sede pored tebe poklope u jednu osobu pa da ti se javim a sad odoh, nego, kroz koliko tačno vrata treba  da prodjem...vid budale, kroz jedna ha ha...stepenice, uh, neću zapeti, neću zapeti...mocart ide i dalje ali ne pomaže...ma hoće...biću dobro, biću dobra...

Kad smo već kod frizerskog bloka...već sam pominjala da moj brat ide od nedavno na kurs za frizera i da ću sad stvarno ličiti na žensko, mislim da mi nikada neće dozvoliti da se ofarbam u crno, a mislim i što bi, ja se ofarbam u crno da bih dobila na fatalnosti i opasnosti a onda mi djaci kažu jao, baš vam je tako fino, delujete blaže...

Malopre sam umrla od smeha i jako mi je žao što nisam sposobna da u ovaj biser uključim zvučne efekte jer sam do stana išla sve držeći se za stomak...sreli smo se cakani- moj brat i ja  na ulici, on krenuo u salon, mene opet muči sto i jedan sloj, što na glavi što u srcu ali da ne davim, nailazi jedna komšinica koja mi je provereno baksuz i koju provereno ne volim...ej, javljamo se sa zd i pokret rukom kao kad se popiče crnkinje na ulici ili u zatvoru...da, samo zdravo i prolazimo...u tom momentu cakani počinje da imitira zvuk kao da to zd izgovara motor koji juri nevidjenom brzinom zddddddddaaaaaaaawuuuuuuuuuuuuum...znači cakani od sada kad naidje neka ovakva budala treba samo da odaberemo da li se javljamo na honda, suzuki ili yamaha način...

Umrla sam od smeha sama sebi...u poslednjih tri minuta sam porasla do neba od onoga što sam čula...kada se priča pomerila na Todorovu nastavila se ovako...malo teksta fali...

Todorova: Vidiš da si koza

Margot: ma nisam...što

Todorova: što si nesigurna u sebe

Margot: pa dobro imam oko kukova 89, to je u redu ali da sam nešto turbo zgodna ja mislim da nisam- dobro jesam :)

Malo se veselo eto…

Ja mislim da me sad postave u neki PVO djavoljeg aviona na nebu ne bi bilo zato da predjemo na zabavni blok, erockog nema jer nema ni erotike, ne žalim se, mislim...

Zove me jutros u deset moja direktorica, ona što kosi u levo kao i ja pa ja mogu drugima koristiti kao njen lični dešifrator, nisam stigla da joj kažem da je onaj njen natpis wc nije u funkciji bio savršeno traćenje još savršenijeg rukopisa... vrhunac je bio kad sam se juče dopisivala sa jednom dobrom osobicom cicom koja koristi italic pa sam joj rekla sve krivim glavu dok ovo čitam...nervira me italic osim ako se ovi što se razumeju u kompjutere ne nadju pametni da ga ukose u levo...zove ona mene jutros mala je l si sad ustala?...nisam ni ustala...zapravo, dvoumila sam se kako da ustanem jer sve ono što sam juče naučila zaboravila sam i opet me dan dočekao nespremnu...

Ne znam ni kako mi je i to pošlo za rukom, ali nekako u želji da se svedem na minimum, ili još bolje da se svedem ni na šta, upadljivo mi je koliko još više postajem osetljiva na svaku grimasu, grčić, sleganje ramenima, usta zategnuta u grisinu sa osmehom ni u tragovima- na sve, možda će neko i imati vajde od mene samo ako istrajem u tome da ja nisam bitna i da drugi jesu, barem oni sa  kojima mi se put sučeljava...da li je ono bio prezir, ili gadjenje ili šta već jeste, i znam da to nema nikakve veze sa mnom i da ima svakakve veze sa onim ko je predamnom...

Jedno je sigurno, ako bežiš od sebe- tamo gde se ubrzo najdeš biće ti daleko nepodnošljivije, e sad, ako ti je bežanje u krvi imamo problem...i kako deaktivirati tu komandu, valjda stvarno usmeravanjem na onog drugog ili, nemam pojma, jako sam zbunjena...

Zaključak za ovu nedelju je da se ja ponašam kao kompletni kreten i da bi trebalo da me bude sramota i jeste me sramota, treba da sastavim spisak šta više ni slučajno ne smem da radim pa da se na to opominjem često.

Kad je izbio očajni trenutak juče, pomeren na pola osam, ubrzo sam se našla medju mozaicima, nisam luda, i ne metaforišem nego sam stvarno otišla do galerije. Pokažem ti dve stvari koje mi se svidjaju i više sa mnom ne možeš da pogrešiš, neka je oblik kvadrat ili pravougaonik i neka je zabrljano i umrljano i to je to, mrtva oduševljena...svidjaju mi se ona dva, vidiš onaj teget kvadrat ispod onog belog zabrljanog i na onoj do vrata onaj teget kvadrat ispod onog belog zabrljanog...postoje samo dva muškarca od kojih sam užasno nervozna, skoro šizofrena, toliko sam bila van sebe da sam popila rakiju, alkohol i ja, i rakija i ja, mislim, brzo ošamućena sam sela na fotelju pored stola na kome se sušilo pet listova premazanih jezivo iritantnom narandžastom...a što narandžasta?...smiruje me...pa gde te, bog s tom, smiruje ovakva narandžasta, mene je glava zabolela čim sam ušla...izvadio je neku teget ili crnu nešto za crtanje i crtao mi lice, nije mi ta rakija pomogla da se ne kunem sad, ali nije me ni omela da opet glumim ono što nisam, dok sam se ispod te krajnje debilne šarade borila sa izrazom lica koji je trebalo da bude opušten i hiljadu i jednog osećaja koji je vrištao meni je jako neprijatno...ovde je kraj rečenice valjda, više ne mogu ni ja da pratim.

Pokazao mi je crtež, bila sam zapanjena, lepo se vidi, to sam ja, samo malo starija, to je i on potvrdio, borba koja igra u očima iza krajnje uzdržano mudrog i prezrivog ali blagog osmeha...spizdio je hiljadu i jednu osobu u to jedno lice...

Nego pitam se nešto, da li smo mi u pravu kada na osnovu tri sekunde procenimo da u toj i toj osobi ima nešto prljavo, ljigavo, dobro, loše,  ludačko, bolesno, mislim, da li je to stvarno tako, ili, mi to zaključimo a onda svojim nesvesnim ponašanjem tražimo potvrdu za svoje ubedjenje i najčešće dobijemo tu potvrdu, mislim, kako ti možeš za nekog koga prvi put u životu vidiš, a ko je pritom čist, namirisan, vedar, da kažeš on je ljigav i prljav, odakle to meni, a nikad ne pogrešim...da li bi trebalo da se čuvamo takvih procena, mislim, koliko je to stvarno tako, ili ne može biti tako jer je sve relativno, on je prljav u odnosu na mene a ja sam opet teški ološ u odnosu na nekog drugog, stvarno, jako sam zbunjena eto...

E pa tako mi i treba, smuvam se sa blogerom pa onda kad raspalim da patim i da se prisećam egzotičnih trenutaka onda o tome ne mogu da pišem jer on to sto posto čita pa će biti jao vrati mi se mili, tako smo fini bili a to ne treba tako da zvuči...dobro treba...može a i ne mora... ali šta ću kad moram da ćutim, mada, kako on i može da zna da je on baš taj kad se već zna da operišem po blogu mada mi se pripisuje mnogo širi raspon ljudi, a ja mrtva ozbiljna a ispadne da se sprdam...ovo je sve nepovezano ali ako ga mogu sad povezivati posle one smaračine od danas...ovde ide psovka, (ima veze sa oca mi jebi)...dobro, nije bilo dosadno sve vreme, zadnjih osam minuta je bilo zanimljivo kada je Branko rezimirao ustaše kao najveće zločince ikad...pričao je o nekim vančevistima koje sam ja na guglu tražila kao vančeliste ali ubedjena da vangelisti nisu sigurno, pričao mi je o masonima, tu sam bar malo uspela da zinem o vatikanu pa da ne budem baš duduk...

Inače, Tanja mi je otkrila šta znači ono u statistikama deset zadnjih referera...sad me buni to što su moji često sa nekih kockarskih sajtova, može li to biti da neko organizuje kladjenje koliko ću se izglupirati ili  za kim ću patiti u sledećoj drami ...mada, nešto mi se javlja da ću sigurno patiti u košarkaškom dresu...nego da se ja vratim na tog blogera...kog blogera?...ma onog što...šta?...skrenuću temu ne pitaj više...neću ni ja...šta napriča sad?...

Kako sam se spremila za upis prvaka danas. Jutros sam razmišljala koju hemijsku da ponesem jer mi je u startu zagarantovan lud provod a to znači da mi je zapalo crem de la crem odeljenje odnosno keramičaroplastičari što opet znači da će me čekati spisak od šest i po djaka čije će upisivanje trajati koliko i egzit...tu negde iz tri puta po osam sati...posle kratke konsultacije sa samom sobom, došla sam do sledećeg zaklučka ponesi ovu plavu...imitaciju očerupane seksi papuče pa kad ti bude dosadno moći ćeš da duvaš u nju  što se posle pokazalo kao vrlo pametan potez, naravno imala sam i rezervni plan pa sam mogla, kad mi dosadi duvanje, da naduvam obraze i da se pravim kao da prstima izbušavam vazduh...da situacija bude još blesavija ja sam jedina koja nije imala kolegu sapartnera u tom poslu, e da, na spisku ih je bilo devetoro zajedno sa jednom koja je završila neku večernju osnovnu pa računam da ih je bilo osam i po što značajno premašuje moja očekivanja a i stepen angažovanja koji se od mene, same- ah, očekivao...kad  mi je mali rekao da mu se otac zove kamenko junački sam se držala i ponosim se sobom...

Posle duvanja u olovku i zaboravljenog bušenja obraza spontano sam zapevala ali u džez fazonu sometimes I feel I don't have a partner, sometimes I feel like my only friend...tužila sam koliko sam mogla i onda mi dosadilo pa sam nabacila još jednu hemijsku pa sam zamišljala da imam dve zvečke kojima sam mlatila kao u neki to vole vruće i propratila sam rrram pam pam pam ta-nana-na-na muzika preuzeta iz nekog tanga tekst preuzet iz mene i neznanja teksta, a da, nema teksta ali svima je bilo jasno na šta mislim...ponela sam i  poeziju pa kad sam stigla do mizere od crnjanskog onda sam se smirila i za dlaku ne zaplakah...pa kamen bi zaplakao a ne ja...setila sam se i jedne senzacionalno erotske scene izmedju jednog aktera i mene u ne tako davnoj prošlosti ali o tome ću možda sutra...

(Margo sedi u tigrastom bikiniju sa tigrastim dezenom na klupi, koja nije tigrasta, radi boljeg razumevanja klupa nije tigrasta...ali sve ostalo jeste, čak i Gricko nosi tigrasti kačket...e da, sedi i piše, i srnećim suzama iz okica natapa list papira ošaran tigrastom šarom)...

Gricko: (igra bejzbol i spiči Margo loptom slučajno, nakrivljuje kačket) izvini sestro, nemoj više da plačeš...

Margo: ( gleda u Gricka kao da ga prvi put vidi i trlja glavu) Uh, ala boli ova pesma...nego gde sam ono stala...šta se crveni na plaži anonimnoj, jal je šorac ili su galebovi...ček ček. Crveni galebovi neće moći...jal je šorac il su pregoreli trbušnjaci ili je NNneki pastuh zgodni beza sala grama nijednoga...

Neki novinar: ola margo, samo ne odmahuj glavom, da te gledam kako patiš neću...

Margo: (prevrće sa srnećim okicama i za sebe) jao opet onaj smarač...(dobacuje Gricku) Gricko, da te vidi Tajger Vuds sve bi rupe promašio, nemoj sport da mu brukaš...

Gricko: (besno gleda u margo i opet je spičava loptom)

Margo : au! (afektira i naglašava bol u glavi) A-u!?...

Neki novinar: Margić, srećo, opet plačeš...ček ček...tigrasti kupaći?...tigrasti kačket?...klupa koja nije tigrasta?...neki anonimni?

Margo: (briše suze magičnom krpom sa tigrastim dezenom) Šta je bilo neki novinaru? Pa šta i ako je neki anonimni, dobro je da jednom i ti sve ne znaš...ja znam šta je mome srcu blisko...ti se mojom patnjom sladiš a Gricko mi samo napucava čvegere rastu mi rogovi ko kipu slobode...

Neki novinar: ( obraća se Gricku u trenutku kada ovaj nišani u Margo po trećem putu) Gricko kako komentarišeš ponašanje svoje drage prijateljice?

Gricko : (nišani u novinara i pogadja ga u bk kačket)

Neki novinar: au! A-u!( trlja glavu i obraća se Margo) reci bre džukeli da se smiri!

Margo : Gricko! Av!

Neki novinar : ( obraća se zadovoljno Margo) Margo srećo šta si mu rekla?

(Gricko nišani i spičava nekog novinara opet)

Margo : (prevrće sa srnećim okicama) rekla sam mu da te pogodi još jednom ako sme...

Neki novinar: ( besno odlazi i pre zalupljavanja vratima dobacuje) nije ni čudo što patiš, misliš da će ti tigrasti dezen sakriti te dve pečene paprike ta dva...dva crknuta pacova....

Margo : ( obraća se Gricku) Gricko! Av!

(u daljini se čuje) au! A-u!

Čudo jedno koliko se kajsija više može ubrati samo kada se popneš na stolicu. Dve najlepše sam dala tati, one sa vrha. E daleko li je taj vrh kada ga ja ovolika dosežem. Poješće ih sutra, nema veze, bila sam dobra.

Dobro veče kako sam? Nije loše stvarno, šta me sve danas nije spasavalo od očajanja, ona strašna bi me ubila, a lepo mi je rekla ne svadjaj se ni sa kim i nemoj puno da čitaš...ali n...dosta, znam te! Kada se oko mene obrelo, je l se može tako reći?...na kauču šest knjiga sve mi je bilo jasno, ma na sve sam spremna da bih smanjila broj časova onih najcrnjih, i mislim da ih  je danas sveuzev bio jedan ceo, što je podvig, ne znam zašto mi je po pravilu ovih dana najcrnje oko pola pet, nekako se tog sata ili polusata najviše pribojavam, ali junački sam se držala...nemam pojma šta me trenutno vodi da posežem za ovim ili onim ali danas sam zaplovljavala i bežala uz  whitmana, četnike i ustaše i arhimandrita sofronija a u pauzama naravno svete krave i budizam ...nego, zvala sam branka danas, iskopam broj onoga ko mi je bitan ispod zemlje...branko, čitam drugi svetski rat, ne znam ništa ni o paveliću, ni o ljotiću a ni o tom nekom martinoviću, da li bi bio raspoložen da mi to malo približiš...naravno, hoćeš li biti na upisu?...hoću, sva tri dana...super, onda ćemo imati vremena da sve detaljno proanaliziramo...hvala ti...ma hvala meni, ili već, hvala onome za čijom sam nevidljivom rukom posegla opet neku noć pa me pomazila da svaki bol prestane...

Neću ići s te strane polivaju ulicu, dobro, hajd da vidim kako je sa druge strane. Do ćoška samo dvojica penzionera koji me posmatraju dok balansiram na jednoj nozi pokušavajući da istresem prašinu iz papuče. Prokopan je neki put, da me je neko bacio tu i pitao gde sam verovatno bih počela sa jebem li...evo ga, momenat mira konačno ukombinovan, oslobodjen svih bura i lutanja...idem redom, sat po sat, pa kao invalid sve do semafora i do taman upaljenog crvenog, čekaću zeleno...vozač pokazuje da predjem...osmeh naravno i trčim hej, mala! ulazi!...ulazim u kola znaš, ovo je prvi put da mi se priča sa tobom, ovo je takoreći prvi put da mi je drago što te vidim...ej, svinjče, ja sad žurim, čekaju me gosti, ja sam ga zvao, da nisam pričali bi, nego, o čemu sanjaš, o čemu maštaš, šta ti se dešava...ma, spasao me danojlić čak dva dana...dopisujem s njim, on misli da dobro pišem...super, sledeći mail kad mu pošalješ reci mu da je jednoj cici spasao život na dva dana a u mom slučaju dva dana je puno...sačekaj me da nešto kupim, evo podesiću ti hladjenje, vidiš kako ja brinem o tebi, je l vidiš...kako brine o meni, naravno počinjem da plačem...onda sam se i obrisala dok se nije vratio...

Mala, šta može tebe da muči, ti takva treba drugima da pomažeš da njih manje muči ono što ih muči, prava si, suštinski prava, suštastveno...ne mogu ni da ponovim, samo je odzvanjalo suština suština...hoću da ne znam tu suštinu pa da mi postojanje bude podnošljivije...nisam ništa glumila, tako se lepo isplakah da me čak nijednog momenta nije bilo sramota, obično ga nagrdim čim zine i obično stalno izigravam muško pred njim a on samo ponavlja plave okice plave okice...izadjoh iz kola hej, drugar, hoću da se družim s tobom, zvaću te, znam kako ti je izadjoh iz kola nekako čistija...nemoj više ni da pokušavaš da kombinuješ, osujete te već na prvom semaforu...

Nepoznat čovek. Ili ja postajem providna. Naletela sam na mamu sa nekim kolegama. Jeli su sladoled pa sam ih zabavljala pola sata, kolega kojeg sam prvi put videla smejao se neprekidno i pitao me da  li ću i sutra biti tu, da biću tu- naravno da me više vidjet nećeš.

Sutradan mi je mama rekla kaže da si veliki zajebant ali je nekako stihovano dodao da sam ti znaš kako ti je kad legneš da spavaš iznenadila sam se...

Nisam mogla ići na marčelov koncert, to bi bilo apsolutno ono da se dotučem svesno, da, imam problem i sa marčelom, znamo nas dvoje troje o čemu se radi a da ne pričam da glava od juče ujutro pa do jedan po ponoći nije prestajala da me boli...da da, idi probaj šta te košta, ama ne košta ništa a onda od posekotina  ne mogu da zarastem nikako a vala ne  mogu ni sad neke gluposti da provaljujem u ovom postu jer mi trenutno ništa nije smešno...odveli su me sinoć u susednu kapiju od one iz koje ne daju Albi da izadje...hajde da vidiš jednu njenu kucu, sačuvali smo...kako se zove?...Gustav govori mali Mitar od pet godina...dali ste psu ime Gustav?!...Mitar stidljivo klima glavom, kada nas je oboje kuca izgrickala ja se oprezno provlačim da izadjem da mi ne bi mala gužva vunice, koju je  malo prodrmala struja, kidnula na ulicu...zatvaram kapiju i naletim pravo na Albu...onako cvileći se polako izvalila da je mazim, valjda joj ja ublažavam duševne bolove a i ona meni...

Sve znam. I da je lep i sunčan dan. I da me ništa ne boli- osim onog što me nepodnošljivo boli. I da bi trebalo da je sve u redu, e pa nije. Nije baš. Napipala sam put do kuće preturajući Somsove misli, da, one gorke kao smrt. Odmah iza ćoška raduje mi se onaj što mi repom pokazuje koliko se raduje. Na stepeništu sićušno žuto mače, Zoiks nije uspela da ga sakrije, ja pokušavam da pomazim mače staro tri dana a Zoiks se lukavo, kao što su mačke inače, umiljava o moju ruku, kao voli me puno, ne voli nego neće da joj se pipa dete, posle ga je sakrila u lozu kod stepeništa a posle sat vremena u toj istoj lozi ležalo je to žuto i još jedno crno mače sklupčano uz njega, e to su retke situacije u kojima mi je žao što nemam onaj digitalni kurčić...

Nego, patila sam sinoć vraćajući se u stan, onda spazih onog lepog i zgodnog momka što je bez leve ruke sve do ramena...onda sam patila još više...patim i sad...mrzim prvi u mesecu i mrzim neparne brojeve, u odnosu na muku onoga momka ja sam budala!