margo

Kao što sam ranije pominjala uvek sam imala utisak da mi bog ne ispunjava želje ili da ih ispunjava u vidu parodije...

U početku beše zamisao da tražim garsonjeru koju bih mogla da iznajmim, onda smo došli na ideju da pokušam da dignem neki, koliko toliko pristojan kredit pa da kupim sebi omanje nešto, krenula sam u obilazak banaka juče, već se kod prve pokazalo koliko sam blentava jer sam upala u jedan ogranak naše opštine misleći da je banka i ne znajući da je banka premeštena odavno...

U svakom slučaju, krediti su katastrofa a opet, kako god obrneš fali mi para ma koliko se trudila i imala ideja...

Razgovarala sam sa onom tetkom koja me je školovala i koja više nego odlično zna šta se kod mene u kući dešava, svojevremeno mi je obećala da će mi pomoći kad zagusti, voli me i misli da sam dobro dete, ne zna za onu moju stranu koja je opterećena seksom i tako nekim prilično grešnim izletima ali u suštini ja i jesam dobro, dete, blesa...šta već...

Razgovarale smo i ponudila se da mi bude žirant, nadjoh i žirante ali fali mi para i džaba, udarim u zid ma kuda da krenem...

Nekih pola sata posle našeg poslednjeg razgovora i zaključka da treba da se smisli nešto pametno ona me je nazvala slušaj, ja sam nešto razmišljala, šta misliš o tome da ja dignem kredit koliki ja mogu, a mogla bih  popriličan i da ga ja otplaćujem, ti s tim nemaš ništa, ti digni koliki ti možeš pa da nas dve zajedno kupimo dvosoban stan, ti se raspitaj a ja donosim pare, neću da mi se vučeš po nekim ćumezima a od tebe tražim jedino da mogu da prespavam u tom stanu kad ponekad dodjem na dan dva...

...doći ću ranije da vam pomognem pošto je svadba u Kragujevcu, misleći na nju, sestra mi je, sa svojom prisebnosti u kriznim situacijama biću joj višestruko dragocena, jest da ima da se putuje ali biće ludo, trebalo je videti njen osmeh, kao pravo dete...sestrica joj je divna...da li?...a i tako niko ne bi razumeo...

Mislim, valjda sam i ja želela tako nešto, ono, fin momak, još bolji suprug, zajednički život, gde se tu stvar izvitoperila ne znam...

Ko ti je dolazio u stan?...N, niko, bila mi je Mira(da li?)...

Desetak dana ranije:

Već se smrklo i išunjala sam se na terasu preko nekih kanti, stolica, provukla se ispod do pola spuštenih roletni na vratima...drveće me zaklanja ali ne zaklanja njega...hej!...jednim pokretom ruke mu pokazujem da se popne...

Sela sam pored njega na prilično ofucani kauč, zadovoljan je što je pored mene, mazi me po butini, nežno, polako, takav dodir mi je bio potreban već duže vreme, cigarete u njegovom džepu bi me žuljale kada bih mu legla u krilo a i zašto bih mu legla u krilo...valjda da bi me mazio po kosi...da, htela sam da me mazi po kosi...

Hoćemo li?hoćeš li staviti kondom?...hoću...(ma...svakako mi se neće svideti, čim završimo isteraću ga iz svog života)...prevarila sam se, bilo je lepo, lepo je najbolji izraz, njemu je bilo lepo...sunce ti jebem, mislila sam da ćeš biti mnogo lošiji, bilo mi je lepo, nisam mislila da će mi biti lepo, šta ću sad?...i meni je lepo, i ti si mnogo bolja nego što sam mislio da ćeš biti ali me ne voliš...ma najbolje još da te volim pa da se ubijem, volim te onoliko koliko je bezbedno za mene...pa da, samo ti čuvaj svoje dupe...bezobrazan si...navukla sam samo donji deo trenerke, gore ništa a i što bi, nemam čega da se stidim a još manje čime da se ponosim...on čuči pored mene i gleda me zadivljeno...na momente ubrzano trepće rugajući se mojem treptanju...

Neverovatno koliko mi pomaže odluka da u ovoj kući neću biti još dugo, kao da se mogućnosti iz dana u dan proširuju, znala sam da sam mnogo više od , kako kaže jedan moj prijatelj mukotrpne kurcočekalice ali nisam uspevala da se izborim...

Više nemam tu paničnu i skoro patološku želju da nadjem viteza koji će me izvući iz problema, izvući ću se sama, razmišljala sam da pokušam sa svojom privatnom školom, da počnem i rad sa ometenom decom, naravno svoje pubertetlije ne napuštam jer mi prijaju, odgovara mi frka i galama i to što na svakom mestu iskoči bar po jedan, iz frižidera mi ne iskaču jer ga ne otvaram...

Doktorica mi je rekla da bih bila strašan terapeut, nije mi to bilo jasno ali počinjem da uvidjam na šta je mislila, pošto više nisam opterećena sobom kao ranije i pošto su mi trenuci očaja u toku dana svedeni na minimum, imam više vremena i živaca za druge i mogu da im pomognem u rešavanju njihovih problema i nedoumica, pomažem im da sva sranja sagledaju i iz drugog ugla i baš mi dobro ide, super je kad čuješ baš mi je ovaj razgovor prijao, pomogao...

Kada sam sinoć doktorici pričala svojih prethodnih deset dana kolutala je očima kao twentieth century, smejala se i videla sam po njoj da sam joj ja sigurno pacijent nad pacijentima...kradeš ljubav, kradeš seks, kradeš avanturice ali izaći ćeš kao pobednik i svima ćeš im se smejati...

Da. Crkavala sam za pažnjom koju ću kupiti uz pomoć seksa a bio mi je potreban i seks a on mi je baš lepo natrčao...

Toliko smo pričali o seksu u poslednje vreme da mi se stalno vrzmalo moram ga probati, moram ga probati...pričali smo o dužinama ja volim prosek, oko 15 cm a može i manje...koliko?15?!zar je to prosek?ja imam 21...ma daj molim te, toliki nema ni magarac ali ako mi se ikad ukaže prilika da ga vidim dozvolićeš mi da ga slikam...e onda smo pričali o prijateljskim odnosima i kako je drug spreman pomoći drugarici u nevolji i kako bi on rado pomogao i bla bla, nisam ga ni slušala...21 mi nije izbijao iz glave, sve sam kontala da sa 21 automatski dobijaš tri limuna...

I onda me je isprovocirao, jedan njegov poziv...slušaj, nadji dva minuta za mene moram nešto da ti kažem...on se smeje, sve mu je bilo jasno...rekao si da ćeš mi pomoći, hoćeš li?...naravno da hoću samo da se poštuju pravila, nema zivkanja, nema poruka, seks i gotovo, ako možeš da se ne zaljubiš nema frke...glas jebozovno izmoduliran, ljigav, sluti nevolju, on svoju prepotenciju udara na sva zvona, ja svoju držim za sebe...seks sam dobila, kao i ugovorenih dvadeset i jedan cm...

Ja volim da znam što više. Ljudi mi se smeju kad počnem da se raspitujem o kreču, razlici izmedju kamenog i suvog uglja, o hidrauličnim dizalicama, dužini tankera, meni je sve to zanimljivo-sve.

Neko veče sam naletela na štand jedne izdavačke kuće i spazila knjigu sovijin svet, kažu ova knjiga vam pomaže da zavolite filozofiju...moraću da je kupim, oko mene puno ljudi, neko se nasmeje, neko stane, baš super, meni je bilo lepo.

Dolazim kući, trešti prokleta muzika kao na vašaru, tata hoće ribu sutra za ručak, mama za sebe dodaje jebala te riba, ja bežim u sobu, ne želim da se zadržavam, ne mogu ni da odglumim ... besna sam što sav taj moj trud i želja da radim na sebi u svakom pogledu, pada u vodu čim dodjem kući, sto i jedan psihijatar mi tu ne može pomoći...

Nema mi druge, moram da tražim stan. Obavestila sam neke svoje prijatelje da mi pomognu u traženju i iskreno se nadam da ću naći. Sinoć smo Mira i ja kao dva deteta pričale o tome kako ću da naučim da kuvam i kako će se sve promeniti jer mi je moja kuća jedini izvor problema, ma daj molim te, izadjem na kraj sa pola škole pubertetlija a ne mogu sa mojima kod kuće, džaba ti sve, nekad je stvarno jedini izbor da pobegneš jer ja ih u tom bolesnom načinu života pobediti ne mogu a ne pada mi na pamet da im se pridružim...

Ulazim u sobu da otkucam ovaj post a brat mi govori jebo te internet dokle više...ne brini, nadam se da ću se brzo odseliti...super!

Dugo sam živela u ubedjenju da sam asocijalna, asocijalnost sa samom sobom sam brkala sa asocijalnošću sa drugim ljudima, volim ujutro, kad bih pobila sve oko sebe da me se ostavi na miru ali inače volim da sam okružena ljudima, ili životinjama još bolje...ali počinjem da upoznajem i sebe...

Bila neka priča o intuiciji, uvek sam bila spremna da kažem da ne znam šta je to i svoju vrlo razvijenu intuiciju ili insekt da doživljavam kao opet neku falinku mog mozga...sećam se da me je svojevremeno spičila jedna koleginica s fakulteta pa ti si jadna poludjela, bog ti je podario nešto da te zaštiti a ti nećeš da slušaš...pridika se odnosila na moju kuknjavu kako moram da putujem a imam osećaj da će mi se nešto gadno desiti, to veče me je u vozu napao kondukter a mislim da me je iste večeri i jedan pandur u prolazu zveknuo po glavi čisto rekreativno...

Uputih se ja sinoć da osmotrim pokondirenu tikvu u sklopu našeg kulturnog leta, mobitel ne nosim sa sobom jer, istinu govoreći, nema potrebe...najviše mi služi kao budilnik...ali nešto sam imala osećaj da će me neko zvati i da treba da ga ponesem, idem ulicom i prebiram da li ću gledati nušića ili steriju, priznajem da brkam tu dvojicu i kontam da je dobro što je telefon tu, posle pet sekundi zvoni mi tašnica predivnom muzikom zbog koje mi je i žao što me niko ne zove, mislim ne zbog tašnice nego zbog muzike...ali nemojte da mislite da se žalim, ovaj post je o tome kako ja imam intuiciju i kako sam faca koja hoće kulturno da se utakne...

Kada uzmem u obzir šta mi se sve dešava u životu i kakve mi sve stvari ili ljudi dopadaju šaka, uvidjam da se prosto nikada ne zna na koji način i ove moje brbljarije na blogu mogu nekome pomoći.

Mirka i ja je trebalo da gledamo utakmicu, trabunjale smo o seksu dva sata da mi čak ni Zidanovo dupe nije skrenulo pažnju ali bolje da mi je zveknuta šamarčina mesto njemu onog crvenog kurtona, došlo mi da plačem, Mira se naravno smejala, rekla sam da smo skroz različite pa je tako ona navijala za one pekinezere...

Nego, treba ja da krenem kući, nešto mi kvrcnulo i pridjem njenom ormaru sa knjigama...dodje mi često tako da me nešto povuče...iskopam knjigu o Hitleru, incest, perverzije, gde ćeš lepše...

Ponavljam, nikada se ne zna na koji vam način nešto može pomoći, treba samo malo da osluškujete...i tako ja čitam o tom kako su rekli neverovatno pametnom kretenu, najveća pažnja je posvećena psihopatologiji njegove ličnosti i šta je sve doprinelo nicanju jedne preko svake mere, monstruozne ličnosti...i počinjem da slažem, studija mi je dala potrebnu maštovitost da poslažem neke kockice...nije moja sudba kleta i kobi zle, imala sam više sreće nego pameti...

Da pokušam barem nešto da zaokružim u svom životu. Neću ništa postići brisanjem postova, vratiću im se povremeno da se nasmejem komentarima, potrudiću se da to retko činim. Ne mogu složenost onoga što osećam da otkucam, ne bi mi pomoglo ni kada bih u tome uspela...

Neki dan sam pokušala da razgovaram sa ocem, htela sam da mi bude prijatelj i da me stvarno čuje-nije. Moj vapaj se prosto odbijao o njega...zašto hoćeš da banalizujem svoja osećanja, da ti objašnjavam zašto ne mogu da jedem, da spavam, ne želim to da objašnjavam, tražim na ulici ono što ne mogu da nadjem u rodjenoj kući, zato i idem kod psihijatra, hoćete da me sabijete pod zemlju svojim nerazumevanjem, zašto, zašto, zašto...otela sam se sama sebi, vrištala sam i kukala na glas, slomila sam ogledalo, izbacila sam taj krik iz sebe i sručila se na tepih kao ugažena životinja...

Onaj dan kada je bila ona lakrdija od cecinog koncerta ja sam sedela uporno i čekala, nešto sam čekala...i onda je zapevala pesmu, njenu najnoviju, odmah me je zabolela, mada sam tek pred kraj i bila svesna šta tu najviše boli...a moje srce je pile...e to je zabolelo...protiv ljubavi se ne možeš izdresirati...

Došla sam kući da jedem, mislim, neki red nalaže da treba jesti, dočekuje me grickić, dočekuje me refren iz radija, dočekuje me mamino pitanje a ti ne bi išla u Novi sad?treba marko da ide u vojnu bolnicu na pregled...Ne!

Posmatram ih. Skromno obučeni, pored njih samo jedna više mala nego velika putna torba, njoj o ramenu plastična torba od kineza, pričaju da li da kupe žvake...ona ima dva puta po pola pa ne treba da kupe, vode imaju, možda je trebalo da kupe plastične čaše...kiša samo što ne padne...ja sam već na ivici suza a ne smem, moram da se smejem...naslanjam se na prečku svog velikog sportskog teget bicikla...iz daljine izgleda preteći a ja izgledam kao da je neko preko njega prebacio crvenu krpu...krivim usta, u pitanju su sekunde, maja maše smeje se, ja mašem, ona već počinje čudno da me gleda a ja mašem koliko god mogu i smejem i odbrojavam sekunde...voz kreće...

E sad mogu, e sad ni ne pitam sebe, neke stvari se ne mogu savladati...sedam na bicikl...plačem...niko me neće videti ...

Dobar dan profesorice...pogled u desno...momak na stepenicama, sada je u specijalnoj jedinici...prilazim...hej...plačeš...prilazim i brišem suze...ej, pa ti ladno plačeš, to je pravo, ko te je iznervirao, ko te je dirao...ne znam, uvek se rasplačem na železničkoj stanici, lep si, dobro izgledaš, ćao...ćao i nemoj više da plačeš!...neću, oraspoložio si me...odlećem na biciklu...prisećam se u kojoj prilici sam tog momka zadnji put srela i tek onda počinjem da plačem...