margo

Jeste, taj moj sobni bicikl je jedina stvar na svetu, osim Gricka, koja može da me smiri, deluje na mene kao elektrošokovi, sednem, okrećem pedale, posle četrdeset minuta osećam se toliko nizašta da mi čak nije problem ni da se javljam ljudima na ulici, čak ih ni ne mrzim što postoje, sve super, ko bi rekao.

Nije da nisam razmišljala o tome koliko ja to svoje drhtanje prenosim na ljude u regionu. Ne možeš ti biti opušten ako je pored tebe neko ko je jako nervozan i ko sedi na ivici stolice spreman da skoči čim se pripuca. I onda, hajd što si nervozan, malo ti to, nego muka što možda to prenosiš na nedužno stanovništvo. Jeste, ja sam jedna vrlo učtiva i nasmejana osoba, više se ni ne svadjam s ljudima, razumem ih pa se ne ljutim, ozbiljno, gde mogu da se ljutim na neku koleginicu koja u štiklicama hoda svoje ojadjeno lice, evo, nek mi kaže i mrš! ili čibe!... stvarno ću ništa, gde da besnim na nekog ko je nesrećan i agresivan, pa mora se biti agresivan ako si nesrećan...ja bi ovako cmizdrava trebalo da imam položeno iz razumevanja ljudi, otkako vozim čuda mi se dešavaju. Na primer:

Odem ja neki dan da kupim kokice i suncokret, volim ugodjaj biskopa na podu sobe, grickam sve po politici a zato je i kupujem, a posle bude po tepihu kao da  je pod, u bioskopu, pa usisavam, pa mi dosadilo da usisavam, pa prestala da ih jedem, nego, kažem ja gospodji da mi je prošli put greškom dala suncokreta jednu kesicu više, ona kaže da nije greška i da je to namerno uradila jer sam joj ja melem na ranu, kaže čim ti čujem glas ja sam dobro, i ja sam, iznenadjena i pitam je da nema ona neki ozbiljniji problem u životu kad sam joj ja melem, ne hvalim joj se kakav glas imam do podne.

I onda on okreće moje lice prema svom, kao kad se model vrpolji pa ga treba vratiti u prostor bez micanja, i hoće da ga gledam, da mu ne skrećem pogled, ja znam da ne sme da me dodiruje, to je prekršaj, i onda on pita da li bi mogla na kratko da položim glavu na njegov stomak, makar to ako ne ono drugo, odnosno prvo, to bi bio još jedan prekršaj, kako posle da kažem, samo sam mu malo stavila, ili si je stavila ili je nisi stavila, kako posle da pravdam to trebovanje? ko je još video da se spava po tudjim stomacima ma ni na veoma malo, dobro, na dva minuta, pitam se da li je to pravi način da se popuni praznina u utrobi, da li će to upaliti. Spuštam je i slušam duboko. To je samo na toliko.

Doživela sam epifaniju...oprosti šta si doživela?...epifaniju, prosve, prosve...aha, prosvetlenje...

Jeste, tako ću nazvati pesmu State Trooper pa onda i ceo Nebraska album, iako sam, sa svojom sklonosti da se ono što mi je po volji sluša po milion puta, tek kod pesme Atlantic City. Šta da se radi kad mi uvek nešto promakne pa moram opet i opet, zamisli čovek se svojski potrudi oko pesme a tebi to promakne, slušaš kao a ne čuješ mu glas u onoj skoro neizgovorenoj polovini reči trooper, pa dobro kakav si ti to čovek-pajser, a ja  ne želim da budem žena pajser. Više volim danima sisati jednu takvu, nego kao sto drugih kao.

Odoh sad da vozim bicikl po sobi, i neću nikome mahnuti jer ja dok vozim ne mašem, nemam kad.

Volim drveće ali ne u funkciji zloglasnog prostora. Takvi smo mi, jadni, željni nečega bilo čega, nama je dogadjaj i plakat na drvetu.

Prolazi malopre gospodja na biciklu, ja zapravo poznajem vrlo malo žena koje bih nazvala gospodjama ali bolje i tako nego baba, tetka, drugarica jer mi nijedno od tih one neće sasvim izvesno nikada biti. Gospodja najbolje zvuči. Na sebi ima teget bluzu kratkih rukava sa dugmićima od- do, na kućice, mislim bluza je u dezenu kućica sa velikim crvenim krovovima, pošto ja slabo vidim i pošto sam svojevremeno od mrtvačkih glava mislila da su pande onda je takodje vrlo verovatno da bluza nije na kućice ali nek ostanu kućice, one pojačavaju utisak apsurda. Gospodja u jednoj ruci drži dva balona, beli i narandžasti i pobodeni su na neke trščice. Moje je mišljenje da belo i narandžasto baš nije srećno rešenje, nije ni veselo koliko bi trebalo, a nije ni da je mesto balonu na trščici, balon može da bude vezan za neki konac i to samo pod uslovom da može da utekne sa njim ili ako i ne može da onda sam sebe probuši od muke. Volim ja da domaštam onako kako meni odgovara, evo recimo i ispred jedne poslastičarnice isto su pobodeni baloni u zemlju preko trščica, tih istih, jer kod nas i trščice postoje u samo jednoj vrsti, onoj pobodenoj, ali pokušala sam da zamislim da zemlja zapravo diše u te trščice i da je ona naduvala te balone, bude mi lakše.

Prepoznam ja te bele i narandžaste balone, shvatim odakle duvaju. Na plakatu, onom oko kojeg smo se bili iskupili u tako zavidnom broju, nalazilo se obaveštenje da se otvara hipermarket, čuješ hiper, al nema veze, i taksativno navedeno da ima da se dese iznenadjenja na otvaranju, da će se peći vo, kod vola sam ustuknula od plakata i rešila da ostavim ostatak čitanja za neka pribranija vremena. Samo jednom sam, i to za našu seosku slavu, imala prilike da se slučajno zaprisustvujem pečenju vola  na ražnju, našla sam se u toj nebranoj ulici izmedju hrama u izgradnji i livade i videla stravičan prizor, na ražnju se okretalo nešto od čega mi se prvo učinilo da je ajkula jer je bilo ogromno a onda pošto znam dovoljno o ajkulama da znam da ni ajkule nisu toliko velike onda sam se zapitala nije li to možda čudovište iz Loh Nesa. Bože kako sam se samo uplašila, u momentu sam pomislila da sam onaj debeljuca iz Gospodara muva što su mu prvo slomili naočari a posle i glavu o neku stenu.

U sandučetu sam našla reklamu za hipermarket, piše prodajemo šerpe na kilogram. Ja bih to lepše napisala, ja bih napisala ima i prodavanje šerpe na kilogram. Pitam se šta bi bilo kada bih savladala onaj svoj strah od vola, ušla i zatražila sto grama šerpe, šta bi mi rekla, šta bih dobila u sto grama. Da li bi mi odrezala malo oko drške, ili bi možda mogla samo i da otkine sto grama, ako se nešto prodaje na kilogram ne bi trebalo da je baš nekog čvrstog kvaliteta.

Neki dan nisam bila dovoljno brza i pesma mi je utekla, ali zato sam prekjuče potrčala koliko me noge nose i tako bih ja i na kraj sveta. To je to. State trooper. 

Saša radi u otp banci i nosi zelenu kravatu. Dok stojim za tezgom i čekam da mi zvanično odobri da budem u minusu kopka me ta kravata. Pitam se kako li je samo vezuje, tražim čvor u obliku prevrnutog trapeza i ne vidim ga. Moguće je da je kravata iz jednog komada i da samo treba proturiti glavu kroz već gotovu omču. Kao kad bi neko obukao sako na golo telo a onda na stomak zalepio prednji deo košulje. Pitam se da li su kravate po otp bankama u  gradovima i važnim gradovima isto zelene boje i da li muškarci koji rade u njima imaju još nešto zajedničko pored kravate, bilo bi lepo znati da imaju izbor barem u pravljenju čvorova različite jačine.

Strašni džin je umro i možemo nesmetano da beremo trešnje, višnje, jabuke i kajisije što bi rekli neki iz okruga čije ime počinje na m. Sada se više ne suljamo sa drveta na zvuk motora, i srcad nam ne drhture kao grančice koje odaju da se neko ipak pentrao gde nije smeo.

U našoj bašti ovih dana gostuje i nalazi se jedan slavuj. Gricko zalegne u klizeći položaj, poćuli uši i sluša ga. Peva siroma' kao preko razglasa. Ja mislim da on mora da se dere ako hoće da dozove slavuja sa ne baš susedskog drveta pred crkvom. Možda su te vazdušne linije bliže nego drumske, možda se glas vazduhom brže prenosi nego li peške da ga nosiš.

Na džadi jutros džonja jedna džanja, liči mi na puža, pa onda liči na pečurku, a ja nosim kišobran teget koji mi ne ide uz taj ringlov. Kiša bila i prestala još kad.

Zemlja mljacka dok pije vodu i ja volim kako to zvuči. Zalivam biljke pomalo svako veče i onda osluškujem. Dodje mi da prislonim čašu.

Moja me je koleginica pitala da li šetam! po gradu! tonom koji ti odmah sugeriše i tačan odgovor. Kada sam dala tačan odgovor ona mi je istim tonom rekla daj mi tvoj broj telefona! I ja sam dala broj telefona i pitam se, a to sam pitala i koleginicu sa kojom volim da šetam, zašto ljudi misle da ja volim da se družim i izgledam li ja kao neko ko voli da se druži, njoj je to bilo jako smešno, rekla je da je i nju zvala i onda sam je ja pitala da li možemo kad nas sledeći put pozove u šetnju, prvo jednu pa drugu, nikad obe odjednom, da kažemo da su nam ispala sočiva i da ih  baš sad zajedno tražimo, nosim sočiva samo ja ali ona to ne mora da zna, ko bi sve znao, i onda smo pričale o Vudi Alenu i onda smo se smejale još više.

Jedan djak mi je rekao dobra vam majica. Ja mislim da on nije mislio na majicu nego na ono što stoji ispod zlatnog šljokicama ušivenog natpisa. Ja sam rekla mislim,  ne znam šta da ti kažem, i onda su se svi smejali jer im je to što sam ja rekla bilo smešno, i onda sam ja čuvši njihov smeh počela da odmotavam šta sam to rekla malopre, ali nisam mogla da nadjem ništa smešno.

Ala li je osećaj kada ti se nešto prišunja i kaže BU!

Gledam ja juče u svoje četiri kugle sladoleda u polakom i probranom nestajanju i čujem...pa onda počinjem i da slušam. Pesma podseća na psycho killer, melodija je na momente ta, neki rokić, pevač zvuči kao razblaženi jagger.

Tako otići a ni mahnuti. Jao što je meni teško sad.

Da li je možda moguće da isti ti koji prave viruseve i lansiraju ih medju bogato tržište, prave i vackine pa ih onda po pristupačnim cenama plasiraju tržištu bogatom tržištem. Tu ne mislim na tržište bogato bogatim ljudima, nego na tržište bogato ljudima, jer vidim da sam neshvaćena. Nema smisla da kažem meni je sve jasno ko vas šiša. Ako se do ovakve ideje došlo u svim novinama ja pardoniram jer ne čitam novine, ponekad ih samo pogledam, da vidim vide li se gaće Parizi Hilton, da li ih Britni uopšte nosi i da li i koliko Maraja Keri izgleda kao baba u ulozi babe i bez šminke, e pa sve one izgledaju. Rupe u neznanju popunjavam mimo novina, neki dan sam učila o berlinskom zidu, tu mi je rupa, baš u tom zidu.

Dalje, ima li ko bez...bez karte poneko a bez svog mesta skoro svi. Ljudi ne da ne znaju gde im je mesto nego još manje žele da ga nadju...i onda neka je hvaljen mp3, ovde želim samo da istaknem da ne bi bilo loše po svakom putniku dati jedan plejer da se putnicima kojima je do nabavke krompira, napasanja stoke i komšija i svih kojih u tom dosadnom putničkom momentu mogu da se sete, omogući privatnost i komocija naširoke i nadugačke priče, i želim još da dodam pošto ja izgleda patim od slične socijalne fobije od koje pati i pevač grupe my dying bride samo što se ta moja fobija ispoljava unutra i  čestim pretrčavanjem s jedne strane ulice na drugu, izgleda kao cik cak i pošto em što sam prokleta da živim u selu i samim tim ne samo da srećem iste ljude po četiri puta dnevno nego se tim ljudima toliko puta i javim, ne bi bilo loše da se uvedu kao neki kartoni ili bonovi, pa da se ljudima javljaš na svakih petnaest dana, pa kad neko krene da ti se javi, ti mu presretneš zd ili ć i pokažeš karton na kome je sve zapisano i kažeš a ne, ja imam fore još sedam dana i čibe sad!

Ranije sam i bila radoznala, sad više nisam, i svakog razgovora u autobusu, koji se po pravilu vodi na sav glas, dosta mi je posle prvog znači, ne seeeeri  i lažeš, gde se na a jako razjape usta kao da ćeš nešto da polapćeš i zašušti se š-om koliko god to dozvoljavaju šušteće mogućnosti nekog zlatnog grla...tako je šuštala jedna sa suknjicom belom za koju je kako Tanja kaže svejedno da li je ima na sebi ili nema i sa nogama kao dvema balvanama, ali jok, ona misli da ima krasne nogice i da to treba sa svima da podeli, ja bih baš volela da je svoje noge prepustila mojoj mašti, a i ako noge zakažu uvek može da protrepće još koje lažeš i još koje značiiii, ali u takvih noge ne zakazuju ali se kod njih često zakazuje...

Bio je tu i jedan u severtransu jer lastu bojkotujem zbog prostačkoga osoblja, koji je bio onako preispoljne nacionalnosti sa puno makse, dje si bila dotri, što si činila, što se foliraš jadna...treba ispratiti sva ta pitanja, i onda kad je rekao što ćeš se doćerivati, ka da dolazi neki značajan čovek...i u pauzi koja je popunjena verovatno njenim naivnim ali ti si značaj, kako nisi, ti si cmok ti si kis, kile jadan no šta si, ja sam se setila onog and he says to me kill me now kill me now, i da, naročito ovog kill me now i otpustila muziku da mi ušiklja u glavu sve dok mi se ne zagluši tekst značajnog čoveka i svih budućih koji će se osećati slično. Potrajalo je dok sam se poplavila...

Nažalost ne može se živeti na mirisu lipa i cvrkutu ptica. Preko noći ostavljam otvoren prozor u kupatilu i kroz njega mi ptice cvrkuću po celom stanu. Počnu da se oglašavaju kada padne mrak i odmah mi lakše, kao recimo čoveku koji živi sam pa ima psa za živo čeljade da mu pravi društvo. Čim počnu u meni grč popusti. Možda one cvrkuću tako i preko dana ali ih ja od motora i auta ne čujem, a možda mi preko dana i nisu potrebne, možda sam hrabrija po danu.

U pošti mi je brzinom svetlosti presekao put jedan penzioner čim je službenica rekla možete preći i na ovaj šalter, bio je jako ponosan i nadimao se od silnosti dok je vadio dva računa za telefon, sad kad ode kući moći će da se pohvali ala sam ja jednoj...moći će i komšijama da priča, za bilijarom, tablom šaha, čašom rakije.

Na pešačkom prelazu više ne čekam da se upali zeleno, jer istog momenta kad se upali zeleno, a ja zakoraknem, neko mi prešiša put i za dlaku i mene, pa je manja šansa da ću poginuti na crvenom, mada penzioneri i tu negoduju, pitaju me zašto ne čekam, miliji je njima život u sedamdesetoj godini nego meni i mnogima kao što sam ja.

Danas sam otišla do frizerke. Jednu penzionerku fenira, dve čekaju, važno je biti lep, možda sad i više nego ikad.

Gledala sam sinoć film o mongoloidnom detetu, koliko su roditeljima takve dece bitne frizure, drski ljudi u pošti, koliko je nebitnih stvari njima bitno? Isplakala sam se za tri naredne nedelje.

Sreda u gradu v pijačni je dan, dobro, prošao je, ali je bar do podne bio i amin. Smisao življenja mnogih u gradu v, vrhunac nedelje. Planira se brižno, iščekuje željno, šilji se jezik da ne zakaže. Obuvaju se crevlje na štiklicu, navlači se sukanj na šlic. I nosi se buket pred sebe kao plaketa. Ono što se sobom i za sobom vuče manje je glamurozno.

Davno je još moja pokojna baba osnovala grupu za podršku  ljubitelja pijace, ali samo one sredom, ona subotom je daleko, ko će da klaj na drugog dela grada kraj. Odlazim da učestvujem, sama, ne pričam ni sa kim i ne srećem nikoga, lepo. I gledam. I malo kupujem. Krompir je bio 40 dinara, za mene spada na neverovatnih 30, ili kraće samo, tako mi kaže čovek kojemu se srušio suncobran, ili veliki kišobran, ako je coca cola onda je suncobran, ako je pils onda je kišobran...recimo, ko će ga znati, nikad ne znam koji je muški a koje ženski..navali narode još malo pa kiša će... nadam se da je mama  kući da joj se pohvalim kako sam kupila krompir džabe ali i za džabe jer šta će mi... Panika po tezgama. Kao u november rain, samo bez torte, barem ne takve višespratne, a i neko bi kao pa skakao, neće ni da se zalete.

Jabuke? Koliko?...zvučim neartikulisano i pećinski kao i ono you, sex? jednog paćenika iz egipta koji je hteo da mi bude rob i ljubi stopala a kojeg sam navatala na bearshare dok sam paćenik bila i ja...prodavac se češe po glavi, to nije dobar znak, gledam ja criminal minds, say no more! platiću mu da mi ne odgovori...stoooo... dakle stoooo?...trideset!...shvatam da pitam jesu li lepe kao što izgledaju tek kad mi odgovara ma ceo dan ne mogu oka od njih da odvojim, esteta molivas lepo. Ma nek ide život! Dajte mi pet jabuka i jedan grejpf...grejpf, nisam zatrokirala, i nemam onaj opsesivni poremećaj da moram svaku reč da ponavljam recimo šest puta ili četiri, nego volim kako zvuči to pf, pf... 

A sad odoh malo da proguglam uputstvo za upotrebu, ne znam kako se rasklapa grejpf, davno je to bilo kad sam ga mala jednom jela ja, kad je gorak bio grejpf.

Danas sam kupila saksije, malo zasukala sebe i uprljala ruke...

Danas me je pitala koji mi je omiljeni film i zašto...

o zašto nema veze...još kad bi samo moglo bez plakanja...

Ovaj moj blog me podseća na Ušće, i to mi je smešno, svi gledaju i napipavaju, niko ne kupuje, a koliko li sam samo puta bila pokupljena i kupljena...ali ja sam jedna zagonetna osoba pa se o tome slabo zna...odoh sad da se prebrojim da vidim da li imam dovoljno za otkup...

Posle razgovora, koji smo podelile na dva ravnopravna dela, njen u kojem se moglo čuti čak i jedno sad bih te tačno ošamarila! i moj koji je manje više bio jednoličan u ponavljanju ne mogu...svejedno mi je...mišija rupa...previše ljudi...i zaključka obostranog da sam bolesna i samo njenog da i ako nisam onda sam bezobrazna i hoću samo da ih nerviram...i neizbežnog i za svaku raspravu savršeno prikladnog ako tako nastaviš ostaćeš sama, zaključala sam za njom vrata i pitala se kako ću kad ih sledeći put budem otključavala, što je trebalo da se odigra već u narednih pet minuta, izaći na ulicu, voleti se i živeti sa narodom...šta ću da radim sa mnom takvom i dalje pogrešnom i nigde prispelom...

Obula sam se, utaknula slušalice, zaključila da nisam bila dobra i da nisam ni zaslužila da slušam muziku (ali ako jako utišam?) pritiskam na jedva čujno, veoma nečujno, na nikom ne smetam čujno... puštam don't panic od coldplaya, kako prigodno, i izlazim na sto stepeni u majici dugih rukava...

Ispred zgrade ćuljim uši i u strahu strižem očima. Osmeh na par koraka od mene nosi svoj crveni šorc, poručuje da sam ja najdragocenija osoba na svetu, pruža mi ruku i govori upadaj odbaciću te do kuće...radi mnogo toga za vrlo kratko vreme, očekuješ ti to od nekoga u crvenom. U kolima on podiže plejer, veličine kutije šibica, ali veoma tihe kutije šibica, prsti mu kratko petljaju i zapetljavaju se u tregere od slušalica u mom krilu, lep je, mali...dobila ga na poklon...ne saginjem pogled u crveno.