margo

A slatka mi je Tajči bila sinoć bači jadna tog prometeja kad ne možeš od njega noću zaspivati, e ako neću doći pa ti ga spalit...

Ponižavajuće je to moje neprekidno traženje i trčanje, skoro pa za bilo kim, sad pokušavam da prihvatim stanje i da sve što mi je uskraćeno shvatam kao božiju nameru da me opameti i da postignem više...ovo će biti dugačak post...

Podelili smo juče stolicu, naše dve guzičice lako stanu, sve su bile zauzete stolice a ubrzo i kada su sve bile slobodne nas dvoje smo nastavili da ćućorimo na toj istoj, na njegovo pitanje kako provodim raspust odgovorila sam da uglavnom čitam i fantaziram a na moje pitanje on je odgovorio ležim, blejim u plafon i popijem neko pivo kada je jako toplo...išao je kući ispred mene nekih dosta metara, mislila sam da ga zovnem, ništa lakše od Hej!...ma zajebi, zašto  je meni uvek to lako a drugi samo kidnu i kao skroz im je svejedno, predjoh ulicu namerno i izgubih ga iz vida zaboravi, ne treba ti to, sad ćeš na test izdržljivosti iz same sebe pa da vidimo koliko ćeš izdržati što mi situacija izgleda bezizlaznije  ja kao da sam se nešto obodrila... blejim u plafon i popijem neko pivo ne mogu da trčim za nekim takvim, mada, ja u suštini nikada ne trčim ni za kim, druga je priča što se ja osećam kao da se ponižavam a to svakako niko neće primetiti niti naslutiti, preispitujem se stalno i da li sam mogla bolje odigrati, pazi, ja ne mogu da razumem da te neko opseda i opseda i onda kad dobije broj telefona ne može ni poruku da pošalje, kao nisam se setio, nisam se setio da pošaljem ali sam se setio da budem skroz glup,bezobrazan i predvidiv kao i većina tupadžija?...može li se preko toga preći? Ne vala, pa nek bude da nisam tolerantna, mislim, to može svako, treba li mi neko ko ima fazone svakoga? Ne vala, zajebi me originalno pa ću i da ti čestitam...

Sinoć me je smirila poezija iz te moje antologije, onda sam  počela da čitam Oslobodioce i izdajnike naravno zna se od koga, nema smisla da ga pominjem u svakom postu...negde u medjuvremnu nalazim i značenje reči bifurcate, za poreklo reči koje me često zanima koristim onaj oxfordski ilustrovani od nepuna tri kilograma ali mi je problem što sve reči koje me trenutno zanimaju počinju na b a tamo je slika nekog ogromnog pauka tako da ipak rešavam ostati u nezanju...u krevetu još razmišljam šta bih još nešto mogla da pročitam, uzimam govor tela, muški su skloni da se više smeju kada nešto lažu i petljaju, razmišljam o tome...sreća da nismo trusno područje, zatrpale bi me knjige pa bi bilo profesoricu ubio prometej...

Kao što već rekoh- imam najbolje prijatelje na svetu. Trebalo je da se nadjem sa Tajči, dok sam kontala da li je kasno da je malopre zovem prodjoh nazovi centrom kad ono igra se neki mikro fudbal, prvo je igrala roma protiv arsenala a onda mačići protiv rakuna ili zvončića, Tajči se brzo stvorila na zbornom mestu. Nije joj bilo baš mnogo zanimljivo pa sam joj predložila u stvari pitala je da li je raspoložena da provede tri nedelje sa mnom u bolnici, naravno, sve za prijatelja, onda smo se uputile na sladoled za koji se pročuo glas da je salmonelisan, te se ipak vrnusmo prema kafiću ispred kojih su i pimplali oni zvončići, uputile smo se kao hipnotisane ka punom kafiću, Tajči me upozorila da nema nijednog slobodnog stola i onda smo onako zgranute stajale sve dok nije doletela lopta sa terena i baš mene spičila u butinu a Tajči iskusnim šutom ne baš potpunog invalida šutnula je u teren, naravno, muški su poginuli od smeha jer njima ništa ne preostaje ako bi im i sport preuzele a o pripasivanju muda da ni ne pričam mada ih često i pripasujemo, barem ja a i Tajči a i ona strašna, srećom početak godine je daleko pa će se zaboraviti jer su u dva tima bili sve moji djaci...hajdmo sad Tajči na sladoled, zaslužile smo tu salmonelu...

Ponoć me je dočekala nespremnu, a tako sam se trudila da ništa, ama baš ništa. Ne gledam TV, znam kad treba da se gledamo...preminuo u 102. godini- Dragutin Tadijanović, nešto mi je bio poznat taj pogrbljen nasmejan starčić, puno ljudi na jednom mestu, on priča o svom staralaštvu nad pesničkim nebom, nešto se sprda, ljudi se smeju i na kraju 1905- 2007, aha, znači tako, jedan manje...pisao toplo, još toplije o svojoj ženi pričao...

Plafon je moj do jedan, opet, da li da sednem pred policu, prostor sužen...šta ću kupiti na sajmu...rečnik-behu Simović i Popović?...imaju bar pet kilograma obe knjige, ko će to da seka kroz onoliki prostor...mitologija, ni o njoj ništa ne znam, kakva li joj je uloga u ovakvim našim životima...jul, avgust, septembar, oktobar tek za tri meseca, kako li ću kroz beograd, prožmuri pa sve dok ne izadješ...nedostaje mi, da li mi nedostaje...da li sam pogrešila?da li je on pogrešio?oboje smo se izblentavili kao dva debila...ništa mu od normalne sebe nisam pokazala a on se opet nije potrudio samo malo bolje da pogleda...nije mu bilo stalo, zavaralo ga par mojih uobičajenih budalaština...ima tebe ko da voli, zašto bih se ja petljao...

U školi posle sednice roštilj, krkaju kao krmad i sve jednako komentarišu te suvo, te prepečeno, te nije više ni mlako...jedino bih se ja požalila na tupe noževe ali meni i inače noževi nikad dovoljno oštri...dogegala sam se...

Samotan lutam večernjim ulicama,

Na svakom uglu, visoko, svjetiljka sja:

Stotinu uglova, stotinu svjetiljaka,

Al nigde nema tebe...Tebe nema.

Nema i šta ćeš, ni tebi ni meni...

Pridržavam se propisa. Kad već ne mogu drugi da me izleče i čak me dodatno razboljevaju oprobavam se sama. Trudim se biti skromna. Nema želja. Nema fantaziranja. Krenula sam na kurs iz upornog posmatranja i nemešanja u tudje poslove, previdim sebe u hiljadu i jednom segmentu, mogu tek iz daleka da naslutim kako tek promašujem kada su drugi u pitanju.

Trudim se da iskoristim ono što mi je na raspolaganju a napinjem se kao da kopam da ne razmišljam o onome čega nema...

Uspevam da se smirim tek nekih sat vremena pred spavanje, znam to po prstima...čim počnem da se trujem skrenem u neku manje otrovnu stranu...improvizujem život...

U potpunosti otupljena i opasana mnogom zidinom legla sam i zaspala i probudila se posle...nisam ni pogledala na sat, bojala sam se da je prošlo samo petnaest  minuta...opet su me jurili, i opet sam se prestravljena i izbezumljena probudila i uhvatila sebe kako razmišljam da što pre treba da ustanem sa zemlje da me ne bi ljudi gledali kako ležim nasred proplanka...kao da sam pala s marsa shvatila sam da sam sama i da ne treba ništa da radim...mislim da ona čelična ogrlica koju su mi jednom stavili oko vrata i od koje nisam mogla glavu da ispravim mnogo toga govori ali ja sam nemoćna da joj razaberem značenje...mislim znam šta znači ali ne znam ko mi je uporni dugogodišnji progonitelj, zašto hoće da mi naudi i zašto baš meni...(zamoljavam mudrojebe da se uzdrže od komentarisanja i ovom prilikom im na tome zafaljivam)...mislim da ću ovaj post ipak objaviti..

Taman kad sam otkazala čas najavio se Cakani, krenuo je na kurs za frizera i sad imam velike šanse da počnem ličiti na žensko. Danas se oprobao iz moje glave ali su mu bile potrebne srebrne makaze kojima šišnu britni i fen od pitaj boga koliko kubika pa je odustao ali to nije bio razlog da se ne ode na slodoled.

Joj, kad nisam skočila i razbila njušku toj maloj...sedeli smo i doslovno krkali taj sladoled, Cakani neku kiselu porciju a ja vazda isto...dobro, ubacim ponekad punč da mi ubije monotoniju medju one četiri kugle vanile i keksolina, to keksolino mi tako debilno zvuči...prelazi ulicu neka mala, uvr glave dvanaest godina i samo što se ne saplete o onoliko kugli natrpanih u mali kornet, pratim njenu kosu do pola ledja...ona prilazi svom društvu, ima ih petoro i ona šesta, liže sladoled kao krava i kao da tom jednom jezičinom može olizati i asfalt ili asfsalt kako piše na panou naših saobraćajaca u školi, tamo dole kad saviješ niz hodnik pa dodješ do dela gde je saobraćaj, liže li liže pa se još i uvija i kao da im svima prkosi...došlo mi je da skočim sa one stolice i kažem pa mamu ti jebem gade, bolje da si svima kupila po kuglu nego što si meni tu odvratna i što te oni gledaju kao da će da umru...

E ovo se zove biti boza od karaktera ili, ja sam boza od karaktera. Nisam pripalila nijednu cigaretu od sinoć, biće da je bilo negde oko pola deset, kasnije nije bilo. I sad sam junački podlegla svojoj zavisnosti...čim me uhvate napadi besa sebi kažem pa jesi li normalna, pripali, bolje i to nego da nekog ubiješ...čudo jedno, zamisli da se neprimereno razbesnim a za sve je kriv vice roy ili kako bi neki nepismeni koji nepismenost maštovito nose  rekli vicerol a moja jedna drugarica još maštovitije primetila čuš vicerol, kao mast za kožne bolesti...sad bi moj tata rekao bravo ćerko, samo tako nastavi...a ja kažem ovo malo konfuzno?...

Da, koliko mi je neophodno da se u životu držim privida, nestvarnog i iluzije da me nešto ili neko podržava i podupire postaje mi sve jasnije. Vežbala sam neki dan da pišem, eto, moraš i pisanje da vežbaš kao da ti je šest godina...kupila sam tri olovke, jedna piše ljubičasto, druga ciklama, treća piše srebrno, naravno prsti mi ne drhte jedino kad pišem onom srebrnom...zašto? pa zato što ona daje prostora da se nešto pogrešno napiše, čas vidiš slova čas ne vidiš, sve zavisi kako nagneš papir ili s koje strane se na napisano gleda...ukapirala sam i da mi prsti ne drhte kada pišem iznad linije, kao nešto mi pridržava ta slova pa ih sa većom sigurnosti ispisujem, ovo može biti tričavo ali stavi se u moj položaj.

Kada se vratiš čitanju pa uvidiš da ima tu neko ko misli kao i ti ali o svemu tome daleko bolje i lepše piše odmah ti bude lakše...hvaljen nek je Danojlić "nadati se, to znači usredsrediti se na slučajnu tačku, i čekati da zasvetli; a ona, hladna i neobaveštena, mrtvim snom sni;zasvetleće kad joj vreme dodje"... volim sebe da ubedim da ga je Bog poslao da mi ovozemaljske muke skrati "Voleti, makar sasvim malo; i biti voljen koliko ko ushtedne."

Baš sam jednoj dragoj osobi rekla ali pravo da ti kažem ja prosto i priželjkujem da se niko ne kači sa mnom jer se posle osećam dužnom da se izvinjavam što sam komplikovana i što sa mnom sve ide teško...naravno oboje mislimo isto...najlakše je reći ona je čudna, nemam živaca, nemam vremena....i onda me pitaju zašto se ponašam kako se ponašam...pa ponašam se u skladu sa ciljem...ti koji nemaju živaca i vremena treba im što brže ukazati na to šta sve nemaju....i za kraj još jedan citat "objasniće da su sve najbolje mislili; oni, mislili;njih je porodio slepi talas nemišljenja"

Nestalo je struje baš u onom trenutku kada je moja supa ulazila u poslednji minut- osmi, od 12:45 do 12:53, pratila sam na mobilnom telefonu, ako kažu osam onda osam, ko sam ja da se bunim, a i mislim šta ima nejasno u tome kuvati osam minuta.

Razmišljala sam o onome što Milovan Danojlić piše u svojoj knjizi koja mi i po samom naslovu odgovara To, da mogu prepisala bih svaku njegovu rečenicu ali ne mogu, moje prepisivanje je vešto kao i što je slepcu lako da gleda slikovnice ali oboje smo iznimno talentovani u improvizaciji.

"O svakoj misli Bogu račun polažem." Da li je to to? Da, to je to.

"Bolest mi je , sama, pomogla. Osvojio sam snošljiv položaj u društvu. Stekao sam pravo na sebe." Da li je to to? Da, to je to.

"Ljudi nisu dorasli ovom stepenu prava i sloboda. Ponešto od ovog što se dešava i mene samog zbunjuje.""I njega samog zbunjuje!" Da li je to to? Ma naravno da jeste, ne moram se više ni pitati.

"Buljiti u lučne porube gaćica, znači odavati se ponižavajućem prosjačenju"...gospodine da li biste bili ljubazni da me poljubite čini se da ste neko ko bi mogao lepo da poljubi, uverljivo...prezriv osmeh...

"Mi se, zar ne; u pola reči, je li tako; pa i bez reči a?"...

Ovaj put sam pažljivije jela supu, od prošle mi se jezik oporavljao nedelju dana...dobro, tri dana...

Nije ona prva koja kaže da ne pišem iskreno i da pišem kao da nekog zajebavam. Ne mogu biti iskrena, o ne...da napišem pa da me neko opet spiči kao što me redovno piče, sirota margo...iskreno, nemam želju da se sutra probudim, a i ako moram da želim da se probudim onda želim da budem ravnodušna...da na e odoh  kažem dobro...na e nećeš me više videti ni čuti kažem dobro...da na sve mogu da kažem dobro ili šta god ili da ne kažem ništa i zaboravim...toliko sam se izranjavala da ne mogu da se pomerim nigde dalje od svoje sobe u kojoj se polako sam pakao otvara da me proguta...do kraja dana još nekih četiri sata ako sam dobro izbrojala, i ne može me niko na svetu ubediti da ću biti srećna ako pustim dve i po omiljene pesme, kupim neku jebenu majicu ili dobijem po pički, hajd zdravo

Kada bi se anketiralo stotinu kolega koliko radi u teksasu vezano za stepen oduševljenja što je održan ili problejan poslednji čas ove školske nezgode, ja bih verovatno bila jedina kojoj je taj stepen negde na minus stepenu.

No, sinoć sam legla u devet, nadmašila sam samu sebe, uspela sam da preplačem neka četiri sata pa sam morala da legnem jer me je glava rasturala. Rekla sam mu pre par dana, već sam i zaboravila na to, da mi fali dodira ...zaspala sam i u deset mi je zazvonio telefon, prvo gledam u yes i no i kao da prvi put držim telefon u ruci ne znam šta treba da pritisnem a kada sam skontala da je ipak yes onda nisam mogla da se setim šta treba da kažem a da, molim...hej...spavam...još bolje, ti spavaj ja ću da te češkam...za koliko?...petnaest minuta...potrpavam ono što mi je na krevetu...ni ne presvlačim se...donji deo pidžame, maica bez rukava, ne oblačim brus ...a i tako mi ne može ništa, raščerupala bih ga...i sad ustaješ kao da je novi dan, jebote, sve za dodir

Pričali, smejali se, meni je duhovit, mada, moj smisao za humor je vrlo...uh kako se izražavaš, ček da parkiram vujakliju izmedju nas, i šta ti jebote znači lamentirati, ne mogu da se setim...to ti je melanholičnost sa filozofskim odmakom, hajde lezi mi u krilo...

Mislim, imam ja onda sve u životu kada to imam, ležim a on polako prelazi prstima preko mojih obraza, nosa, obrva, zadržava se na usnama, tu mu govorim da nemoj...što? nije lepo?...jeste, super je...razmišljam o narednih dva minuta i da li će uraditi nešto nepromišljeno...prestani da razmišljaš, nemoj da misliš o tome šta će biti za dva minuta ili dva sata...upravo o tome i razmišljam...on nastavlja da me mazi, ja se osećam kao da ću na neki način morati da mu se odužim za takvu uslugu, osećam se kao da moram da mu platim iako on to radi kao da me voli, ne voli ni on mene, ne volim ni ja njega, dok me ljubi ne razmišljam, žmurim,  seksa nije bilo mada nam se definicija seksa razlikuje tako da on kaže da jeste...kada ćeš opet doći, hoćeš li doći, hoćeš li doći u narednih deset dana...ej ne davi, ne znam kad ću doći...ne davim...daviš, pitaš me to već šesti put...čudno ali to me ništa nije zabolelo, verovatno svaku drugu bi...

To je kao kad je moj Marko pokušavao da se malo oraspoloži od neprekidnog urlanja u kući pa rešio da malo dotera svoju sobu, pozvao me da mi pokaže, sto stari gde mu nije mesto i stoljnjak nov ali kakvih nema ni u najjeftinijim bircuzima i? Jelo kako ti se čini?...ja sa najubedljvijim osmehom govorim pa fino je i dodje mi da crknem, tuga ona najtužnija...

E tako i ja, neke bedne improvizacije, neuverljive i ma...

Došla je da me povede sa sobom, ja sve ne znam kako da joj kažem da ne mogu da idem i da imam milion razloga, videla sam po njoj da joj dodje da ckne kada sam joj u dve rečenice rekla šta mi se neki dan motalo po glavi, sedela je i  piljila u još jedan jeftini stoljnjak, ali ne razumem, kažeš da imaš novog kolegu koji je baš dobar, zar ti se ne svidja?...ne znam...kako ne znaš?...pa ne znam i opet ponavljam ono hemingvejevo da ne znam da li mi se neko stvarno ne svidja ili sam sebe ubedila da mi se ne svidja ili se od mene očekuje da mi se svidi ili ne svidi...neću više nikom dozvoliti da me povredi onda je tu negde i tata prošao i molila sam boga da me slučajno ne dotakne, uhvatio me je za uvo i jedva sam se uzdržala da mu ne odgrizem ruku...pa nije ni čudo što ne znaš kad si postavila tolike barijere...onda sam se rasplakala jer sam uspela da prevalim preko usta još par nekih rečenica, morala sam da joj dam nešto ubedljivo a kako mogu biti ubedljiva kad se sprdam i sa onim što me najviše boli...

Posle sednice, sedimo u paščari, već pomenuti kolega priča o vezama, oni naravno raspaljuju po nama dvoma, eto, taman vas dvoje...on se smeje, jeco hoćeš li ti da se udaš za mene...naduvala sam obraze kao da pokušavam da se oslobodim nečeg preteškog, izletela sam na hodnik i za dlaku odvalila naslon stolice pokušavajući da pomerim koleginicu jednu koja je bila preblizu zidu pa nisam mogla da se provučem i prodjem...samo da znaš on hoće...( samo da vi i on znate nosili biste se u pičku materinu ) a tek što mrzim kad me zovu jeca...

Ono što mi je meni poseban utisak neki  i posebno nešto u svakom smislu o tome neću, malo ko bi i razumeo, nek mi se vije po glavi i nek tamo i ostane. Za dlaku mi se naljuti frizerka danas, stala sam par minuta da popričamo a onda se pojavila Alba kao fantom ej, odoh, moram da se javim Albi...gledala je prilično besno za mnom ali kad je videla da se Alba polako izvaljuje na beton i sprema za mažnje,nasmejala se...

Nego, muškarci sa kojima ja dolazim svakodnevno u kontakt su takve neopevane pičke da je to skandalozno. Jedna mi je stvar simptomatična, možemo se i smejati i pričati i normalno se ponašati, čim se ti isti pojave u pratnji svojih kentaura oni se uzombljavaju, procede zd...vo i prodju...

Danas sam otišla po hamburger u omiljeni kafić, ulazim, sedi devojka za stolom, ja se javljam njoj pa potom konobaru koji stoji u šanku i koji je prema meni uvek super, super, on mi odmahuje glavom kao da me prvi put u životu vidi, nema znaka prepoznavanja, ja kontam da ima puno posla, onda ona započinje priču o splavarenju tarom mi smo ovo, mi smo ono, mi smo platili, pa smo jeli a konobar nastavlja a onda smo iznajmili pa smo...a ja kontam e moja Jelena,  nigde takva nisi prispela srce malo...

( margo sedi na klupi u svojoj beloj rusinsko- livadskoj haljini i tupo zuri u klizaljku na krilu, nailazi neki novinar)

Neki novinar: (razdragano) ola margo!

Margo : (sleže ramenima i odmahuje glavom) ola i tebi neki novinare.

Neki novinar: isprljaćeš haljinicu tom klizaljkom.

Margo : (upire u nekog novinara zažaren pogled) nikad!

Neki novinar : nešto si tužna.

Margo : nešto.

Neki novinar : zaljubila se?

Margo : šta te briga!

Neki novinar : (baca pogled na njeno krilo) aaaaa, ček, ček, klizaljka, tužan pogled, jao znam! Onaj mangup iz mičigena!

Margo: pa šta i ako je on, rekli su da ima dobru guzu i da super kliže i padne tek svaku desetu piruetu.

Neki novinar : Margo glupa si!

Margo: nisam!

Neki novinar : jesi!

Margo : nisam!

Neki novinar : jesi!

Margo : jesam!

Neki novinar: nisi!

Margo : A ha! Vidiš da si ti glup, i frizura ti je glupa a i ružan si!

Neki novinar : dobro de, smiri se, šta ti kaže Gricko na sve ovo?

Margo : eno ti ga tamo žvaće moj privezak za ključeve pa ga pitaj.

Neki novinar : (novinar potura Gricku mikrofon pod njušku) Gricko kako komentarišeš ovakvo ponašanje svoje drugarice?

Gricko : ( podiže glavu dok mu iz njuške vire dve nogice od priveska, namešta šmekerski frizuru, prelazi šapama preko obrva i odvažno i ponosno u mirkofon ) av! (sve mačke se poplašiše i razbežaše po krovu a ptice razasuše po prozoru)

Neki novinar: Margo šta je rekao?

Margo : o dosadni čoveče, rekao je ne pitaj me zašto žiiiivim u kafani aman!

O okači mi luster oko vrata

Da ih bolje nadjem da se bolje snadjem

Hajde me voli- hoćeš?

Hajde me- hoćeš?

Ma haaajde- hoćeš?

Ćutiš?

Shvatiću to kao...

Ti shvati kao...

Hajde da zajedno shvatamo

Uhvati se za slamku 

Koju slamku?

Pa onu na lusteru oko moga vrata

Trebalo bi da otputujem za nekoliko dana na nekoliko dana i da se malo prošetam u književnim krugovima i onda se nadam da ću neko vreme da obustavim ovaj tihi don ili gorski vijenac na mojti pajton način. Kada travis u pesmi closer izgovara ono lean (on me now) po drugi put u svakom refrenu srce mi se raspukne kao čaša koju sam skupljala po celoj kuhinji. To je osećaj miline i tuge koji ništa u meni ne pomera tolikom silinom.

Sinoć sam u dva ustala iz kreveta, sela  u turski sed na plavi tepih sa žutim cvetićima, primakla se polici sa knjigama jer bez sočiva ne vidim ništa i piljila, pokušavala da se smirim, plavi prometej, žuti sleng i mali pingvinčići, pripalila jednu cigaretu i vratila se u krevet.

Danas posmatram kolegu krka, crni rukavi mu presecaju dovod krvi na mišicama, ja piljim kao da je pikasovo delo, onda atila započinje priču o jeziku i razlici u govoru kod hrvata, nemaca južne i zapadne nemačke, primičem se da čujem...krk dodaje evo je jeca čim počne priča o jeziku...slušala sam priču koja mi je odvukla pažnju od pesme koja je do malopre zvučala isključivo rrrrrrrrrrrrrr

Dok sam kontala kako bih skočila na njega i rastrgla ga on počinje istražni postupak ne vidjam te, gde živiš, s kim živiš, ima li šta novo, ima li neki momak, kako ljubav...ja sve hoću da mu kažem da dodje kod mene a umesto toga govorim da se vidjam povremeno sa nekim, jednom u tri meseca i da mi je to sve, pominjem i njemu budizam i svete krave...on se smeje bezobrazno, ja sam već na onom stadionu sa kojeg bih mu vikala obavi posao i nosi se u pičku materinu, niko od tebe ne traži da me poštuješ, muškarcima kojima sam tako govorila provereno su me poštovali više nego ikog...zašto mora tako da se igra ne znam...možda ja imam nagon kao onaj majkl daglas, to bi moglo biti jedno objašnjenje a možda, možda neću da se vidi ono što bi moglo...a možda su opet u šumici, mislim, znam ja šta je za mene najbolje ali mi to ne može biti, onda moram živit od jeftine zabave...mislim, ne mogu me živu pod zemlju ali me mogu polumrtvu na zemlji...

Ovo je bio jedan mnogo lep dan, jedan od onih koje ću pamtiti...a sada malo o jeseni u mom gradu...osmeh.

Čula sam neki narodnjak iz jednog kafića, odmmala ga bratu i odmah je skontao da je to pesma kopriva od nekog dženana, prvo mi je pustio od sunshina budi tu pa smo repovali kao dva ludaka u sobi i bilo je super,a dženana, e, u srce me dira. Onda sam iščekivala jedno mnogo dobro društvo tako da sam se upoznala sa redom majom and motel blogom, džidža bidžom, alan_aom, šejtanom i dezertom večeri fallenom, šejtan mi izgleda kao neko koga znam ceo život, alana je bila uzdržana i odmerena, onako kako normalan i lepo vaspitan svet treba da se ponaša a mislim da je ona i platila pića a za to će tek da mi plati, džidža je faca, nije od onih što mudruju i ona je nekako moj tip tipa žena, sa takvom bih se devojkom družila, maja je moja drugarica po nečemu jako važnom ali o tome neću, dovoljno je da nas dve znamo i puno je volim, motel je motel, njega čitam, uživam i analiziram, vrlo je zahtevan spisatelj i dopao mi se baš...jebote koliki post samo da bih napisala da je dobro što nisam bila na okupljanju jer bih fallena saterala u prvi šumarak da mu nešto pokažem...

Mislim da je sada pravi trenutak da otkrijem koji je moj drugi blog- moj drugi blog je...eeee...

Mene sve nervira i sve me pogadja a evo šta me najviše iznerviralo danas. Nešto smo se sestra i ja sprdale kao ići ćemo na snup doga, ja lepo njoj rekoh maus, ja od snup doga znam samo onu pesmu who let the dogs out...kad sam to rekla shvatih da tu nešto nisam dobro rekla i da neće biti da je tako...

Danas na času pitam ja jednoga pajsera ko peva who let the dogs out a on govori ja mislim da je mc hammer a ja se mislim e ovaj je još ludji od mene...

U mojoj zgradi imamo dilera droge, izlazim ja iz zgrade kad jedan moj bivši djak, neki metalac stoji ispred i čeka druga, znam ko se obično dočekuje ispred moje zgrade, o profesorka, kako ste...ma dobro, nego ko peva who let the dogs out...ne znam, a da, vi ono volite metalce...mali se smeje a ja primećujem da je upadljivo smršao, i da mu se glava trza dok razgovara sa mnom, mali ima petnaest godina....e to je za iznervirati se i to je porazno kao i to da niko ne zna ko peva djavoljega who let the dogsa out, to da mrzim kad mi se prospe jogurt po farmericama stvano nije nešto tabloidno.

Moji prijatelji su moja privilegija i moje bogatstvo, i mora da sam samim tim i ja nevidjena faca kada sam ih zaslužila.

Davno smo već utvrdili da je usmerena patnja mnogo bolnija od one, kako kaže ona što je volim kao Gricka ali mnogo lepše miriše, raštrkane ili disperzivne. Uzmi ti fino pati za petoricom pa kad sve sabereš zaključiš da te boli dupe, al hajd ti pati za jednim pa da vidiš što je muka i najviši žal. E pošto sam ja radila aktivno na raštrkavanju patnje ležim ja na svom demokratskom kauču i piljim u lokalnoga funkcionera, u mom slučaju i fikcionera, baneta, i razmišljam se da li da mu uputim poruku ženstvene sadržine e bane al si seksi jebo li te patak...mislim, super, na poruku će odgovoriti, možda mi se ukaže prilika da se prvi put u životu dovatim s nekim ko je devica u horoskopu ali rekoh sebi dobro, i šta ćeš time postići i prebacim ga...stiže poruka od Tajči mi eno ti ga bane, isključi ton pa ga možeš gledati...vidla i već prebacila...

E, onda me je moja predraga, ona što joj se oba nadimka završavaju na aura odvela na najveći mogući hamburger i uspela da me nasmeje...ko bi rekao da će jedan podgrejan leš kao ja da se kesi na hamburger ali to ti je živa istina, već su počeli da me pridržavaju pri ulasku u toga peru žderu jer dok stignem do njega već mi polako otkazuju svi vitalni organi...

I onda sam dobila poruku sinoć od jedne kolegice...kada si sutra u školi da ti donesem ruže, to će te obradovati...pa onda me je nazvao av av  kuco, hej kuco,  kada ti nisi dobro nisam ni ja...

Ponekad je baš lepo patiti, svi te nešto zovu i svašta ti lepo i ukusno kupuju...

Mali priručnik iz kako želite biti pametni pa se predjete nevidjeno. Moji mehanizmi su već poznati, pisala sam da brišem brojeve telefona da ne bih dosadjivala, a to dosadjivati u mom slučaju znači da mi naleti tako neki talas ludila pa kad počnem da šaljem razno razne neke sadržaje bude me posle sramota, mislim ne bude ali trebalo bi, zato bolje ne...

Nisam ja baš neki taktičar a i dosta sam nestrpljiva i onda iz toga združeno sa mehanizmima, da, još uvek imam obraza da te svoje idiotluke nazivam imenom mehanizma, bude svega...

Bio mi se jedan tu neki bloger, mislim, da se ne lažemo, imamo mi svi ovde svoje favorite kojima bi svašta nešto upriličili da nam može bit, al ne može, no što se može, podvukao pod kožu, e pa nećeš ga se meni uklizavati više boga nema...sedoh ja fino sa sobom da popričam i kontam...tražiću mu sliku, garant je neki zakržljali plavušan iz kesice, on ružan, možda i odvratan i to ti je to, doživotna diskvalifikacija...zatražih ja sliku i dobih, ali ne ono što sam očekivala...hajd što nije plavušan, nego nije ni zakržljao ali hajd što sam se i tu prešla ali svakako nisam računala s tim da izgleda isto kao jedan naš instruktor vožnje kojega ja vidjam vrlo često a sad, već pogadjaš, vidjam non stop...vlado nam je klasični onaj a la bacanje gaćica kad ga učenice vide da prodje hodnikom, njemu smešno kako one reaguju a ja opet ne reagujem nikako, mislim, daj, ko još reaguje na nekog ko, što bi rekli neki, kad hoda vidiš ga daleko...pokazala sam dvema drugaricama sliku, ova što joj se trenutna oba nadimka završavaju na aura kaže ček, podseća na onog malog...vlada b?... da, isti...a druga je samo rekla u jebote isti vlado b...

Ja ti juče pobegoh u biblioteku, tamo ga niko ne zalazi bez spreše, sedim i bistrim ove neke engleske pesnike, iz najvećeg očaja vade me jedino oni, trenutno sam kod stihova for, lady, you deserve this state, nor would I love at lower rate...kaže Andrew Marvell, i tu ti se ja bačim u najstrašniju i najstrasniju kontemplaciju, otvaraju se vrata- vožd je stigao...moja kolegica već naslućuje balicu kako mi curka kao gladnoj mački i dobacuje ej vlado, ovde treba veštačko disanje...vlado prilazi ja se smejem, ej vlado, odbi, ovo nema nikakve veze sa tobom...

Da iko ko dolazi u kontakt sa mnom, a stvarno ih je bilo zanemarljivo malo, zna šta sam preživela u poslednjih nekoliko dana ubedjena sam da bi me zatvorili u ludnicu, zapravo sam toliko bila van sebe da sam jedino to i priželjkivala, što ne znači da ne želim i sad. Ne glumim, neću ni ovde.

On se svojevremeno zgrozio kad sam mu skrenula pažnju na jedan spot, mislim, naravno da za mene najveću vrednost imaju stvari koje me pogadjuju najviše...ono or something better i could care less ne bi mi promaklo ni da sam gluva bila, naravno potrudila sam da zaboravim o kojoj grupi se radi, jebiga boli...onda sam nešto cunjala i setih se u jebote, incubus, tako se zovu...da, dobro poznata anna molly ili stvarno u mom slučaju anomaly, ne znam kako ta prokleta pesma deluje na druge i da li deluje na druge ali ako postoji to o čemu oni pevaju, ja želim to samo jednom da probam pa mogu crći do jutra, ma neka mi daju samo još jedan dan posle toga da se sećam a onda me mogu nepovratno izbrisati, mogu me baciti svinjama, mogu me šta god da im padne na pamet...e i kad smo već kod seksa, znaš šta sam skontala, muškarac kojeg volim ili kojeg bih volela, ne mora da ima kurac uopšte, mislim, volela bih ga i oko jedno da nema...a vi koji ste stvarno mislili da su mi centimetri sve na svetu, za vas mi je krivo što vas...ma ko vas jebe...

Već nekoliko dana pluća su mi stisnuta u pesnicu, teško dišem i osećam se bespomoćno, pomaže mi što me ona razume. Sedele smo neki dan na centru, one su se smejale a meni opet djavo nije davao ni mira ni mesta pa sam otrčala da pregledam nekoliko tezgi sa knjigama, drhti mi celo telo, od gladi, svega, sebe i drugih ali počinjem da zasmejavam prodavce, posle dva minuta sve oko mene je ispunjeno rečima ljubavi, srce, hoćeš li ovo da pogledaš, da li te ovo zanima, viči ako bude nekih problema...prija mi tolika pažnja, kupila sam nekoliko knjižica, kupila sam i zbirku ljubavne poezije, dok sam se pitala da li sam dovoljno jaka za takvu knjigu govorila sam prodavcu ne znam, dvoumim se koju da uzmem, mislim da ova ima lepše korice, dobro će  izgledati na polici, ide mi  uz oči...ljubavi, srce, ti si od onih koji kupuju na metar...da, da, sve znaš i umiremo od smeha...pokazala sam joj šta sam kupila i reakcija je bila očekivana vraćam se da kupim i ja, super je...nisam pregledala knjigu ali mi je sinoć skrenula pažnju na ove stihove, lepi su a ja sam nesrećna što su i meni lepi i što mi je život zbog toga samo crnji...

Kada bih te jednog dana zgrabio

U stopalo bih te poljubio

A ti bi posle čitav život hramala

Plašeći se da mi poljubac ne zgnječiš

                                        Nikita Stanesku

Grč ne može da vrišti- ne mogu ni ja, usne od musave želje ne možeš obrisati- ne mogu ni ja, u šačici mu donosim svakog jutra drhtave prste i komadić novog mirisa- on srećan, ja nisam...ma hajde da pevamo...ko zna...danas sam ovo, sutra ću već biti nešto drugo

Just a babe in a black abyss

No reason for a place like this

The walls are cold and souls cry out in pain

An easy way for the blind to go

A clever path for the fools who know

The secret of the hanged man- the smile on his lips...

Juče sam patila iz sve snage! Jedno huh koje je trajalo od sumraka do svitanja pa mi dosadilo. Eto. Izašla sam iz Kravitzovog šanka taman kad je moj Kravitz došao ili otišao, važno je da smo se mimoišli, osećaj dobar...nekakav jeste. I Rafael, zamolila bih te da prestaneš da mi se smeješ a za to da sam na kraj srca kojeg  nemam- dobićeš grand šolju i duracell majicu.

Blog brother: Margo, budući da si ti ovde najozbiljnija i najveća faca, pripala ti je čast da odabereš jedanaest ukućana sa kojima ćeš provesti mesec dana.

Margo: Hvala ti blog brotheru, ovo je došlo tako neočekivano. A po kom parametru treba da biram...je l' po tome koga bih najradije, mislim, znaš, ovo ono ili...da se družimo bez ovo onoga?

Blog brother: Po tome sa kim će gledaocima biti najuzbudljivije da gledaju.

Margo: Aha, znači da bude i zgodnih guza ali i onih mudraca tipa djani i izgubio sam sposobnost meditacije i fotografskog pamćenja.

Blog brother: Margo, vidim da si pratila mog vip brata,

Margo: Ma jok, prestala kad je pedja the moj uslikao ceo auditorijum jednog jutra i kada mu je paket ispao iz badića...posle su mi prepričavali...

Blog brother: Margo ouzbilji se, pored tebe na fotelji je metar, uzmi ga i objavi šta si smislila...

Margo: E, sine, brate, nemoj da mi se flekaš tim metrom, ne treba mi, imam sposobnost fotografskog procenjivanja i brojanja.

Blog brother: Margo, prozovi ukućane po nadimcima.

Margo : Aj...muški valjda... za seksi front predlažem Niko, Sinnerman, Jacquot a za mudri Mungos, Malo i Hogar Sm

Blog brother: svaka čast Margo, već vidim da će biti krvi do kolena, u tvom stilu, a ženske, znam da će ti one biti problem ali moraš i njih.

Margo: Opet mi se flekaš, moj stil, bla bla...za sve raspoložive ratne frontove  predlažem More, Sexy Maju, Tanju, Najs,i Romantičarku...

Blog Brother: Odlično, nisam ni sumnjao, da li misliš da će biti moguća romansa izmedju nekog od ukućana i tebe?

Margo: Misliš na muške?

Blog brother: Ne, a ti?

Margo: Ni ja.

Htela sam da podivljam prepodne...došlo mi je da šetam kao baltazar po svuda, oko sebe, dvorišta, škole...pitaj boga oko gde...da, vreme nije problem no kad!...

Delila sam učionicu sa devetnaest momčića, toliko su se dernjali da bi obično poludela i počela da vičem, ne umem da vičem ni na srpskom a ne engleskom ali nije to bitno, dok su oni toliko i neumorno blejali primetila sam da me obuzima spokojstvo jednako onom kada sam sanjala da bežim od uobičajene hajke i ulazim u manastir...što su oni bivali nesnosniji ja sam bila sve smirenija i opuštenija, igrao mi je ugao usana i nastavljala sam da posmatram jednog, pa drugog pa tako sve do devetnaestog, posle samo nekoliko sekundi zavladala je opšta tišina ...onda je eliot ustao da  malo zvekne bilo koga ...hej, eliot, vrći se na mesto inače ti neću pozajmiti papuče za petak!...ako vi tako kažete odmah sam dobar...i vraća se na mesto, gleda pokunjeno pred sebe a onda oboje umiremo od smeha...

Nešto iskreno od mene...sve ostalo što bih napisala bila bi čista laž. Razmišljam. Mislim da se Bog mnogo potrudio oko mojih očiju. I oko boje i oko dioptrije i oko toga da ti u njima ne vidiš ništa baš kao i drugi. Nisam ti rekla da sam videla malog leptira na parkingu, trepere mu krilca na vetru, htela sam da ga nekako prenesem na travu da ga ne bi zgazili ali već je bio uginuo.

Kad majstor predje majstora šta dobiješ? Dobiješ dva kretena ili u prevodu dobiješ da izbiješ oči. Ovaj post je zapravo o tome kako sam kuvala supu iz kesice a ovo sa majstorima ima veze sa nečim drugim.

Kažu treba litra vode  za skuvanje supe iz kesice. Naravno ja u stanu imam praznu flašu koka kole od litre i po i pokušavam da izmerim koliko je to litar, dve trećine ili koliko već. Onda sam se dvoumila da li da naspem drugu vodu umesto one koka kolisane koja mi je već u šerpi i u koju ću da izručim sadržaj  koji još moram i da mešam. Hajd, nema smisla da jedem koka kola supu, skuvah supu,  mešala ne mešala toliko se zgusnula da je izgleda trebalo da je mešam sve vreme i dok jedem a to već nema smisla, umoriš se jedući pa bolje da gladujem.

I onda, onda sam oprala ogledalo u kupatilu i još došla lepa...margo ti li si ovo?...a majstor sam ja kad god uspem da predjem nekog da sam super raspoložena, sad trenutno bi se na osnovu ovog filozofskog posta stekao utisak da sam ili prolupala ili da sam jako srećna a u stvari dodje mi da kukam na glas...ali neću da kukam, blago meni kad imam toliko duha da krajnje očajanje pretvorim u ovakvu budalaštinu...

Šta je dobro kao dobro raspoloženje...dobar je PORTSMOUTH od Mike Oldfielda, ako ima da ga neko nije čuo neka čuje, provereno delije... kao i kismodisk...

Sinoć sam sebi izgovorila jednu rečenicu. U celom životu nisam izgovorila ništa iskrenije. Bez podteksta, bez skrivenog značenja, bez ičega u pozadini- prvi put, prvi put...nisam slagala za odlazak na frušku goru, prosto kada je jelena rekla gde sve nemaravaju da idu i kuda da šetaju predomislila sam se...nisam još ojačala...problem mi je deset godina mature u čačku za tačno nedelju dana jer stvarno ne znam kakvoj instant psihoterapiji mogu da pribegnem za tako kratak period pa da preživim ma koliko kratko bilo zadržavanje na stanici u novom sadu i beogradu, tako mi i treba kad sve istrtljam, da nisam pominjala da su me pozvali niko ne bi ni saznao a ovako ako kažem da neću da idem biće da opet nešto izvodim a nemaju pojma da ću ja zapravo crći u tom autobusu

Još uvek sam u hip hop fazonu...višeslojno oblačenje...ide uz mene, ono što ide- baš baš ide, pristalica sam toga- uvek se ugledaj na samoga sebe po ugledu ni na koga( znam šta sam ovim htela da kažem Gricka mi)...

U paščari su počeli da smaraju opasno, pa sam ubacila seks da preusmerim dosadni tok, čim je prva koleginica, od koje sam čula takve viceve da bi se i najgadljivijem povraćalo, rekla da je ona tako vaspitana da o seksu ne priča ja sam počela da pevušim nešto za sebe i isključila se...provalila me je druga jedna i šapnula mi jel ti to nešto pevaš?...aha, zamišljam da sam na lepšem mestu, recimo u bejrutu, smaraju brate haos...

Trebalo je da čekam sednicu ravno tri sata, onda mi je sinulo...onako sigurna u zagarantovani uspeh upala sam kod novog direktora smeškajući se kao neko nevinašce...dobar dan, došla sam nešto da vas obrlatim...hajde obrlatite me...imam dva odeljenja, nisam ostavila nijednu jedinicu, bila sam baš dobra, bila sam super, je l' mogu ja kući?...direktor umire od smeha i govori dobro, reći ću da ste imali neodložna posla a vi nikome ništa ne pričajte...hvala, dovidjena faca ste...zatvaram vrata i nastavljam lepo a slepo bez...