margo

Čudna sam životinjica...Krajnosti bez sredine...nespojivo, a opet spajam...uspem. Obukla sam haljinicu onaj dan, onu stoljnjak haljinu, čedna je, dečija... onda sam otrčala Mirki da pokažem u čemu spavam...prava ratna oprema, kakav rat noću vodim ništa mi ne bi bilo prikladnije...da me trgnu usred noći samo gricnem kašikaru m- 75  i krenem u juriš...smeje se ona, smejem se i ja, kiselo, od srca ne znam...

Volim da pevam...a ne pevam ni pred kim, pevala sam samo par puta jednom mom drugu pred kojim se nisam stidela...dolaziš da me mučiš, prestani, ne mogu više da te slušam...ne stidim se skinuti, stidim se da pevam...

Sada, posle nekih pet godina pevam jedino kada sam sama, kada se utopim u trenutak očaja koji iz mene izvlači savršene, promukle tonove...odzvanjaju baš onako kako treba u kupatilu ili u nekoj drugoj akustičnoj prostoriji...pevam tiho pa onda sve glasnije, pevam uvek istu pesmu... ponekad poželim da me bocne ona orhideja Billy Holiday...da mi potekne jedna kap crvenog niz čelo...to će biti moj vrisak...treba mi da sednem skroz blizu prozoru sa rešetkama, da se prepustim pevanju koje nikada niko nije čuo...da izmigoljim taj glas...neko će me možda čuti...

Ovo će zvučati kao jedna od onih kreativnih reklama za prašak za veš ali tek se sad suočavam sa tim koliko crno može da bude crno i kolika mu je moć.

Jutros sam ustala iz kreveta i obukla se na brzinu. Prilazim svom ogledalu da vidim da li sam to još uvek ja...Ciklama majica, proviruju tregeri crnog brushaltera, pogled na dole, naziru se mali trbušnjaci na nekoliko centimetara od pupka, sa leve i sa desne strane, pitam se šta bi bilo da poslušam savet svog kolege difovca pa da radim dvesta komada dnevno...izvodljivo, da li je potrebno...ne znam...zadovoljna sam...

Trčim u moj omiljeni replay da vidim da li mi je stigao veš koji sam poručila juče...želim da mi proviruje trag narandžastog, plavog...trag veselog, letnjeg...i to sam ja...

Prošetala sam juče haljinicu, izgledala sam kao heklani stoljnjak sa primesama cvetne livade...po neki pogled, osmeh...onako, mnogo je bolje nego pre...

Ali noć..gubim bitku, dan pobedjujem, cena da budem ono što jesam je preskupa, spremna sam da je platim i neću odustati ali noć, ne spavam, ne mogu da se prepustim i zaspim...u ovom trenutku samo je noć jača od mene, ona pokušava da me povredi, ostajem budna...uzmi mi svaku misao, nateraj me da mislim, suoči me...sateraj me u ćošak mog kreveta...ostaću budna ako je to cena...neću biti uvek budna, jednom ću morati da zaspim...sutra je dan, po danu mogu da vladam...i to je nešto...

Nisam bila sebična-bila sam bezvoljna. Nisam bila lenja-bezvoljna...Prošle godine u ovo vreme, raspust, ništa, nema obaveza, nisam mogla da ustanem iz kreveta, nisam želela, nisam htela, nisam imala snage da ustanem, stalno sam bila gladna, nisam mogla da jedem, htela sam da crknem...udjem u kupatilo, ponesem veš, čučnem, gledam u pločice, gledam u plafon...čučim pola sata a onda vratim veš i legnem...kad mi se povrati snaga isplačem se...

Sada će opet raspust...nekako mi ništa nije teško, neki dan sam ugledala najlepši kupaći na svetu i kupila ga...dupe mestimično do pretežno ispada iz roze gaćica...gornji deo ne želim da komentarišem, depilacija me nije rasplakala ali...sise ili deset kila izaberite sami...

Dani prolaze brže, čak nam i madona poručuje time goes by so slowly for those who wait...ne čekam ništa...ide sve kako treba...hajde da se družimo...ja sam počela...

U školi je pred kraj godine i pred izbor novog direktora zavladala atmosfera opšte pičkaže i netrpeljivosti, podeljeni su svi u tabore, ja sam sa svima dobra i naravno da i ja pripadam jednom od tabora ali o tome niko ništa ne zna. Veselo sam dotrčala do škole...čekala sam sednicu a onda mi se smučilo u tako nezdravom okruženju pa sam upala kod direktorice direktorka, boli me stomak, dobila sam, ni jedan kec nisam ostavila mogu li ja kući?...direktorica se nasmejala, dobacila mi da sam luda koliko je dosta i još pitala da li treba neko da me odbaci kolima...e al majke mi sam dobila...

Poslepodne sam se pobila na svoje štiklice i otputovala na seansu...obično u autobusu razmišljam o tome šta ću joj ispričati i šta nikako ne smem da zaboravim, ovaj put sam razmišljala o tome kako je trebalo da obučem crne gaćice u slučaju da mi provire iz farmerki koje mi još uvek vise, mislim, lepo bi izgledao taj jedan centimetar crnog uz svetle farmerice i narandžastu majicu...

U povratku, kondukter priča vic, ja umirem od smeha, prilazi da mi naplati kartu, ja mu pričam najnoviji koji sam čula, on se smeje i naplaćuje mi kartu u pola cene...nadvicavali smo se do moje stanice...

Izlazim iz autobusa, pljusak prestaje, mokro na sve strane, gledam svoje krem štiklice, čekam da predjem ulicu, izuvam se...šta to radite profesorice?...jedan prostak koji mi je ranije stalno dobacivao po školi...bežim od kišeeee...pretrčavam ulicu, bockaju me kamenčići, zastanem u po nekoj mlakoj bari da odmorim stopala. Jedna kap mi je skliznula niz ledja...

Pišemo se iskreno kao i ranije...Do mnogih saznanja o sebi sam došla kroz razgovor sa svojom psihićkom, kako ona kaže kod mene ne dolaze ludi, lude donose...ne fali mi ništa, sve više i više to uvidjam, zvuči klišeizirano taman kao da sam peder ali počinjem da prihvatam sebe i dopada mi se ta osoba koju prihvatam...

Vremenom sam nesvesno usvojila ponašanje jednog mog prijatelja koji je rekao znaš, ljudi o meni misle ono što ja želim da misle, ako želim da neko o meni misli da sam debil tako ću se i ponašati...nije mi to tad bilo jasno ali sada jeste...neko mi je, recimo rekao, da ima utisak da ljudi beže od mene...od mene beže samo oni ljudi koje ja ne želim u svojoj blizini...to što se   često izdajem za barabu i nemarnu osobu, to je moja želja da ljudi tako misle, naravno da ljudi do kojih mi je stalo, koje volim i poštujem ništa slično ne bi pomislili jer me poznaju, a i super je to, blesaviš se, ljudi te olako shvataju i dok se oni hvataju za ono za šta ti želiš da se uhvate ti imaš prostora da im pohvataš sve nedostatke i vrline a oni nemaju predstavu šta se u pozadini odvija, pa još ako se malo i zbližite obožavam onaj pogled zaprepašćenja kad te neko pita i šta si zaključila u vezi mene pa ti raspališ da redjaš...

Danas mi je natrčala jedna osoba...tvoj engleski, srpski, jezik, sve su to budalaštine, mlatite praznu slamu...dobro, a šta je sa onim tvojim stihovima 'niko da ne dodje do prijatelj drag...'...pa to su lepi stihovi...zašto su lepi?...zato što imam sliku u glavi...a odakle ti ta slika?...pa od reči...misliš od pravih reči?te glupave reči i jezik koji toliko omalovažavaš su ti stvorile nešto što se  zove pesnička slika, ajde sad lepo priznaj da si majmunčina...

Ja kad sam srećna niko mi ne može ništa, mada bi mnogi moje ponašanje u poslednje vreme objasnili jedino učlanjenjem u neku sektu...

Neki dan sam bila u komisiji sa dve spečene koleginice, znate onaj tip koji trepće, značajno te gleda i mudruje, tip za used to ko iz topa odgovara da je to adverb of frequency...koleginica predlaže da mu se da četvorka jer je sve ostalo znao osim ako neko nema pitanje za pet evo imam ja, sad ti fino zamisli da će neka riba pristati da izadje s tobom odmah sutra ako joj odgovoriš kada se koristi used to...dobili smo pet naravno...

Moji me danima nagovaraju da polažem za kola, ja sam saznala da ako položiš za kamion imaš automatski i za kola, kamione volim a kola ne pa ćemo naravno težim putem ej Jelena nemoj da se ljutiš ali nisi ti gradje za kamion, ti taj volan nema šanse da okreneš...ali ja treniram kuglanje...baš lepo od tebe ne-ma-šan-se...ajd ti fino kad kamion bude slobodan meni daj da probam pa ćemo videti...oba instruktora su pobegla od mene ali imamo još dvojicu pa ću jednog obrlatiti...

Pita dvovijužni da li sam ženstvena...oblačim se kao baraba, trenerka, patike, ništa ženstveno, Miri svaki put pozli kad treba da izadjemo da prošetamo...sinoć sam se pobila na štikle, prošetala sveže izdepilirane noge i bile smo tipovima iz kladionica zanimljivije od fudbala...da, jesam ženstvena kad mi se hoće...sad sam srećna pa mi se sve i hoće i može...

I još jedna stvar, ne znam što ljudi pate od komleksa, folirancija, spečenosti...ja volim što sam ovakva kakva jesam, što nemam šta da krijem i čega da se stidim, jutros sam sama sebi izdepilirala dupe...kucam, doduše, ovaj post stojeći ali bitno je da se nešto dešava...

E pa još uvek ne mogu pisati kao naš uvaženi lonelydriver putopise jer sam još uvek tu, rasput nije počeo...u planu je desetodnevna uživancija čim se sestra i dragi odloguju...pornjave posle jednaest, mislim nije da ih ja gledam nego sam čula da se daju negde oko tog vremena, poslastičarnica sa najboljim sladoledom u selu je na dva minuta od stana...svašta nešto, do tad ću i imati neku ideju...e da, počelo je i prvenstvo da me zanima, kažu da jako puno igrača iz barselone igra za raznorazne reprezentacije... ja nešto iščekujem brazil...oni me najviše zanimaju...mirka i ja smo rešile da počnemo da se kladimo od četvrtka, naravno čim nadjemo nekog ko nam objasni šta znači iks, ili iks u jedan, dva ili...znam da se neki iks spominje...

Valjda sam sve sranje koje sam mogla podneti podnela i sad mi je dosta, sad sam super...ne ljutim se više ni na koga, ne svadjam se ni sa kim...ne crkavam za seksom...još uvek ne mogu da spavam ali mi se ni ruke više ne tresu...opuštencija...

Čini mi se da u poslednje vreme mnogo više razmišljam o sebi, zvuči sebično, možda i jesam sebična...Osećam se bolje, a opet, što se bolje osećam prsti mi sve više drhte...taj moj spazam, napišem dve reči a onda se već mučim...iza tog spazma krije se moje ja to ne mogu...sad sam pokušala da to okrenem pa kad krenem da pišem ponavljam ja to mogu, skoncentrišem se na to i onda ne stignem da kontam kako ne mogu i žurim i žurim da što više napišem...i uspevam da napišem...mislim da ću uspeti, to je jako puno ponavljanja ja to mogu ali mislim da ću se izboriti sa tim...sećam se da me je jedan momak pitao da li sam se ranije drogirala, kad mi se to već dešava...malo mi bilo krivo ali nije on kriv...

Ako ja propišem, ništa više neće biti nemoguće...

Pre par dana sam u toku pauze tumarala po školi i začula horsko dobar dan profesoriceee...bile su to tri devojčice iz specijalnog odeljenja...igrala sam sa njima na maturskoj večeri pa su me zapamtile, inače čekale su da brane maturski rad, bile su nasmejane ali su imale tremu. Poželela sam i sreću, rekla da ne sumnjam da će položiti i otišla u paščaru da se uduvam...

I onda mi je sinulo...otrčala sam do njih Da li ste vi nekada učile engleski?Nismo...A da li biste volele?...to bi baš bilo lepo...Otišla sam da pitam direktoricu i ona se složila da je to super ideja. Dogovorile smo se...Danas je došla samo jedna jer su ostale dve putnici ali one će doći sledeće nedelje...Željka je bila presrećna što će učiti engleski, rekla mi je da je odavno to želela ali nije imala prilike...Brzo je savladala neke osnovne stvari, izgovor joj je super, bila je presrećna zbog svake dobro pročitane reči i svake moje pohvale...bilo joj je stalo da sve uradi brzo i dobro ali sam uspela da je ubedim da ne treba da žuri, da joj super ide i da može slobodno da se pohvali mami da je odlično znala...na kraju me je pitala za ime i rekla da jedva čeka da dodje sledeće nedelje...

Šta bi tek bilo da imam život...Krajnje je vreme da priznam kako stvari stoje...Od čega želim da pobegnem?Želim da pobegnem od poruke bebice dodji i rizikuj sa mnom...želim da izbrišem tu prokletu sliku u kojoj ja sedim na ivici kade i perem zube a saša se brije i maže me po nosu penom...želim da pobegnem od srljanja u polovna osećanja i zadovoljstva, od srljanja u zagrljaj osoba za koje nikada neću pomisliti da je to to...

Volim tog prokletog sašu, volim ga onako kako flyer voli lilith i onako kako cunning voli bojanu...i dovraga sve, pa nek kaže za mene ko god hoće i da sam jadna, i patetična, i da sam super i da nisam slabić, i da sam kučka...ja sam sve to...

Juče sam iskopala neku knjigu sa smajlijem na koricama. U knjizi sam prepoznala sebe, slabić koji stalno čeka da ga neko ili nešto spasi, neko ko stalno traži oslonac u spoljnjem svetu, neko čija vrednost zavisi od raspoloženja drugih...rešila sam da polako počnem to da menjam, da prestanem od drugih da tražim da popune ono što ja treba da popunim, smirila sam se čvrsto rešena da neću više da zavisim od drugih...

Onda je došla sestra sa posla i prijavila nam da ide na more s njenim dragim...znaš li Jelo šta to znači?Biće ti prazna gajba deset dana...

Za sad je ovako kako jeste, neću i ne želim da ulepšavam. Biće mi potrebno mnogo više vremena, da se oslobodim toga što mi kinji dušu, nego što sam mislila kad sam počela da idem kod neuropsihijatra...

Sinoć me je Mirka nazvala u već skroz kritičnom trenutku, prošetale smo, popričale, vraćam se kući opet sama sa sobom, svojim zakletim neprijateljem koji me muči i muči i kinji dok se ne rasplačem...

Zove me danas tetka, redovno se čujemo telefonom, mislim redovno kad imam nešto lepo da joj ispričam, nemam već danima...zove ona sigurno nisi dobro čim se ne javljaš...nisam dobro, biće mi potrebno mnogo više vremena, nemam nikakve koristi što je konstatovano da sam drugačija, da imam 360 obrtaja za razliku od nekih koji imaju 40 ili 60, da mi mozak radi ludački, da sam kao mala osica u duši šta god to značilo...jao dete, dolazi i lepo vreme, vidjam toliko lepih stvari po Kraljevu, ti sigurno ništa od tih stvari ne primećuješ...ne primećujem i ne znače mi ništa...

E onda seks, nemam ga, malo mi je dosadno, no nisam odavno ajde i to da obavimo, počinjem svoje samoservisiranje, mislim ide mi, poznajem svoje telo, dok to radim pitam se kako to da nikad ne maštam o nekom muškarcu, prvi koji mi je pao na pamet razbio mi je želju, dekoncentrisao me, ovo sigurno ne ide uz nekog ko toliko priča o seksu...no, nećemo više ni o kome dok se diram...nekako sam svršila i iscrpela sebe ludački...

Naletela sam na mog rmpaliju dok sam besnela ulicom na samu sebe, u sebi...prošetali smo, pričali, bilo je lepo...sedimo u kafiću, dokusuruje me pitanjem šta me stvarno čini srećnom, šta me ispunjava...ništa, mislim, ima nekih stvari koje me raduju ali nije to ona sreća na koju ja mislim...on komentariše kako su ruže izgubile miris, priča o prirodi a ja razmišljam o tome koliko me je sputala ta moja teskoba da ja ništa od toga ne primećujem i ne privlači mi pažnju...u momentu pomišljam na seks...gadi mi se i sama pomisao...kako može čovek biti prokleto sam prošto bih vrištala...