margo

Negde na sredini puta izmedju ulaza u crkvu i ulaza u crkveno dvorište stoje dva skoro pa visoka muškarca sa po fotoaparatom u rukama i nešto vrlo zainteresovano fotografišu. Nema sumnje da prisustvuju uzbudljivom dogadjaju i mene intrigira čitava ta paparaco situacija. Prva mi je pomisao da sigurno fotografišu natpis guru koji je neko naprskao crnim sprejom na vratima. Ako zreo čovek od pedesetak godina može da ide ulicom i da sluša sa svog mobilnog onu medo brundo idiotariju, ako devojka od nekih dvadesetak godina može da pita da li žena može da zatrudni sa magarcem( ne može ali gle čuda može da ga rodi), ne vidim šta bi falilo natpisu guru. No, prevarila sam se, ispod natpisa sede dva nasmejana petogodišnja Dorijana Greja i jedan ozbiljni koji se malo stidi...još jedna!...dobro, tako!...još jedna!...pa još jedno dobro i još jedno tako...a onda vidim da pored dvojice fotografa statira punačka devojčica, klati se zajedno sa torbicom i...prisustvuje. Zašto njoj nije mesto na slici? Gde joj je mesto? Da li ga uopšte ima? Šta njoj dva zamalo pa muškarca poručuju? Koliko će ukupno pravih muškaraca postati od ove petorice, dvojice zamalih i ove trojice u povoju...Da li će ta trojica imati ćerke koje neće imati svoje mesto na fotografijama, da li će i oni imati ćerke koje nisu za pamćenje?

I tako je on danas potegao princes krofne. Trudi se da uspostavi neku reč sa mnom, trudi se, prebira teme po glavi, a sve bi da ne bude da se trudi. Pita koliko ih plaćam i gde ih kupujem. Obratio je pažnju. To je jako važno. Obratiti pažnju. Pokazati da ti je stalo. Neki dan sam pred njim rekla mama daj mi pedeset dinara da kupim princes krofnu, moram.

I on se toga prisetio. Kaže da u jednoj pekari mogu da se kupe velike, kao šaka, pokazuje šaku, i da su izvanredne i da koštaju četrdeset dinara. Ja sam sve razmišljala da ne bi bilo loše da i ja nekad budem dobra i da odem da mu ih kupim. On će se obradovati u sebi i neće pokazati, ali biće mu drago. Od njega sam i naučila da se radujem u sebi i da se ne radujem.

U pekari tražim tri princes krofne. Ona pakuje tri komada nečega velikog. Nije ni čudo što su toliko velike. To su raspolućene pa nafilovane kroasančine. One od kojih te zaboli želudac dok ih gledaš. Isto tako su mogli da nafiluju pokila hleba. Iznosim ih i sa svakim korakom raste osećaj muklog jada, osećam se kao da sam ih ja pekla pa otvorila rernu. Nešto sam jako pogrešno otvorila i sve je splasnulo. Jako sam razočarana. Odnosim mu ih. Osećaj gorak. Niko ne zaslužuje da mu se takvo nešto odnese. Ne zove se ona slučajno princes krofna. To je kraljevski kolač!

On govori hvala. Ja plačem, pa kad završim otići ću da mu se izvinim.

Ovo nije prvi put da sanjam kako dva puta okrećem ključ u bravi i kako mi provaljuju. I onda zapomažem taaaataaaa! glasom kakvim nisam ni znala da imam, nisam znala da imam toliko bespomoćan glas, da me spasi, jer mi je pomogao da zaključamo i probudila sam se od sigurne smrti jer me je provalnik imao na nišanu...

Ona kaže da se branim a nemam od čega.

Za koncert mogu da kažem da bih išla opet ali da mi je i dalje rekord do deset sekundi mimo uživo. Zalili su me pivom po nogama, pa onda po licu, pa mi je onda prišao tip sa sto i jednim izvini, a ja sam promumlala da je to u redu, i dok sam razmišljala kako bi dobar fazon bio da mi je samo prišao i olizao obraz, ali treba se setiti fazona, već sam sebe čula kako mu govorim ne, izvini ti, ali u sebi...a posle koncerta, mogao si da baciš pogled na razasute kitice duž puta u slapovima tuborga, ja mislim da su se oni ipak mogli malo skrajnuti da ne gledamo, ako imaju glavu na koju mogu da nataknu one svetleće rogove, sasvim je sigurno da imaju i šta da izvade iz svojih pantalona, ali ja ne želim to da vidim, ja volim da vidim kad ja hoću da vidim. Ne volim iznenadjenja.

Onda sam shvatila da sam u bespotrebnom grču i da ne vidim nijedan razlog da se bar malo ne opustim, i taman kada sam se onako ležerno zabacila u zagrljaj svom intimnom prijatelju, prišao mu je jedan muškarac, pokucao na ledja i ja sam se ponadala da će nestati, i onda je on rekao da ako sam ja gospodjica iks da mu je to najlakše zaradjenih sto evra u životu i da on ima sve zabeleženo na aparatu, i onda sam ja rekla da izvadi dvesta evra i da mu da, da nam nema druge, i onda su se oni smejali, i onda meni ništa nije bilo smešno kao pre, ali došlo je do fazona, i onda sam uslikana  na toliko slika na koliko nisam za ceo život, i kad bolje razmislim ne bih više ja taj koncert pominjala a ne bih ni išla.

I da se zna, ja u životu skrećem pažnju na sebe samo na blogu. Kaže moj drug opet da se to radi kada su ljudi željni pažnje, ja bih dodala da to rade i nezreli ljudi takodje, i sad se ja pitam čiju bih ja to pažnju da skrenem i da li ja to skretanje pažnje radim više ili manje od drugih, mislim, da li se krećem u umerenom ili neumerenom skretanju pažnje. Jako sam nervozna danas.

Pošto sam u nemogućnosti da nahranim svoje ispošćene i od gladi obnevidele želje, odlučila sam da pribegnem uobičajenom metodu. S njima više ne pričam. Eto gac!

Pokazalo se da su trenuci u kojima zapravo i dozvoljavam da me nešto zaboli, ili barem do pola, dobro trećine, daleko manje bolni i iziskuju daleko manje  napora od napora koji ulažem da budem u veštačkom stanju potpunog bezbola. U jednom takvom stanju, kada sam poverovala da stvarno preživljavam neki bol, kupljena mi je knjiga Moj prijatelj Pjero i uredno odložena u papirnu kesu, ubrzo sam i bacila tu kesu jer sam se previše oduševljavala.

Knjigu sad čitam i pravim pauzu posle svake strane da ne bih nagomilavala oduševljenje, popijem vode, uključim vešmašinu, vratim toster na stolicu u kuhinji, eto ti razblaženog oduševljenja, posle mogu da raširim veš, mogu da protresem toster, naravno, neću se prevariti da nekog pozovem telefonom ili na kafu, ne moram nikog da pozovem da bih se iznervirala, dovoljno je da uključim kompjuter.

Nijednu celu pesmu ne slušam zbog cele pesme. Uvek nadjem jedan detalj zbog kojeg je vredi slušati i sve vreme provodim iščekujući taj detalj, pa sad vidi koliko meni toga promakne u slepom i gluvom čekanju i slušanju. Pesmu janie' s got a gun slušam zbog do pet sekundi simfonijskog orkestra koje čuješ ako se dobro udubiš i slušaš iz sveg mozga, pesmu shadow on the wall slušam zbog isto do tri sekunde neke tamburice koja se jedva čuje, naježila me prvi put kad sam je čula prvi put i ježi me i sad, pesmu midnight show slušam zbog onog besomučnog, i za sav vazduh, ponavljanja faster faster i no no, valjda zato što sam i ja histerična pa bih i  brže a ujedno bih i da ne...e sad trenutno mi zadaje problem pesma tricks of the light, moj omiljeni deo su prve četiri sekunde i šta da radim kada te sekunde prodju, šta onda čekam, čemu da se nadam.

Olako se poteže za onom budi to što jesi kao da ništa nije lakše od toga i kao da svi mi znamo šta jesmo pa iz nekog hira odbijamo da to i budemo.

Ja imam za svaku narednu osobu drugo lice, drugačiji ton u ophodjenju, drugačije šale, čak ni ćutanje nije sa svakim isto, ponekad ćutim iz hira, ponekad namerno pravim budalu od sebe da bi slušalac stekao pogrešan dojam a ja uspela da ga istestiram i donekle zaštitim sebe. Ponekad primetim da se sa nekim osobama čak smejem i na silu da bi one dobile na važnosti pa se sama sebi malo ugadim ali dobro...u svakom slučaju da je jednostavno nije, barem meni nije i ja nisam načisto sa tim šta ja jesam i šta nisam, donekle.

Dobar dan kako ste komšinice...paaaa, ne znam šta da vam odgovorim, ja nikad ne znam kako da odgovorim na to pitanje, hajde oprobajte se vi da vidimo da li ćete imati više sreće...ispostavilo se da nepogrešivo znam pred kim ću da se pravim pametna i da moje glupiranje pali, samo ostaje da se vidi šta pali i koliko a dotle ne bih išla, šta da se radi, iz nekog razloga vole me ti proćelavi, niski naravno, ne nego će me primetiti oni od metar i devedeset, pomirim se ja s tim da oni koji valjaju u mom okruženju meni slobodno neće zapasti, i ti što valjaju traže bolje.

Komšija, doktor nauka, predaje po, što bi rekli, masu fakulteta, diskretno i skoro pa nenametljivo stavlja do znanja po kakvim se krugovima kreće i ko su mu prijatelji...znanje mu je ogromno, to vidim po tome što najčešće nemam pojma o čemu priča ali zaklimusam ja glavom povremeno i ubacim po koje znam tačno na šta mislite, špiclov sam i ja, u svakom slučaju mene bi stvarno divna budućnost čekala, prvi taj put kad sam ga srela ponudio se da mi nadje posao bez krede i onog bordo budjavka, mislim bajka, ja sam srećna devojka i čovek je namrtvo oduševljen, dobro,  povremeno poneku dosetku ispalim i ja, onako ležerno, i okrenem glavu u stranu, čitam i ja, znaš kako bljesnem u trenutku. Danas me je odvezao na posao, usput čoveku, ide nešto do Srebljanovićke, pominje i neki peščanik, čak devet peščanika, ja sam mislila da je to neka blog knjiga koju su napisala voditelja dva sa b92 ali samo sam stigla do da li je to...a on je presekao na vreme sa da, to je i nisam stigla da se izglupiram što bi on možda pripisao mom šarmu...

I tako...ne mo'š ti sa mnom...

Dve stvari posebno ne shvatam u poslednje vreme. Šta ljudima znači ono zaprepašćeno molim?! i koji bi mogao biti smislen izgovor jednoj lepoj i ženstvenoj ženi za nenošenje grudnjaka.

Kao da oduvek nisam shvatala u čemu je fazon sa tim molim, ili mene okružuju ljudi koji sa tim molim ne znaju šta da rade pa misle da su samim izgovaranjem te reči i prekornim pogledom sa sve mržnjom koja stane u pet slova, jedan znak pitanja i bar šest uskličnika, dokusurili protivnika...I onda je on meni rekao da ja ne radim svoj posao kako treba i onda sam ja njemu rekao molim?!!!! u to vreme se prolomi i ona Betovenova sudbinska, ili bar pokuša da se prolomi...I šta  je onda bilo? Pa naravno ništa. Šta će biti. Već odavno to ni ne pitam jer dobijem odgovor skoro pa sličan kao kad udjem u neki butik i kažem ja imam toliko i toliko novca pa da se ne zamajavamo a spečena treptaljka ili još gore spečeni trepetač mi kaže kako kako nisam baš najbolje razumeo, kao da rečenica imam toliko i toliko para daje prostora za bilo kakvu zabunu, kao i ona ja mislim da nismo jedno za drugo i kao ja nisam dobro shvatila da hoće da me ostavi dok je on u stvari mislio na nešto nedokučivo, nešto za neku pametnicu koja nisi ti Jelena Jelenice...  A sad da se vratim na crknute pacove u dva primerka.

Sve mi nešto nije bilo jasno šta njoj fali. Štikla, najlon čarape, suknjica, bluzica, frizurica, za svako ica ona je na sebi našla mesto. Sve super ali nešto ne štima pa bog. Ne mrzi mene, krenem ja opet, štikle korektne, čarape cele, suknja u tonu sa bar još pet sukanja u okolini, ponašanje skladno i odmereno...i onda shvatim jednom, kada sam primetila da smo zauzele sličan položaj pri sedenju, da od moje ruke koja je bila prebačena preko stomaka u visini pupka do onoga što bi mi bilo gore, da imam, a nemam, a o tome ni ne bih, ima prostora preko deset centimetara, da ne merim sad, a kod nje jok, ni milimetar...kao dve pečene paprike sirotice leže one, samo što ne pukću...sve bih da je pitam a nema  smisla nekako...a sve bih da nadjem taj smisao, pa da je pitam.

Turneja po bolnicama ne jenjava, jedino na Gricka nisam besna. Da sam na čelu pokreta za ženska prava roknuli bi me istog dana.

Ništa, operisaće me sutra, posle četiri dana apsolutnog ignorisanja sto evra je sve rešilo, čak su i ljubazni prema meni, čak se i nasmeju...slušam i pitam se koliko bi meni trebalo neko da plati pa da budem prema nekom ljubazna i da mu se osmehnem, ja se ne bih prodavala za sto evra ili petsto, ja sebe poštujem, jeste da nemam velike sise ali to nije razlog da se ne poštujem, ja sebe ne bih nikad prodala i nikome, i ničemu i ni zbog koga i ni zbog čega.

Onda gledam te podbule sirotice po krevetima sa tim nečim sićušnim u stomaku što svako malo gic gic...čoveče, kad me opizdi u bešiku odmah moram u wc...stegnem se u ono stanje koje mi ne da da progovorim, ne zbog dece nego zbog gospode suprugova, panjeva i bravova...boli tebe uvo, izležavaš se, ne radiš ništa...pa ćuti morončino, ako nemaš ništa iole smisleno da kažeš ti ćuti, pa to tvoje nije simpatično ni onima koji misle da je fazon reći šta reeeći...i onda malo tup tup po glavi, pa tupnuo bi me jednom pa bi ostao bez tupkala...a ona se sirota ponadala da se on vratio zato što se setio da je zaboravio da je poljubi, a on se stvarno i setio da je zaboravio ključeve od kola medju onim ekonomskim pakovanjima soka od 6 litara, čuješ ekonomija, i ekonomija i čitava privreda stanu u onoliko pakovanje, i malim tranzistorima u koji žene sve nade polažu dok im popeva željko joskimović. Ako te on ne dotuče onda će samardžić, jedan ti ne gine pa da jebeš kučka. A one sirotice sve sa istim osmehom kad se pojavi on i kada nastupi njegovo presveto sopstvo kao da je Mesija unišao, jao, bejah slepa, sada progledah, daj mi Gospodaru da ti ruku celivam, da te se dotaknem...dokle god se tako budu ponašale i tako debilno ozarivale gospodari će celivati ključeve od kola...

I onda nek one strogo povedu računa da se kafom, kolačom ili bilo sušto drugo ponudi prvo onaj pišu te nosi, da im se po glavama može što bolje srat.

Mada, vidiš, Kafkina cura sjetuje da žene treba što više da pire po guzicama svojih gospodara, jer i ako ih gospodar prevari sa nekom drugom to je zato što one nisu dale sve od sebe. Ne moš čovek postić. Koliko god prkana, ili prknoa, ili prkneta se napirio ne moš se dovoljno napirit.

E tačno me ubi propuh. Puva s noga, a od noga čovek strada.

Dišem na prstima.

Skinula sam sočiva i samo malo da pogledam. Prošlo jedan. Rasplakala me svojim zaklempavljenim ušima. Piše da je jedno vreme radila na železničkoj stanici kao nosač, ne, to me je rasplakalo.

Posle maturantske promenade koja je bila ofrlje ofrlje ofrlje ispustili su balone na promenadiste, zapraštalo je kao u Bejrutu. One napunjene helijumom pratila sam pogledom sve dok ih oblaci nisu pokrili a kada sam se spustila na zemlju videla sam jednu od maturantistkinja, ne jednog, nego jednu, kako buši balone nogom...dok sam ja gledala, od  njene noge,  poginula su bar dva.

Gledala sam ono sinoć. Pojava švedskog izvodjačice me uznemirava. Imam favorita ali nije bitno, neću da sam providna. Kada bih sve,  ja na to sve, i na sebe, stavim ne. Na sebe naročito. Oduševljavam se nemo i nenametljivo.

Pitam se da li je Laka postao Čeh ili je Džimi Barka postao Laka.

Moje sledeće ulaganje biće u roventinu peglu. Onda ću ulagati u stvari koje ću moći tom peglom da opeglavam, a ako ne kupim stvari uvek mogu da nabavim četiri mala stubića zlatne boje i da ih povežem crvenom trakicom i da stavim peglu na posmatranje i divljenje.

Pošto sam u mašti peglu već kupila, problem je na čemu ću da peglam. I onda mi sine, imam prislonjen uz zid ispod prozora, onaj turski niski sto i preko njega ću da prebacim neku džupu (vidi: da nadješ džupu) i ima da peglam. Moj opet drug kaže da se kod mene oseća kao u kaubojskom filmu, kaže uvek kada dodje do pucnjave u nekom salonu, gore bordelu, prvo se obaraju stolovi...

Rekla sam joj da daska za peglanje ne dolazi u obzir jer pada...ona kaže mi na našoj spavamo, tako je i biramo, prvo legnemo na nju...

Ugazila sam danas u žvaku i nisam uspela da je odgazim u potpunosti ni sa pitaj boga čim sve ne. Da mi nije mama kupila za rodjendan te patike tačno bih ih bacila. Prvo sam bila besna na sebe što nisam pazila, onda mi se gadilo da na djonu svojih patika nosim nešto što je bilo u ustima nekog ko bi bacio žvaku mimo kante ili kontejnera...a i inače sam gadljiva  na ljude u poslednje vreme, gubim iz dana u dan sve više na sentimentalnosti, jedan mi pruža ruku da mu dam tries dinara za pola leba, neka žena turpija nokte ispred svog radnog mesta prodavnice, nasred ulice, još će početi i uloške da menjaju na ulici, jedan vadi gaće iz guzice, lekari po bolnicama neće da izvrše porodjaj dok se ne uplati na kovertirani ždero račun od 300 do 500 evra, kad sam pitala zašto treba da se plati rekli su mi da sam ja jedina osoba koja to ne zna i da je neophodno da se uplati jer ako ne uplatiš neće da te pogledaju ni kao govno, a ako uplatiš 300 evra, onda te pogledaju kao pola govneta, šta ćemo sa onim nesrećnicama koje ni za tri meseca ne zarade toliko? Dodje mi samu sebe ovako besnu i praznu da porodim za džabe...najlepše je ovako, preko interneta, da se  ne gledamo...

Pitala sam ih kako bi preveli rečenicu madonna showed a barely-there dress i potrčala da im to napišem, onda je jedan djak rekao vi kao da ste iz našeg odeljenja, mladi ste i nasmejani...čekaj da prvo prevedemo rečenicu, kakva je madonina haljina?...jako kratka...tako je, a sada možeš da nastaviš...vi ste mladoliki i šalite se i...

Primetila sam da u mojim patikama sa belo zelenim znakom puno vrckam, razmišljam da kupim iste takve ali roze i sa cvetićima pa da vidim da li ću u njima vrckati još i više.

Danas sam u pekaru ušla sa pajserom u ruci i zatražila od Sladje jednu princes krofnu, objasnila sam joj da nisam došla da je ubijem ako kaže da nema nego da mi taj pajser treba da zakucam ekser i okačim sliku, moji nemaju ni čekićić što bi rekao moj Marko pa mi je Marko dao pajser, kaže ti samo stavi ekser i BAM! Već vidim kako proturam komšiji kiriju kroz rupu u zidu.

Inače Marko je rekao da ga nervira kad mu neko pošalje poruku shta radish, kaže da ga to jako nervira, ljubi ga sestra, i da on kad god mu neko pošalje poruku sa sh i ch odgovori na madjarskom...onda me je nazvao jedan drug i pitao koji ti je k?...a ja sam mu rekao, čekaj objasniću ti u poruci i objasnio sam mu... na madjarskom.

Dobro šetaćemo. Ja se trudim da pohvatam sva imena i prezimena i da izbegavam bare i dišem ozon, ili ga njušim. Ona i dalje priča, sudara se o mene povremeno a ja joj diskretno stavljam do znanja da treba da prestane da me sudara (znaš, nisi ti ja sam) time što govorim da ne znam šta mi je, mora da sam malokrvna čim ne mogu da držim pravac. Ona kaže ma nisi, to te ja guram...i nastavlja da me gura i sabija prema zidovima kuća.

Krivo mi je što sam obukla onu svetliju trenerku jer mi je ona malo duža, delom zato što ja nisam nešto visoka pa mi je duža a delom zato što glumim da sam hoperka i da sam hip...i to je pogrešno jer se za bare oblači nešto što se ne vuče po barama.

Kada je iscrpljeno i poslednje ime i prezime ja počinjem da skačem nasred ulice i posred mraka i kličem kopno! kopno! vidim kopno! tako ja zamisljam da se Kant raduje dolasku kafe na poslužavniku...usred mog skakanja nailazi, naravno, naravno i naravno...dobro veče! i smeje mi se(ne ljutite se što vam pišem?)...dobro veče! smejem se i ja ( ).