margo

Ona će meni da kaže da kakav si na slici kao dete takav si i posle kad si kao odrastao...i kaže ako si se kao dete voleo igrati sa decom bićeš druželjubiv i kasnije. Tačno. Ja se ne družim ni sa kim skoro, dobro, pola od skoro, a i kao mala se nisam igrala, ni sa decom ni sa bez...

Spremim ja njoj dve slike, ne one što su bile date na uvid ono pre, nego druge neke dve na kojima sam matora i imam tri godine. Na! Šta sad kažeš?...doduše pogledamo obe i na obema sam mrtva ozbiljna...ali mislila sam ako možda na slike pogledamo nasmejanim pogledom možda ni slike neće biti tako ozbiljne ali jok, smeje se ona, jesam ti rekla? smejem se i ja, ma pusti... ali mudrica sa slike pilji u jednu tačku svojim plavim zrikavim twentieth century pogledom, dobro, u više tačaka...i ne pada joj na pamet da se nasmeje.

Da više živimo a manje se rastreptavamo www.youtube.com/watch ...

Ja inače ne znam da stavljam linkove, osim kad mi je nešto važno, onda nekako kao da svašta znam.

Ne može se pomoći nekome ko ne želi da mu se pomogne. Ne treba ni pomagati onome ko to ne ume da ceni. Neki se samo pretvaraju da im treba pomoć. Neki samo skreću pažnju na sebe. Pa ga ti proceni majčin majstoru.

Ja malo malo pa počnem da gundjam o tome kako žene muškarcima tolerišu previše. Pa samo mi je malo rekao stoko i umukni glupačo. Ja mislim da niko ne trpi ono na šta sam ne pristaje. Kako može da kaže stoko i glupačo ako nema kome. Bio je tu svojevremeno post neke žene koja je pisala o tome kako ju je muž naterao da ga prevari, tip ju je stalno sumnjičio da ga ona vara i ona ga prevarila...što bi rekli u jednom vicu nasluti ti sluto slutavi...onda je neki komentarista uporno ponavljao da je ona sama pristala na to da ga prevari a ženska je uporno ponavljala da ju je on na to naterao...kako može da te natera na nešto što ti nećeš?... gde proceniš da ne vredi digneš ruke i gotovo. Ponekad dam savet ali samo onome ko će me saslušati i čuti.

Imam ih dosta u svom okruženju koji ne slušaju, oni napadaju. Ne smeš da prigovoriš, jednom me je jedna osoba pitala zašto je ne zovem u šetnju, odgovorila sam jer je zajedljiva i provocira i ne mogu to više da podnosim ako ne moram. Meni da neko takvo što kaže ja bih se dobro zamislila, onda bih tražila da izdvoji neku situaciju, da me podseti pa da to ne radim više, moja osoba je rekla e pa žao mi je što sam ja izvor svih tvojih problema, tresnula vratima i otišla.

Promenila sam se i ja, jesam sujetna dosta, prilično, ali opet mislim da sam negde ispod proseka prosečne sujete. Volim da mi se ukaže na grešku jer onda mogu biti bolja, trudim se da imam dovoljno obzira, da procenim šta bi nekoga moglo zaboleti pa da ne radim, trudim se i da ućutim kad osetim da sam se raspričala, trudim se da osetim nijansu preko telefona pa da po njoj znam da li da kažem više od zdravo kako si...

Da li su i drugi spremni da osluškuju tonove...kako da ne, poznajem tri takve osobe i one su mi blizu i one su uz mene...na njih se vreme ne gubi, na većinu ostalih da...

Malo je zbuban post. Htela sam o laganju.

Čoveče! Danas svako ima fotoaparat. A ja nemam. Sad sam se iznervirala. Moram na smokvu...

Dražesna sam kad sam nervozna. Slušam danas kako kolega, dobar kolega čovek stvarno, kaže da voli da spava bar još pola sata pre nego što ustane za posao i da nikako ne voli da se probudi sat vremena ranije, onda se vrtim po krevetu, ne stignem da napunim baterije...ja tu prestajem da ga slušam, ima tih izraza koje kad čujem ja odmah ogluvim, da, kad sam jako nervozna onda pišem post o izrazima koje ne volim, i ne volim iz prostog razloga...i ne volim to punjenje baterija kao da smo tranzistori i ne volim ono u neograničenim količinama, kao da se tri i po soka ili piva mogu svesti pod nešto neograničeno...

I onda na sve te moje izraze, kao da mi je i to malo, osetim kako me neko bocnu, to je neko ko je sad na drugom kraju od onog u koji sam ja pogledala i pokušava da se sakrije da ga ne vidim a kad ja pogledam u drugu stranu onda će biti na suprotnoj strani i opet će pokušati da se sakrije i da skratim ja sam odbrusila e ne mogu da se vrtim pa ko god da je...još jedan boc i odustanak...neka ona, ta, začudjena...slatka? cmk cmk...slatka kako da ne...

Danas sam živa puno. Puno svega danas. Nosim buketić djurdjevka i udišem iz njega. Kada stanem pulsira mi u ruci i gledam kako mu kuca srce. Srećem one kod kojih sam taman imala poslednji čas. Pitaju me da li su mi to visibabe, ja ih pitam da li oni imaju neki problem. Ona se tako zajurila za mnom da me stigne da me nije ni videla, bojim se da je zovnem, znam da ako se trgne možda i padne sa bicikla, polako je dozivam, ona svoju teturavu sebe sabira, polako silazi, gleda pred sebe, ni levo ni desno...pare sam zaboravila da ti dam...prebira po novčaniku...tatina slika...

Danas sam tražila, kažem ti, sve mi se prepliće, šta znači izraz Zuzu's petal...George'e daughter Zuzu shows him a flower that had dropped some petals, and asks him to put them back. Ja se pitam da li je to izvodljivo i dolazim do zaključka da jeste samim tim što se to pitam.

Nobody, not even the rain...razmišljam i o tome, kad kiša ne može, ko može, zamisli, odjednom kao da se može se na sve strane a ne može se na sve strane, ja znam da ne mogu...sve nešto čudno...

I onda sam naletela i na tu pesmu in a time when the music's not forgotten...ta mi se pesma juče dopala a i dopala mi je juče, izgleda da je to neka važna pesma, kad se budem hvalila kako sam čula za nju izgledaću nekako važnije i pametnije a to mi je važno, mora se biti pametan...kao onda kad sam bila pametna i kako sam bila ponosna na sebe kad mi je rekao čula si za grupu type o' negative? neverovatno!... udaj se za mene!... nisam.

Sve hoću mami da pustim snimak sa Susan Boyle pa se nešto odužilo. Čekam da mogu da se ne rasplačem. Znam ja mamu, neće izdržati ni pola minute pa će onda i mene povući, uvežbavala sam se i danas i počinjem da gubim nadu...ne sme se plakati pred drugima, i ne sme se uplakan ići u prodavnicu.

Na sajmu knjiga od jedne fine devojke, koja je zvučala kao da zna o čemu priča, za razliku od drugih koje su bile ponosne na sebe što znaju odmah da ti odgovore koliko neka knjiga košta kao da znaju koliko ona stvarno vredi i kao da su i ranije, mnogo pre samog sajma čule za nju, kupila sam ženska i muška noć u hotelu finbar. Dala sam prednost ženskoj knjizi, prvo nju čitam, mada ne znam zašto jer obično dajem prednost muškima, valjda sam htela da promenim nešto u životu, da zaživim na ivici.

U predahu posle sobe 104 malo gledam tv, bez tona, ftv, manekenka u crnom kupaćem, nikako kipućem, maršira kao da razgoni nepostojeće napadače, sinhronizovanih i ruku i nogu, osim desnog ramena koje upadljivo štrči dok ga energično, u ritmu nogu i ruku, baca nagore, zamišljam kako mora da škripi dok hoda.

Nosim danas dve princes krofne u kesi, jedna je za mene sad a druga je za mene posle. Vraćam se u stan i razmišljam kako je danas subota i kako ih Djole jede četvrtkom i pitam se da li bi mi više prijale četvrtkom i kako je uostalom izbor pao na četvrtak.

Gricku uopšte loše ne stoji tilak, ali na njuški, on je uvek išao korak napred, pitaj Boga s kojeg mu je trešnjinog drveta ta latica pala i zalepila se.

Čitam blogove i na neke postove imam čitave naramke pitanja.

Moj prijatelj za intimnu negu često ima potrebu da nagradi moje histerične napade histerije i mrzovolju. Sada je rešio da mi kupi pet majica. Zanimalo me je kakvim je proračunom došao do broja pet, on kaže da kada udje u prodavnicu i kaže daćete mi po jednu majicu od svake boje, ne, po jednu boju od svake...ne...ona će izneti pet majica...i pitaj boga koliko boja.

Učim nemački, immer, zimmer, oder...r treba da se prećuti, da se zamukli...treba znati stati...

Nisam više toliko ubedjena da je April nepobediv. Češljanje i karmenisanje od pre nekoliko dana, na sred ulice i u sred bela dana preživela sam, kako tako ali samo ja znam kako mi je bilo, a sve kao da je baš malopre bilo, kad malopre... žena na prozoru i to bez jastuka. Da vetri zajedno sa jastukom pa i da ima izgovor da malo zadžonja po prolaznicima ali jok, jastuka nema, ma ni!...Znači bez jastuka stoji ona u prozoru sa malim žutim ogledalcem u jednoj ruci i pincetom u drugoj u visini brkova...i to sve dato na uvid sunčane aprilske javnosti, strahujem od pomisli šta bi radila da ima još koju ruku...

Kakvog li prelepog aprila! Kakav beskompromis! Nije ni čudo što je Eliotu on najokrutniji mesec. On diktira šta ćemo, koliko ćemo i dokle ćemo. Ne pitaš se ni koliko gaće sa...džaba se obadamo.

Nisam dala prostora jednoj učenici da pomisli drugu misao, pa treću kada me je juče videla na klupi kako na nešto čekam sa belim karanfilom u ruci. Jasno sve. Onda se zagonetni mister pojavio i počeo da se smeje. Moj zagonetni mister kojeg poznajem već šest godina i na kojeg sam čekala da bih mu za nekoga uručila neku fasciklu rekao je da me neće poznati bez belog karanfila pa nisam htela da rizikujem. Potpuno sam sebe ubedila da ni ja sebe neću moći prepoznati bez karanfila pa sam otišla do cvećare i tražila i malo zlatnog sjaja jer sam počela da strahujem da se može pojaviti više devojaka sa belim karanfilom i kako onda čovek da zna.

Dok sam čekala da se pojavi šaputala sam i brojala u karanfil koji je sve više podsećao na oparanu poveću kuglu sladoleda od vanile posutu orasima, ali na suncu se ipak videlo da je to nejestiva pozlata, prilično jeftina i besplatna ako ćemo pošteno, ali ostavila sam cvećarki bakšiš od pet dinara.

To bi mi bio već deseti a možda i petnaesti sudarac na slepo, bilo je tih naćoravih koliko hoćeš ali svaki put se ponadaš da je to baš taj, sve sam zamišljala kako li izgleda i da li će mu se svideti to što vidi, da, to bi mi bio deseti ili možda čak i petnaesti put da se potpuno isto pitam i isto brinem.

Malo smo prošetali, rekao mi je da ja imam osobina koje se mogu voleti i onda sam otišla kući sa karanfilom u ruci, mada mi je sve vreme dolazilo da ga bacim...

Na ulici sam srela koleginicu, stala je, počešljala se javno, onda je izvadila braon karmin, pa ga vratila u tašnu, ja ga ne bih ni vadila, i nikako se ne bih počešljala tako da mogu svi da me vide, (mogla je isto tako da se izuje i da počne da seče nokte na nogama) uvek kad probaš diskretno da namažeš nešto, neko labelo recimo, svi u prostoriji prestaju da pričaju, gledaju u tebe i počinju da postavljaju pitanja, ili ja tome pridajem previše pažnje zato što baš jako volim kad me što manje pitaju, onda ja većinu stvari, za koje procenim da će biti pitanja i puno zagledanja, izbegavam, može to labelo i posle, stalno čekam to mirno posle.

Onda je opet izvadila braon karmin, odlučila se ipak, i počela da dofarbava prekoivičene ostatke karmina koji je nanesen pre jedno nekoliko sati...ništa nije bila lepša, možda je htela da je karmin zakloni od mene, otišla sam, nisam sačekala.

Pitala sam ga pre jedno nekoliko je l da da se ja ponašam kao muškarača?...on je rekao ne, ti bi to volela ali ne ponašaš.

Pre jedno deset dana bacim ja oko na neki plahat, bolje zvuči plahat, dolaze neki kozaci da nam tancuju i pevaju, moja prva pomisao neću da idem rasplakaću se i odmah zaboravim na ceo dogadjaj. Zašto da se uplačem, ti su mi kozaci jedna i jedina stvar koju ama baš nikako ne mogu da povežem ni sa jednom ljubavi pa da se bojim nekih emotivnih potresa koje ja svojski izbegavam, a opet ne uspem, drmnem se usred noći pa se sama sebi otmem pa...znaš već kud se uputim.

Zove ti ona mene u nedelju, hajd da gledamo kazake...ja kažem e hajd vala...a sve znam da nešto ne treba da odem, te situacije koje kod mene izazivaju cmizdrenje, ja na njih ne mislim, ja to odmah zaboravim pa onda kad se pojavim eto ti zla, sad mi je već jasno odavno zašto zazirem od crkava, čim im se približim izdajnik izdajnika stiže a ja sve trepćem ko svraka i sve mi kriva sočiva, i sve mi kao ništa, sve nakrivo gledam, ne znam gde ću pre da pogledam u koju rupu da se udenem i nikad ne izdenem.

No, ipak sam zapamtila da mi negde nešto vreba pa kad je rekla da nam je našla dva mesta u onolikoj gužvi ja sam rekla neka fala ja ću da stojim, pila sam puno vode toalet mi je bliže, mada, verujem da sam rekla ve ce.

I tako bi, kako se su se pojavili, tako sam se i ja rasplakala ali srećom niko ništa nije video jer  je bila velika gužva.

Onda me je pitala čega se ja toliko bojim i ja sam rekla da se bojim da će se videti nešto što ne treba da se vidi, što bi rekao jedan bloger koji pripada mojoj raspusnoj fazi da, nemoj slučajno da svršiš u javnosti.

Kako me je danas komšija gledao kad smo moja kosa i ja izlazile iz zgrade. Baš sam bila krenula neku sintičicu da bacim u kontejner, jer ja sve tako bacam iz sto puta, sadržaj jedne kese izbacujem i po nedelju dana, da se ne prenategnem. Ja sam zapravo već i bila izašla iz zgrade a po njegovom pogledu shvatila sam da za njega ja još uvek izlazim i da je njegov tok još uvek u toku mog izlaska. Kao da me je gledao u sloumoušnu, toliko su mu se oči bile potklobučile, a ja sam ga onda jednom otresla kosom onako po seksi i rekla dobar dan komšija...a on je rekao aha.

Evo ne mrzi me sad da uzmem metar i da ga razvučem i da odoknem sa udaljenosti od jedno tri metra da guzica devojke koja se odustala od klupe zaklapa bar preko pola metra. Guzica kao svaka velika guzica ali ona traži od drugarice da pogleda da nije li joj se možda neki trun zalepio. Zar je nekome s tolikim prknom važan trun, o Bože. I što je još ponajgore, ne mrzi me o ovome da pišem. Pa ja imam, biće, veći problem od njenoga prknoa...prkneta.