margo

Pa da počnem. Svaki post započinjem konstatacijom da ovo ne bi trebalo da napišem i pitanjem da li bi to što ja pišem meni bilo zanimljivo da čitam kada bi to neko drugi napisao...and yet and yet...

Kada sam počela da objavljujem prve postove zanimalo me je da li će ljudima biti zanimljivo to što pišem i kakvi će komentari biti, nisam nijednog momenta pomislila da ću od svog bloga napraviti kako neko jednom reče dating service ali izgleda da je sve išlo u tom smeru, što se tiče komentara nijedan moj post nije završio sa komenatara: komada nula, pa čak i onaj prvi o kineskim bljuvacima je završio sa malo više od nemirovih dobrodošli komentara.

E onda se pojavio Cunning. Poruka tipa kad otvorim blog prvo mi je zadatak da proverim da li je Margo napisala nešto novo...iza te tvoje priče krije se neko za koga imam poklon u vidu prijatelja, poljubca, zagrljaja...šta god ti želiš. Blogeri su bili prilično dobro upoznati sa našim susretom jer pišem o onome što mi se dešava. Slučaj je hteo da Cunning izgleda fenomenalno, da je ultra zgodan, da se ljubi nezamislivo dobro i slučaj je hteo da sa njim ne spavam jer bih se zaljubila kao debil i na kraju od svega toga ne bi bilo ništa jer mi je dobro poznato da za muškarce koje sam obožavala ja nikad nisam bila bitna.

Onda se posle odbolovanog Cunninga pojavio Sasa NS. Povremeno mi je slao poruke na koje sam ja odgovarala prilično odjebavajućim porukama, nije me mogao savatati ni pod razno, ustvari on se pojavio tu negde kad i Cunning pa mi je možda i zbog toga promakao. No, bilo kako bilo, dečko je bio strpljiv i dobio od mene više nego što je ijednom muškarcu pošlo za rukom sa mnom, dobio je moju ljubav, najiskreniju, dobio je pravu mene..slučaj je opet hteo da se spetljam s blogerom koji je super izgledao, bio neverovatno zanimljiv, duhovit, super zgodan i u krevetu mimo svih očekivanja, volela sam ga i nije mi se gadila ni njegova sperma...

E sad predah...jednom je neko napisao, ili mi je rekao, ne mogu da se setim ko: Pišeš to što pišeš, šta sad, treba da ispadne da ako si popušila Cunningu da ćeš svakom...

Ispada što ispada, zaključci ostaju vama, greške mene ali ako što rekoh pišem ono što mi se dešava, fantaziranja ima jako malo jer ne volim da maštam, pišem dnevnik i to je što je...

Ovaj deo posta želim da iskoristim da se javno izvinim trojici blogera uz iskrenu želju da mi ne zamere što pominjem njihova uvažena, hm imena.

Prvi je AUTOR. Od njega sam dobila nekoliko krajnje dobronamernih poruka tipa: Voleo bih da ti pomognem, ja sam ti prijatelj...bilo je saveta, tip je dobar, tačka, zarez, sve fino kulturno...u jednom trenutku počnem da se pitam kakav je, naravno da li je lep, ko se krije iza tog nadimka...na sva ta moja pitanja šta sam ja uradila? Ništa. Iskoristila sam jednu njegovu prelepu poruku da napišem post u kojem sam oplela njega i muškarce koji olako potežu izraze volim te, stalno mislim na tebe, nikada nisam ni prestajao da mislim na tebe...posle mi bilo krivo ali treba i mene razumeti, kada ti je toliko stalo da nadješ nekog posebnog muškarca koji će biti uz tebe, koji će te voleti, koji će ti reći :Ej, bolje ti stoji kad vežeš kosu ili ove cipele su ti super...ili ako te boli glava skoknuću da ti kupim tabletu...kada  si svestan da imaš jako puno ljubavi u sebi a ne možeš da nadješ tog nekog posebnog koga ćeš stalno da njuškaš, da ga cmačeš, zbog kojeg ćeš da se oblačiš u njemu omiljene boje...kada si svega toga svestan da li onda poruke tipa nikada nisam ni prestajao da mislim na tebe mogu da prodju skroz nezapaženo?

Drugi je Lonelyrider.Od njega sam primila poruku u kojoj me pita kada će on moći da vidi kako Margo izgleda. U to vreme sam bila prilično nezadovoljna svojim postovima, želela sam da ih pišem ali nisam mogla da pišem o onome što me je stvarno mučilo, pa sam pisala neke budalaštine tako da me je ta poruka i iznenadila, mislim, zašto bi nekog interesovalo kako izgleda neko ko piše tako kretenske tekstove. Odgovorila sam mu na tu poruku tako da je on sam za to rekao :Ja tražio Jeli sliku a ona me ispičkarala i od tada više ne tražim...ništa. Dugo sam čekala da se momak pojavi da mu se izvinim...bila sam besna na samu sebe što sam tako brzopleta i nepromišljena.

Treći je Nevernik. Taj momak mi je skrenuo pažnju na najoriginalniji mogući način. Prvo mi je stigla jedna od milion onih pretećih poruka tipa dodaj i ti mene pa sam otišla na njegov blog. Bila sam skroz iznenadjena kada sam videla da mu na blogu sa leve strane stoji apsolutno isti spisak prijatelja kao što je kod mene, kao da je prekopiran sa mog bloga, s tim što je moj prijatelj pod rednim brojem dva kod nevernikovog žirija dobio nula bodova pa se nije plasirao na njegovu blogoviziju...I naravno poruka od Nevernika da me čita već duže vreme i da misli da smo slični, da bi voleo da se makar upoznamo, napisao je i mesto gde je pozicioniran, koje od mog i nije preterano daleko, svašta nešto je lepo napisao a šta je Margo nesreća napisala...:Nadam se da ti nisi onaj...koji se raspitivao za mene pre par meseci i koji ima izmedju 100 i 150 godina...svašta nešto sam napisala, i da me je strah da se upoznam sa nekim novim kada sam već sa dvojicom tako bajno prošla...ali nisam propustila da napišem rečenicu koja bi se prilikom opuštenog prevodjenja protumačila kao: Ako si mnogo mladji ili stariji od mene, ja sam 78 god.,ako nisi lep i obrazovan nemamo više o čemu da pričamo...i momak se više nije javljao, ponadala sam se da nije dobio poruku kada sam posle shvatila šta sam napisala...

Morala sam ovaj post da napišem nije mi dao mira...

(E sad će da počne Will&Grace. Kakav uzbudljiv i sadržajan život, nemoj da zaboraviš da izlazi i hrvatski Cosmopolitan i to je nešto.E ovaj ga mesec neću kupovati pa da bi sve pucalo, neću da bacam pare na to sranje...zvoni mi mobilni, me-ni zvoni mobilni...garant je neko pogrešio ili traži Čeda...a  ako traži Čeda onda nije pogrešio?Super mi je ta muzika. U jebo te zvoni mi telefon...)

: Molim...:Jelena?...:Jeste(zamisli nije greška)a ko je to?...:Ti ne znaš ko sam ja?...(i nikad nisam čula za džoganijaa, aaa)...:Ne, nemam pojma, u jebo te pa to si ti, to si stvarno ti...čija će kučka krepat kad si me se ti setio...:A kao nisi mi poznala glas?...:Pa jes stalno me zoveš pa nije ni čudo...:Stalno mi je u glavi kako si mi rekla da te je napala ona gadura pa rekoh ajde da te nazovem, nije joj ono bilo na mestu ali ni ti ne smeš da dozvoliš da te svako gazi i da se tako iživljava, znaš, pričao sam sa jednim kolegom, garant je čula koliko si neozbiljna na časovima, ne smeš da dozvoliš da ti se djaci toliko približe...moraš da se promeniš Jelena...moraš, ne možeš tako...:Pa neću ja ceo život raditi u školi...:A šta fali školi?...:Mrzim školu, mrzim i gotovo, nije to za mene, ne patim od toga da sevam nogama i sisama na času, ne volim da budem u centru pažnje i uopšte ne mislim da je poredjenje prideva najvažnija stvar na svetu i da se bez toga ne može...:Hoćeš li dolaziti do škole?...:Doći ću sutra, treba da podignem platu...:Sutra? Pa plata je bila pre nedelju dana...eto kakva si ti...

Cunjam ja sinoć po blogu. Neki pišu neke kompjuterske postove u kojima razumem samo veznike, drugi pišu kako su srećni, treći pišu kako su nesrećni, ima mudrih misli, ima političkih gluposti...katastrofa. Ovi što su srećni mi idu na živce jer ja nisam a ovi nesrećni me još više podsećaju koliko sam ja sjebana...tako da sam se odjavila od bloga i sedela u kupatilu totalno sjebana a čak sam uspela i da se rasplačem.

Onda sam legla da spavam zahvalna i bogu i narodu što me boli glava pa neću mnogo mudrovati i najverovatnije ću uspeti da zaspim usred tek prvog romana toka svesti.

Pitala sam se kako to da je moja sestra, koja je juče jasno i glasno izjavila da ne daje pet para na boga, svakim danom sve srećnija i lepša a ja koja u njega verujem iz dana u dan se osećam sve gore.

:A što se ti već jednom ne ubiješ kada ti je sve toliko nepodnošljivo? Nećemo se folirati, ti više ni ne kriješ da ne prodje dan a da ti takva ideja ne prodje kroz glavu, jeste jadno ali tako je. A?A? Hajd budi poštena pa sama sebi odgovori zašto se ne ubiješ.Pa ne mogu da se ubijem zato što se bojim i zato što sam kukavica i slabić.Ajde može to i bolje. Budi iskrena i priznaj zašto se ne ubiješ. Pa zato što me čeka toliko lepih stvari koje ću propustiti ako se ubijem. Čeka me još toliko toga lepog što ću JA propustiti ako se ubijem. Aaaaa znači ipak veruješ da može biti bolje. Pa naravno da verujem...Samu sebe sam ostavila bez teksta i zaspala istog trena.

Ponekad poželim samo da mirno zaspim, da ne razmišljam ni o čemu. Ponekad mi podje za rukom...sinoć nije.

:Oče naš na nebes...čekaj,šta bih noćas mogla da mu kažem što već nisam milion puta.. a da ipak preskočim molitvu?...poželela sam onoj devojci da bude srećna, pojavio se momak, a Johnny, pa dobar joj je onaj tip, kaže da je rmpalija od dva metra, šta može da se zameri tipu koji ima dva metra, i šta izvodi, šta ima veze što stalno priča o fudbalu, ne bi joj bilo zgoreg da nauči nešto i o fudbalu, eto mene su moji djaci naučili da Barsa nije fudbaler nego tim...a Mirka, e njoj želim da bude srećna, da nadje tog nekog posebnog, zaslužila je da bude srećna...A možda sam pogrešila što sam, ma nisam ništa pogrešila, utuvi sebi u glavu već jednom da nisi ništa pogrešila  i da je tako trebalo da bude i prestani da se prisećaš...volela bih da mogu sve da zaboravim kao da se nikad nije dogodilo...Dva metra, zamisli seks sa jednim takvim, široka ramena, fali mi seks jebo te, fali mi...no biće, nije ni to zadnja kita koju si probala ali osećaj je...nego kad se setim kako me je jeza podilazila od njegovog dodira, a samo me  je tobože nezainteresovano dodirivao po kolenu, opasan je mali, možda je trebalo da spavam s njim, kakav bi to seks bio, mogla bih da mu pošaljem poruku da mu kažem čega sam se setila, e pa nećeš moraš ti stalno...daj odmori majke ti...Ono je stvarno bila provala na blogu..kakav originalan  način da se nekom skrene pažnja, svaka čast mali, lično bih ti čestitala, lepo si to smislio...a možda sam ipak pogrešila...ne ne i ne nisi ništa pogrešila utuvi...kako bi bilo dobro da mogu da zaspim, iz ovog vrzinog kola izaći neću, koja ono beše reč juče...pending-about to happen soon, e baš me zanima šta to treba uskoro da se dogodi...nemam više ideja ni šta da pišem na blogu, Niko je otpočeo kereći serijal, imala bih toliko toga da napišem o mom Gricku, ma daj kome puca za Gricka i za to što sam postala pokretna kantina za kerove...a mislila si da Saša nije znao za onu bruku kad si keru kupila milkiway...pa naravno da zna kad stalno laprdaš...biće bolje, mora biti bolje, hajde sad lepo spavaj i biće sve u redu..a joj jebote, Marko mi je na telefon namestio muziku iz noć veštica, ako mi sad zazvoni telefon u ovom mraku srce će me okinuti i probudiću se ujutro nasmejana...

E moram da se pohvalim da sam napravila poduhvat. Ovako lepo vreme istera, once in a while, i takve kao što sam ja napolje, pa sam iskopala jedine farmerice koje mi ne vise, male kratke fensi farmerice, crveni uski gornji deo trenerke sa kapuljačom koja nikada neće stati na glavu kolika je moja i štiklice i otišla da prošetam i posetim sestru i njenog darlinga...malo mi se plače od te njihove idile, volim i ja merandže ali...

Šetam i kontam kako ima puno uvaženih blogera koji su uturili i svoje slike da bi smo znali sa kakvim zverovima i zvericama imamo posla i odlučujem da nikada neću postaviti svoju sliku, prvo jer ne znam kako se to radi a i setila sam se kako je jednom Saša rekao da me niko ne bi uzimao za ozbiljno, ako je ikada to i radio, kada bi znao kako izgledam...

Prolazim, tokom turneje po jedinoj ulici u ovom selu, pored čoveka koji mi dobacuje gurkajući čoveka do sebe:Pogledaj kako imam lepu komšinicu, imaš zmijsko telo lutko, lepa si ko san...ja mu upućujem jedan debilno izbekeljen osmeh i kontam: Pazi se da te zmija ne ujede...ili možda bi bolje bilo da se vratim da čujem šta ima još da izjavi...

Otišli smo i na sladoled, sestra je nešto pričala, ja je naravno nisam slušala jer mi je pažnja usmerena samo na teme koje se tiču književnosti, muško/ženskih odnosa ili eventualno nekih anegdota, za sve ostalo sam u fazonu: Pričaš ruci jer te ja ne slušam...

Pominjala je neke sunčane naočare, nisam ni to slušala ali sam ubedjena da su se njih dvoje sprdali na moj račun...:I šta misliš o tome da kupiš sunčane naočare?...:Mislim da bi debelim ljudima trebalo zabraniti da jedu sladoled...ubrzo je usledilo munjevito gašenje tek zapaljene cigarete i istrčavanje iz poslastičarnice jer je sestrin dragi rekao da nema nameru da me brani...

Pa ti vodi Margo na sladoled, ili bilo gde, nije Saša bio lud kada me je ostavio...

Nadam se da ću brzo doći sebi, da neću biti toliko nesigurna i ranjiva kao što sam u poslednje vreme. Stalno mi drže govor da sam premršava. E pa još sam smršala. Kada sam nervozna, nesrećna ili nedajbože zaljubljena prvo se obustavlja jelo i to je valjda i dobro jer ću verovatno biti nervozna do kraja života pa se nikada neću ni zdrndati. Uvek se setim rečenice iz jednog filma gde ženska, teški narkoman govori tipu: Nije važno da li sam srećna nego da li izgledam super.

Moji su otišli na sladoled, nisam ni primetila da je otoplilo. Nisu me ni puškom mogli naterati da izadjem sa njima i da prošetam nove cipele. Nije, doduše ni Mirki pošlo za rukom isto sinoć i sad tumaram po kući kao duh Hamletovog oca s tim što sam verovatno lepša od njega.

Sedim i kontam da se nešto mora hitno menjati i da ovako neću izdržati još dugo. Kontam i kako treba opet da odjebem od bloga.

E pa imam nešto da izjavim budući da sam malopre primila poruku od jednog blogera u kojoj se navodi da dotični nikada nije ni prestajao da misli na mene ali nije hteo da mi se meša u privatni život jer sam se bila, tada, vratila kako on kaže, dragome Sašici.

Da li ljudi shvataju koliko su snažne reči, sintagme, rečenice tipa: Volim te, ti meni uvek nedostaješ, nikada nisam prestajao da mislim na tebe...da li su svesni šta time iskazuju, da li su svesni koliko se igraju sa osobama kojima su upućene te reči bilo da tako stvarno osećaju ili ne...

Sve je to lepo ali nema veze s mozgom, sve su to samo reči, jebene reči i ništa više a opet sedim i mislim, maštam...možda nekad u životu ipak...pa makar samo jednom, samo jedan jedini put pa nek umrem.

Da me neko pita da li volim iznenadjenja rekla bih kao iz topa da ne mogu da ih smislim.

Istina je da ih volim a pošto mi se ne priredjuju ili barem budu totalno osujećena jer kučka uvek oseti da joj se nešto sprema, onda ja budem ta koja ih pravi. Bilo mi je omiljeno da mamu iznenadim dan pošto sam joj rekla da neću doći još mesec dana a isti slučaj je bio sa bivšim momkom, s tim što bi mama cičala od sreće a kukavac bi pobledeo i drhtao, a čak me nije ni varao...

Ne znam za druge, iznenadjenja nemam ali misterija mi ne fali. Jednom sam kasno u noć primila poruku sadržine: Dark they were and golden-eyed...broj je bio nepoznat a sadržina je naslov jedne priče koju smo imali za ispit, bilo mi je čudno jer je broj bio 063 a za tu priču smo znali samo mi koji smo studirali u Crnoj Gori...no posle sam ipak saznala ko mi je to poslao ali ne pre nego što je misteriozni pošiljalac to odlučio, bio je to jedan tip koji je bolesno pažljivo slušao i pamtio svaku moju izgovorenu i neizgovorenu reč i rešio još tad da će ako ikada kupi mobitel meni poslati baš takvu poruku.

O pa tu je bila i famozna cedulja na kojoj je ženskim rukopisom pisalo samo volim te, da, samo se ponadaj da je žensko i bilo, elem uspela sam da provalim ko mi je to napisao ali tek onda kad sam već i zaboravila na to...

U svakom slučaju zvanično izjavljujem da su me do sad dve osobe uspešno izvozale a na pomolu je i treća...

Dva dana sam padala u romantični zanos- vreme je da predjem na nezadovoljstvo, inače kupatilo je završeno tako da ne smrdim dok kucam ovaj post.

U sredu mi je pedagogica posetila čas, čas je bio sabrani-me-Gospode-i-sakloni i kad je zvonilo za kraj časa njeno prvo pitanje je bilo: Prvo da te pitam da li si bolesna?...pa mislim naravno da se razbolim čim je vidim i da kojim slučajem ima brkove bila bi pljunuti kardinal Rišelje.

Juče sam bila da konačno završim lečenje od onog udesa i upitala sam doktora, inače poznatog po svom pijančenju, da li bi mogao da mi preporuči nekog doktora sa kojim bih mogla da porazgovaram jer se prilično loše osećam a on mi je odgovorio: Da, ima baš dobrih lekara u Novom Sadu, idi pa potraži...Mislim, u ovom trenutku me ništa ne bi tako obradovalo kao opuštena potraga za doktorom po Novom Sadu...i dodao je: Pozdravi kući i obavezno tužite tu magarčinu koja je te je udarila...: Jeste, magarčina je samo zato što nije obavio posao do kraja...:Nja nja, nemoj tako da misliš...

Znam da nisam dobro, trudim se svim silama da ubedim sebe da sam dobro, to potraje par minuta a onda opet sve ponovo i ponovo. Gledam na sat i vreme kao da stoji.

Pričala sam sa Mirkom neki dan, obe imamo milion nedoumica za tu našu čudnu psihu, obe otprilike znamo šta je problem ali ne umemo same da ga rešimo, s tim što je ona puna energije, ima živaca i volje za gomilu najraznijih aktivnosti, volje da se doteruje, ima volje za sve a ja, ja imam volje da razgovaram sa njom i skoro ni za šta drugo. Njoj ne prolaze dani u nadi da se što pre završe kao meni. Pričale smo i o momcima i vezama, sećam se da mi je rekla: Izlaziš ti dobro na kraj sa svim tim što ti se dešava, nisi ti ništa drugačija od drugih, potrebna ti je ljubav, samo što ti je potrebno pet puta više nego drugima. Jebo te, negde sam stvarno pogrešno skrenula u tom mom jebenom životu i sve ide polako dodjavola a ja sama ne mogu da se izborim. Imam utisak da prosto vrištim za tim da mi se pomogne a nema toga ko bi me čuo.

Kod mene u porodici otprilike sve što može da se izvitoperi i izopači-izvitoperi se i izopači.

Ajd to što sam ja asocijalna mi nije ni čudno, tako se namestilo i jebat ga, pomirila sam se sa tim da to tako treba ali zato je moj Marko već drugi tabor, za njega bi i bilo poželjno da je asocijalan.

Ja ne znam gde kopa te sa kojima se druži ali to više nije ni zabrinjavajuće, izvalim se i posmatram predstavu.

Druži se sa Mirom, ona liči na muško i otkrio mi je tajnu da se ona ženskama predstavlja kao muško, polazi joj za rukom da ih i smuva a onda ih odjebe u velikom stilu kad se stvari zakuvaju...trenira kuglanje sa mnom a pošto je počela prečesto da me pipka obustavila sam odlaske...

A Mićko...katastrofa. Imali su njih dvojica konsultacije neki dan.Pita ga Marko šta je to eko- sistem a ovaj mu odgovara: Pa eko sistem ti je kao neka institucija, to ti je kao neka kuća...:Ala si mi objasnio svaka ti čast...a malopre je Marko došao s novom pričom: Spomenuo ja Mićku transplataciju jetre a on kaže: Ne kaže se transplatacija nego transportacija...

Udjoh ja sinoć stidljivo u bratovu sobu dok je moje društvo lumpovalo na mom blogu: Ovaj(pokret nogom kao da švrljam po pesku a imam i peska jer kupatilo još nije završeno), ovaj, a da mi pustiš onu pesmu?...mrzim i ime te pesme da izgovorim jer mi zvuči prefinjeno taman kao i od izvora dva kurčića...:Koju pesmu?...:Ma znaš, onu moju...južna pruga od onog Zorana Vaneva...:To Jelo! Nisi ni htela da priznaš da je voliš a super je...:Jeste, od sve te tvoje šabanerije jedino tu pesmu obožavam...

Skoplje, Beograd, Beč...ali ni suze, taman posla da me vidi Marko pa da me ubije od zajebancije...Jela  nikad ne plače.

Sinoć sam legla prilično neraspoložena. Budući da sam kao prebijeno pseto danima, trebalo bi da mi je to omiljeni deo dana ali nije jer onda samu sebe dodatno iscrpim razmišljanjem o raznim glupostima, sećanjima na kretenske dogadjaje.

Sinoćnje razmišljanje je bilo drugačije, brzo sam zaspala.

Nikada o njemu nisam razmišljala niti maštala a i ne znam da maštam, to mi je što mi je samo malo crnje u mojoj glavi nego što realno jeste. Pomislila sam na njega i poželela da ga nadjem. Ne znam gde je. Mogu da naslutim kako izgleda. Imam toliko toga da mu kažem da ne znam ni odakle bih počela pa verovatno ne bih ništa ni rekla. Volela bih da mu dodirnem lice, da ga poljubim u obraz i kroz taj jedan trenutak ukradem miris njegovog lica kako bi se  uverila da je on taj, taj koji me doziva a da ni on toga možda nije svestan. Volela bih da me pogleda, da mi kaže da raspustim kosu i dotakne je. Zanima me da li bi mi i on rekao: Zezaš da si to ti, izgedaš kao beba, mršava si, ma nije moguće da si to ti, nisam te tako nikada zamišljao...

U mislima sam pred njegovim vratima, u trenerci i patikama, samo sam u prolazu, želim da ga vidim i da ga pozdravim, želim da se uverim da je dobro, da mu ništa ne fali i da nije tužan.

On mi otvara vrata i gleda me, lep je, smiren i nasmejan, kao da me prepoznaje ali ne, ne zna ko sam.

:Zdravo. Došla sam da te pozdravim. Crkla bih da te nisam našla. Morala sam, to je bilo jače od mene, postajalo je neizdržljivo i evo me....:A koga ti tražiš? Kao da si mi poznata ali ja stvarno ne mogu da se setim da...:Ne brini ko sam, samo sam htela da se uverim da si dobro i da nisi tužan a ti ćeš se već setiti ko sam...okrećem se i posle par koraka čujem: Margo, Margo voliš li me?

Eto mi je inspiracija za post čim trepneš. Svi mi se postovi vrte oko toga šta mrzim, šta mrzim još više, šta me pali a šta bih volela da me pali ili opali al mi ne mere bit...avaj. Ja stvarno ne podnosim ženske, ne volim što su tako takmičarski raspoložene, barem te henoveve sa kojim  dolazim u kontakt svakodnevno. Volim mog Johnnya jer mi spada u kategoriju-da- li- ti- draga- imaš- dlakavo- dupe drugarica, volim Mirku jer je neponovljiva, za mene joj se redovno otvara treće oko i zna unapred šta me čeka ili šta ću da se izglupiram u svoj svojoj bolesnoj nestrpljivosti a pritom barata zavidnim poznavanjem srpskog jezika i književnosti, zanimljiva je i neizmerno cenim njeno mišljenje po pitanju svega ili barem mnogo čega...

Kad mi se neka ženska, za divno čudo dopadne, ja joj to otvoreno kažem, imam puno takta taman kao i sa muškima, tako sam za jednu moju koleginicu procenila da je super osoba pa sam joj to i rekla: Ti si mi skroz draga, baš imam utisak da si dobra osoba...moj kompliment je rezultirao najvećim kolačenjem očiju koje sam ikad videla i njenim kasnijim okretanjem glave na hodniku i urednim nejavljanjem. Sećam se kad sam to ispričala jednoj ženi da je ona je rekla: Vid kurca, da nije mislila da ćeš da je jebeš...

Danas mi je ta ista nejavljuša rekla:Jao Jelena, imaš baš lepe prste, dugačke, i lepe nokte...:Pa naravno da imam lepe ruke kad ne radim ništa(ili u mom unutrašnjem prevodu :ne radim ni pičke materine)...:Ne, nema to veze, imaš lepe ruke...E dokurca, kad sam ja htela ona se nešto femkala....sad se jebi...

Imam i ja san. Sanjam veoma posebnog muškarca u prilično zamračenoj sobi iznad nekog kafea, koju osvetljava neonska reklama onim iritantnim zelenim, crvenim svetlima koja se naizmenično pale i gase. Pada kiša, gluvo je doba noći, tiho je, u pozadini se čuje saksofon a ja sedim  u njegovom zagrljaju i gledam kroz prozor dok me on mazi po kosi i priča mi nežno i tiho...

"Čim je ispratim moram da odem do marketa. Šta treba da kupim? Nemam pojma. A da, treba da kupim papirne maramice...i žvake...i kupiću teglu ajvara baš mi se nešto jede, krajnje je vreme da počnem da jedem i kupiću ono slatko sranje što vole mama i Marko.

 Upišaću se, bolje bi bilo da odem prvo to da obavim, ma ne, idem odmah." Uzimam Golicave Priče od Balzaka, uvek prvo pregledam šta ima od novina i knjiga. Nalazim papirne maramice, uzimam slatko sranje za ono dvoje. "I šta mi je još ostalo? Čekaj, šta ono beše još treba da uzmem...ajvar i mogla bih da pregledam zamrzivače da vidim jel ima neki sladoled u čaši..."Prilazim zamrzivaču."Nije moguće." On stoji i odsutno gleda u zamrzivač. Tužan je i zamišljen, sam na svetu..."Dobar dan." Podiže pogled i iščezava sva tuga, usta mu se razvlače u najveći osmeh koji sam ikada na njemu videla, malo ko ga je ikada i video da se smeje."Mora da vam je supruga u blizini." On klima glavom i ja odlazim..."Ajvar. Nisam više gladna." Srce mi tuče da je to bruka, tresu mi se i noge."Hoćeš li da predješ na drugu kasu, nema nikog....hoćeš li da predješ na drug..."Molim?"..."Predji na drugu kasu, nešto si se zamislila." Osvrćem se na kasi kao da me hiljadu djavola kroz pakao goni i istrčavam...

Kako se sve lepo namesti, prosto iznenadjujuće. Na svu moju muku i nezadovoljstvo neopevanih razmera mama je rešila da renovira kupatilo dok je tata u banji i to bez njegovog znanja jer tatine podrške nikad dosta. Kupatilo nam je kao iz Zečevićevog TT Sindroma i jedino nam fali Nebojša Glogovac da mu testerom odsečemo ruku. Radovi napreduju čak fenomenalno, mama je vešt kordinator aktivnosti tako da smo za dve nedelje, otkako su počeli radovi, uspeli da izbijemo pločice i izmalterišemo ga, a kupatilo nam čak i nije veličene fudbalskog stadiona.

Omiljeni deo mi je kad se uveče namazana blatom, radi slabije identifikacije, krenem u akciju piškenja dok mi se gricko mota oko dupeta i rizikujem da me mobitelom uslika neko od Markovih drugova iz škole pa da mi kompromitujuće dupe osvane na oglasnoj tabli srednje stručne škole. Osećam se kao gradjanin nižeg reda mada su se moji nekako i trudili da se uvek tako osećamo, mama nesvesno a tata apsolutno svesno.

Ovaj post je trebalo da bude o ljubavi ali je ja jednostavno u ovo ne mogu da ubacim pa ću uz malo više sreće pokušati sutra.

Ja ne znam da li se i ranije toliko pričalo o Novom Sadu ali postaje mi nepodnošljivo. U Novom Sadu poplavljena Dunavska ili smo barem tako načuli. U Novosadskoj školi onaj Toza, Natošević ili pitaj boga koji već je održano bla bla. Mislio sam da predjem u Novi Sad da radim. U Novom Sadu možeš da nadješ te slušalice sto posto. U Novom Sadu su ti te cipele sigurno jeftinije. Zar koleginice Novi Sad nije predivan grad-kladim se da biste mogli tamo da živite...Neću više to da slušam, poludeću, počeću da vrištim, molim vas kolega da obustavite priče o Novom Sadu jer mi nije ni malo prijatno...Ma to vam se samo čini, zar nije to najlepši grad?I onda konačno sama sebi smislim nevidjenu pakost. Smislim kako ću samu sebe da uništim, kako ću sama sebe zavarati, znam da to što radim ne valja ali ja sam jebena škorpija u podznaku, gadura kad je inspirišu, ja sve i svako, samo recite koja je uloga u pitanju...I krećem kući. Vidim grupicu djaka. Jedan već dobacuje, kad me je video:Eno mi je devojka, moja je....Molim Boga da ne počnu da me maltretiraju, prilazim im jer svakako moram proći kroz epicentar okupljanja:Zašto gospodo niste na času?...:Pa mi hoćemo da imamo čas kod vas...:Dobro, odoh, vidimo se...:Profesoriceeeeee, jeste li još uvek sa onim dečkom iz Novog Sada?...I to je to, već sam odmakla i usta mi se tresu. Svi znaju za njega, zašto bih izlazila iz novosadskog autobusa u sedam ujutro ispred škole kad živim na tri minuta od škole...sunce ti jebem, ala boli...

:Moram nešto da ti kažem. Ako ti ja to ne kažem, ti to nikada nećeš saznati. Ti si pička. Ne. Ti si pičketina. Ovolika i ovolika. Ustvari ne, ti si pizda. Pizdurina. Ti si jedina osoba koja me nije pitala kako sam...:Ja da te pitam kako si. Znam odakle si se vraćala. Zaslužila si sve što ti se desilo. Onaj dan kad si mi rekla da sam konj i onako izletela, prokleo sam te. Pogledao sam za tobom i rekao:Dabogda joj...svaki greh se plaća...:Pa je trebalo da poginem zato što si ti povredjen. Ja nijednoj osobi koja me je povredila ne želim ništa loše. Ti si bolesnik. Ti si bolestan čovek, treba da te je sramota...:Pazi se kad budeš prelazila ulicu. Ustvari više ne moraš da brineš, ja te opet čuvam, bezbedna si...:Da nemaš slučajno i neku kombinaciju za loto?

Rešila sam malo da se obrazujem i da ne živim u neznanju. Otišla sam do biblioteke i uzela knjigu Kraljica Margo. Za film sam već odavno rekla da ga nisam gledala i sam će ga Bog znati gde mi je baš taj nadimak pao na pamet...Sad se jedino dvoumim da li prvo da uzmem tu knjigu da čitam ili Puškinov tajni dnevnik jer je prva rečenica na koju sam naletela otvorivši knjigu negde na sredini nešto kako je pička centar svega ili da svi putevi vode ka pički a na istoj strani se reč pička pominje bar pet puta...

Setila sam ga se sinoć i nisam mogla da zaspim, neko se ogreši o vas, o nekog se ogrešite vi i tako to ide kao ciklus, s tim što sam davno shvatila da sam se stravično ogrešila o njega i da nije trebalo da pišem da mu je mali i da je  fizički neprivlačan a onda da poverujem da će ostati ravnodušan i ne pokušati da nadje blog koji ja pišem, mislim, daj jebo te, odlično me poznaje i kolika je verovatnoća da neće provaliti da sam Margo ja.

Već u početku mi je rekao:Ti uopšte nisi moj tip ali čim me pogledaš meni se digne..posle samo par dana našeg druženja i jedva upriličenog najjadnijeg poljupca koji se ne može zamisliti on uporno ponavlja kako želi da spava sa mnom, ponavlja i ponavlja, ja u sebi ponavljam da mu je mali i da ne mogu, kad premotam unazad i nije mu bio mali, to je još bilo i najveće na njemu, on je bio tako sićušan. Ne sećam se kako je došlo do toga da sam ga razbesnela i da je rešio da mi priredi malu osvetu pa da vidim kako je to kad se sa mnom neko igra. Kupio je neko vino i pozvao me da dodjem to veče kod njega, mrzim vino ali on je insistirao da pijem jer tako lakše pričam a i još lakše se skidam. Sećam se da sam pila, pričala i smejala se.

 Onda mi je rekao da želi da skinem majicu i grudnjak i da ostanem u potkošulji i donjem delu trenerke, naravno nisam propuštala da pokažem svoj savršeno ravan stomak, pitala sam ga da li će ga ljubiti i on je rekao da hoće. Skinuh se ja u tren oka, vešto sam izvukla grudnjak ispod potkošulje,zadigla je da ga izazivam tim svojim stomakom koji uvek opčinjeno gleda i bezobrazno raširila noge čekajući da mi klekne izmedju nogu i počne da ljubi stomak...pa onda već, hm, ostalo...napalila sam se i čekam, mislim napalila sam se na samu sebe jer je bilo tako bezobrazno i seksi, ja sam bila prokleto seksi...on me je gledao i rekao da se obučem, sad onaj zvuk kao kad se predje iglom preko ploče...kako molim nećeš, daj ne zajebavaj...ne, ne i ne...obuci se i idi kući...

Oteturala sam se kući i ispovraćala se, nikada posle toga nisam pila. Sutradan me je nazvao:Zovem te da ti se izvinim, ono je ipak bilo ružno s moje strane, bilo mi te je žao kad sam te video kako hodaš, ali bio sam besan...oprosti mi i da te pitam kako si se osećala sinoć?...:Pa dok sam onako teturala do kuće pomislila sam:U jebo te, ovo mora da bi gadno bolelo da mi je stalo do njega...

Neko mi se ruga. Ako nije Bog, onda je djavo a ako nije ni djavo onda je život sam po sebi ali u svakom slučaju neko ili nešto se svojski potrudio.

 Posle tri godine neprekidnog očajavanja što sam sama reših jednom zauvek da se pomirim sa tim da ću ostati sama i da nema vajde više priželjkivati poljubac, zagrljaj, dodir, prijateljski razgovor u zagrljaju posebne osobe. I onda preko noći dobih dar. Znam da sam odmah pomislila da se nadam da to nije neka neslana šala koja će mi ubrzo pokazati da to koliko si bio nesrećan nije ništa u poredjenju sa tim koliko tek možeš da budeš nesrećan.

 Otpoče jedna lepa veza, dogovor da nema okupacije, da se nećemo dopisivati u beskraj i čuti telefonom po sto puta ali kada je želja jaka, kada ti se život promeni preko noći onda nema dogovora, onda si srećan, uživaš u svakoj pažnji, lice mi se razvuče u besprekoran i pun zadovoljstva osmeh, lepša sam milion puta nego što inače jesam, gledaju me i podgurkuju se:Pogledaj je kako je srećna, blista, kako je lepo videti nekog ko je toliko srećan. Pa seks, to nije seks, to je vodjenje ljubavi, nezamislivo lepo i nemoguće opisati, nema glume, nema pretvaranja, prvi put se prepuštam, prvi put u životu mi je ta osoba ispred svega, sve ću uraditi za nju, biću strpljiva, imaću razumevanja, sve ćemo se dogovoriti, neprekidno se šalimo, prepričavamo najrazličitije dogodovštine kojima nas stalno zatrpavaju, savršeni smo i to je to, nema boljeg...osećam se kao u bajci bez imalo preterivanja. :Ljubaviiii, macice, kada ćeš da mi dodješ, bride mi usta, jedva čekam da mi dodješ.:Ne mogu da dodjem, boli me noga, znaš da ne mogu...:Ako ti je noga važnija od mene onda stvarno...i oboje se smejemo...

Pa onda beba, mislim ja i beba, nikada o tome nisam htela ni da razmišljam...ali on počinje da priča o bebi, i sav sija, oči su mu ogromne i sijaju se, ja sam srećna, razmišljam da bih i mogla, mislim volim ga, želim da mu podarim to dete, znam da ću biti odlična majka...

I onda odjednom, preko noći za mene više nema ništa, nema mesta, odbačena sam bez ikakvog objašnjenja:Nemam snage, ne razumem sam sebe ali ne ide...kako ne ide pitam se kad je super i kad bolje ne može biti ni u najludjem snu, pokušavam da prokljuvim ali mi ništa nije jasno osim da odjednom više nemam ništa i da sam sama...ne mogu o tome da prestanem razmišljam jer su mi u glavi stalno samo lepe situacije koje pokazuju da me puno voli i da ja njega volim...

E pazi sad vako koji god da si pa ovo čitaš i moje ludilo pomno pratiš. Do stanja u kojem se trenutno nalazim obično dolazim uz toliki napor da bi se i supermen, a to odgovorno tvrdim, usro ili usrao, za one malo kulturnije. Sedim ja i tako nešto smatram i smatram i počeh više da otičem od misaonog udubljivanja u samu sebe odnosno mene, da sam muško, što nažalost nisam, verujem da bi mi se digo ili digao jer bi sve to filozofiranje pucalo negde da iskoči ili bi mi preostalo da prdnem ali to ne radim jer sam ja žensko a žene ne prde ili barem ne znaju kako se to radi.

 I tako ja razmišljam, počeh ja opet da kontam kako mi je tata ovakav a mama onakva, pa još pomešala moje gaće s pijace sa roze peškirom od kineza koji pušta boju pa se već spremam da pizdim, pa mi brat juče došao pijan ko guzica(mada ne znam kako je nastalo to poredjenje) i onda mi sine: Margo, srećo, luče, nikad pizda bila nisi pred drugima, ni-kad pa nećeš ni sad da jebe oca (zadnje tri reči preuzete iz crnogorskog u autentičnom sklopu koji nema značenje  ali dodje nešto kao znači ili bilo koja poštapalica, ali za one malo govorljivije )...krajnje je vreme da batališ sranja i da počneš da pucaš odnosno da počne da ti puca kurac za sve gluposti, nepravde i ostalo što najčešće imaš na jelovniku, jedem svoje sranje i još ga suzama gorkim zalivam da bolje raste.

Što si kukala kukala si, mene niko ne voli, ja sam nesrećna, ako me ostavi crći ću...(sad sledi jedan zvuk kao kad ustima prdnete, ja to naravno ne umem jer sam žensko i to lepo vaspitano ali vi ste maštovitiji pa ga zamislite)...ne mogu da budem nesrećna, kako da budem kad je moj gricko danas zvanično postao majka i okucio nam četiri malecna grickića, nek ide život pa i u kurac ako treba a oko njega volim da se motam i Bog, samo da nije mali naravno, kurac, naravno a ne Bog a sledeći put ću da se oprobam na šleperu pa nek me tuži za slomljeni far...ajd uzdravlju narode...sve vas volim opalim vas golim, ili celim da vas razveselim...

Klasika. Opet imam čas ali evo me malo. Jutros sam otrčala u školu, nisam prestala da trčim, opet pretrčala ulicu na onom mestu gde je moglo da me nema, zapitala se, izlišno, da li sam normalna i utrčala u zbornicu. Moj kolega prijatelj, onaj moj ma-kolega, me je dočekao sa osmehom i uobičajenim pitanjima.

Malo smo popričali i razgovor je bio takav da sam do  zvona za početak časa već počela da krivim usta iz sve snage se trudeći da ne zaplačem. To su trenuci kad molite boga da vas niko ništa ne pita jer znate da će svaka reč pokrenuti suze i javnu bruku.

Nailazi Diksi u zlo doba sa :Desi mačko, kako si? Moj odgovor zvući nešto kao: D... s...n...oonako.... Ona ništa više ne pita a ja sretna što sam našla reč koju mogu da izgovorim.

Ne popušta me, čekaju me naši mašinci, otključavam učionicu i posle dva minuta shvatam da neće moći, izlazim i odlazim do toaleta gde sam se tiho i kratko isplakala, pogledala u ogledalo svoje uvek od sočiva mutne oči i vratila se na čas kao da ništa nije bilo. Obavili smo pregovore oko pismenog, od engleskog nisu ništa naučili ali sam ja naučila koji su najveći fudbalski stadioni u svetu, ko je Ronaldo i Ronaldinjo, pominjali su Inter i neki Vilja Real ili tako nešto, čak sam se smejala kad je jedan rekao da bi naš kucurski stadion primio i pet hiljada navijača o ovaj jedan dobacio:Da, ako puste navijače i na teren, a ovi naši nesrećnici su toliko dobri da je za njih liga bez briga, ne mogu ispasti...

Sve je posle toga išlo glatko, obavila sam i nemoguću misiju odnosno pripremu za pismeni sa onim gaso i pneumo tehničarima...nekako je odjednom sve došlo na svoje mesto, ne znam šta se to dogodilo jer su me prvi put u životu saslušali, javljali se i bili za svaku pohvalu, to je inače odelenje u kojem mi je jedan tip za glagol eat rekao da to znači čaj, kad sam pitala kako čaj on je rekao :Čaj, tea...

Treba ubrzo da održim još tri časa pa da završim sa njima za danas ali ovo moram da napišem. Sinoć mi je bilo jako teško, ustvari ne pamtim kada je mi zadnji put bilo toliko teško. I onda, opet, iako sam rekla sebi da neću nikada više, otvorim Flyerov blog. Ko od vas  nije pročitao njegov zadnji post  treba to neizostavno da uradi pa da vidi koliko ljubavi i topline može da stane u par reči. Pročitala sam, prekrila lice rukama i plaka pitaj boga koliko dugo. Može, moguće je voleti, biti dobar, biti srećan, ljubav postoji ali je mi davimo svojim jebenim egoizmom, ponosom, svojim bednim trijumfima...

Namučila sam se da završim fakultet, Margo voli engleski i to je morao biti engleski ili ništa drugo, ali završila sam ga. Sećam se da sam jedno vreme nosila majicu zavezanu oko struka jer sam imala jedne izlizane pantalone kroz koje su mi se provedele gaće pa sam morala prekriti dupe nečim, sećam se da se dešavalo i da legnem gladna pa da se setim da imam u džepu jednu bombonu koju mi je neko ubacio u džep mesecima pre toga, mnogo toga mi je prošlo kroz glavu...

Onda sam samu sebe pitala:Pa jebe mu mater zar posle svega toga treba da kriviš sebe što nisi htela da se udaš za tipa koji je voleo pomeranže ili tipa koji je mislio da je joga sekta ili tipa koji je fizički bio apsolutno neprivlačan, zar ne zaslužuješ bolje od toga...šta tebi fali, šta si ti zgrešila da se tebi to dešava? Nisam završila gimnaziju u svom gradu ali sam je završila jer mi je bilo važno, uvek sam davala sve od sebe a ako nisam mogla da dam bila sam besna što sam slabić, što sam kukavica, stalno sam sebe krivila za sve što se dešava, nikada nisam imala mira...

Danas dolaze moje devojke na čas, pola ih je bilo prisutno ispred škole kada mi se ono desilo, bile su strašno zabrinute:Videli smo sve, bilo je strašno, nemate pojma koliko mu je trebalo da zak...:Dobro devojke, nemojte mi pričati, ja se ničega skoro ne sećam...

Donose mi album da im se upišem, ja  sva drhtim jer me još uvek drži raspoloženje od juče, potresna mi je i njihova i priča i reakcija, svesna sam da ne mogu da pišem...:Napišite nam nešto lepo, hajde...:Neka devojke, može to i petak, ne mogu sad, nisam nešto a i ova naša pedagogica me je opet napala da dodje u prokletu posetu, nemojte...:Napišite bilo šta, ne mora da bude posebno...:Mora da bude posebno, neka bude u petak...Osećala sam se toliko bespomoćno i sludjeno, laknulo mi je jer je to bio poslednji čas tog prepodneva...Došla sam kući, brat me je pogledao i pitao zašto sam nesrećna, boli me kad on to primeti pa počne da brine, odmahnula sam samo jedno:Ma.

Počela sam da radim. Konačno. Bojala sam se da će me djaci ubiti od zajebancije pošto mi se ono sranje desilo ispred same škole ali sve je ispalo mimo i najludjih očekivanju.

 Većina je pokazala vidnu zabrinutost za bleskastu profesoricu i bilo im je veoma milo što me vide iako  djacima nikada dosta izgubljenih časova, toliko radosnih osmeha da mi je došlo da zaplačem u momentu, nisam bila svesna do tad koliko im značim i koliko me vole.

Kolege su već drugi tabor većina, mada mi je najbolje isfolirano sažaljenje bilo od jedne matore englezare koja je rekla: Jaooo koga ja to vidim...(nekog ko nije poginuo pa nisi dobila njegove časove pička ti materina)baš sam htela da te nazovem ali vreme je bilo tako loše i ond...ostatak sam zapisala na nevidljivoj mašini.

Na svako pitanje kako sam odgovaram sa super, samu sebe čudim dok ne sedam pored jedinog kolege koji mi je prijatelj i koji je došao da me poseti....Trudim se da budem vesela...:Kako si?Lepo izgledaš...:Ma...(prijateljima sve rečenice počinjem sa ma)...dobro sam, ne znam, treba preživeti još jedan mesec, pa još jedan, ma ne znam, ono sa kolima i nije trebalo tako da se završi...ne znam da li sam više besna ili mrzim, neko ima sve, super porodicu, posao, kuću, prijatelje, neko nema ništa pa mu i od tog ništa nastoje nešto oteti, nije fer, to je nepravda, mrzim muškarce, nemate pojma kakva mi je situacija kući, besna sam, naučila sam da nikome ništa ne verujem, da stalno kontam da neko ima nameru, da prostite, da me zajebe...i bla bla...

:Ne volim što ću ovo reći ali tebi je potreban psihijatar, mada, imam utisak da si jača od njih i da ti oni ne mogu ništa...:Ne ljutim se, probala sam čitav spektar psihijatara, jedan u Nikšiću, jedan  u Podgorici, dvoje troje u Čačku, čitav serijal psihologa i psihijatara u Novom Sadu, Beogradu i ovde, jedna psihoanapizdara me je otkačila posle četvrte seanse jer sam mnogo pitala a i nisam htela leći na jebeni kauč(da mi je pokazala sise...ko zna?)...i onda zvono...:Mila hajdmo da pušimo...:Ali ti ne pušiš...(pušim pušim i te kako a nikako da popušim)...

Mislim da nam se od malih nogu odredi da li ćemo biti srećni ili ne. Jednom mi je neko od uvaženih blogera rekao da sam ja jedna od retkih koji će otvoreno priznati da su nesrećni, jesam nesrećna. Ne mogu samo da odredim da li  me nesrećnom čini velika količina mržnje ili besa. A što se tiče tog famoznog detinjstva koje obiluje igračkama, babama i dedama i jebenim rodjendanima i tu imam problem jer, mora da sam bila nevidjeno srećno dete čim se ničega ne sećam, sećam se samo da sam imala jako dugu kosu koju su mi, na insistiranje moje bakice koju je mrzelo da me češlja i pravi mi pletenice svako jutro, odsekli kad sam imala šest godina i pretvorili me u najružnije dete koje nosi i jebene pepeljare.

Priča pile kako treba voleti sebe, ugadjati sebi, osloniti se na sebe, a ja? Ovaj, nemam pojma o čemu priča i ne razumem ga. Mislim, volim ja sebe, lepa sam, zgodna sam, imam čak i sise kad treba da dobijem mecu i to solidne sise, ne treba da nosim bedž da se zna šta je napred a šta nazad, ponekad se pomolim za neke dobre ljude i uvek mi molitve budu uslišene, Bog to valjda čuje dobre ljude šta li?

A kako se molim za sebe?Ovako:Oče naš na nebesima, znaš, ja mnogo ne verujem u tebe kad sam ja u pitanju, molim te da mi pomogneš da verujem više, ne mogu da budem neiskrena ni prema drugima a kamoli tebi ali priznajem ti da nešto ne verujem u tebe, pomozi mi, pomozi mi da ne budem toliko besna, toliko puna mržnje, pomozi mi da nadjem to nešto u sebi što bi trebalo da mi pomogne u svakom trenutku da ne  mrzim što sam se rodila zbog svake sitnice a sve mi smeta...kako mogu da se molim da me vole više kada ja sebe ne volim, kada ne nalazim da sam zaslužila da me neko voli i voli još više...a vidiš, koga ja volim tome niko i ništa ne može da naudi, jača sam i od tebe, i tebe ću izazvati ako je potrebno...ljubav je svemoćna...zašto sam ja toliko onda nemoćna , zašto plačem, zašto drhtim, zašto stalno sanjam da me neko progoni...zašto, zašto.

Zašto se mučim kao kukavac sinji za malo sreće koju dobijem a onda ubrzo posle toga za sve u životu, svaku misao, svaki dan i noć imam utisak kao da ga guram u odeću tri broja manju, kao da u neku zacementiranu pičku guram ogromni kurac koji nikada neće ući....