margo

I onda sam morala do toaleta opet, po treći put, posle samo jedne šolje čaja. Kod mene se ne štedi na tečnostima, šolje su oko četiri decilitra, čaše su oko četiri decilitra, šolje su zelena, žuta i plava, iz žute pijem najčešće ja, oni koje posebno volim piju cedevita čaj, ponekad dobiju i žutu šolju...čaše su velike od teškog stakla, kada nekome spuštam šolju ruka mi se grči, od težine i od straha, zauzima neprirodan položaj koji nastojim da prikrijem, samim tim postaje još neprirodniji, do bogaljnosti...

Morala sam na kratko da se fizički udaljim od našeg razgovora, bilo je i toga, morala sam na kratki predah i odah. Ogledalo u kupatilu...ono od onih trodelnih, od one vrste šugavih... šta da radim? šta da radim? brzo! smisli nešto! jurcam po sebi u sebi da nadjem...Za sekund ću, samo da skinem sočiva! dovikujem njemu...on misli da je kasno  i da treba da ide kući, ja mislim da mi je lice poprimilo neverovatno ohol izraz i da treba da stavim naočari.

Ono što je izvesno kao pijaca sredom je moj treći čas sredom u trećem osam. Uvek isto.

Pa dobro, da li ja uvek moram da znam kakve ti gaće nosiš?...govorim jednom blenti koji bi silne pare zaradio na reklamama za veš i na svojim, blago je reći, raskošnim trbušnjacima. Njegove gaće uvek vire bar tri do četiri centimetra iz nečega što bi mogle biti pantalone i kada sam ga opomenula povukao je ivicu pantalona...na dole, malo je teže skliznula ali... Dobro, šta da se radi, desi se, on nije pokvaren, ja nisam gadljiva...Majka i sestra mu imaju str na autoputu, ona moja kaže da je to lepo, ja dodajem da je i unosno, a treća kaže da on nema šansu.

Ponosna sam što sam ih sve naterala da prepišu pripremu bez mnogo ubedjivanja, onda primećujem da onaj sa gaćama i što ščim žvaće svoju pripremu...da li ti to jedeš pripremu?...šta ima veze, ja kući pojedem celu svesku odgovara stisnutim osmehom i čeka da vičem a ja neću... zamišljam kako mu se sažvakana rečenica he blew that whistle three times lepi za stomak kao salo...dobacuje I will suck your...prekidam ga pre objekta i pitam da li bi njegov (cock oh yes) objekat mogao da postane subjekat ili da pišem jedinicu, on se razblentavljeno smeje i razbacuje šaptaje naokolo ljudi šta me pita?...a sada domaći zadatak za sve vas...pada sa stolice, jednom, pa drugi put...and the whistle is finally blown...

Sada ću najverovatnije da podesim bicikl na pretposlednje opterećenje i da vozim sve do Kule. Ma lupam, pravim se da posedujem neke gromke emocije.

Sad prizivam sve one misli koje me inače ovakvu, usmejanu i ubledjenu i svu na plejbek, uzbudjuju i nešto neće. Dobro hoće...malo, I used to have a scene...kao nevažno je, potpuno...Ne uzbudjuje me čak ni bacanje slušalica. Onih slušalica kad se neko, koga sam idealizovala do nepostojećih granica najmuškije muževnosti, malo iznervirao pa se odgurnuo od stola i zavrljačio slušalice. On! Taj! Neki! koji radi u kontroli leta. Malo se nasekirao pa veli gde deset ljudi tu i stotiničica...Kakva muškarčina! Kladim se da je visok 190 i da nosi crne košulje...

...ako ovako nastavim možda se i onesvestim.

Kakva protivrečnost. Kakvo laganje.

(Don't take that dive again.)  

Ma uh.

Od šestog februara čekam ovaj vikend, da skinem naočari pa da mogu kao čovek nešto ljudski da pročitam. Sa naočarima i u srce vidim mutno. I dočekala. Jedva i nikako. Neki dan sam skidala majicu, pokušavala da ne zakačim naočari i raspalila se po nosu, bila sam jako besna. Pitam se koji je fazon sa tim jaser arafat detaljem oko vrata, ravne šiške uznemiravaju i mene, jer nemam kosu za takve šiške, ali taj karirani šal ne razumem.

Analiziram govor tela, deo sa  rukovanjem sam samo prelistala jer mrzim da se rukujem, i to doživljavam kao neku vrstu ugrožavanja, naći ću ja neki drugi način da ispoljim srdačnost, samo bez pipanja, ja čak i kad sedim za stolom, ako neko pokuša da zapiša teritoriju i stavi svoju torbu, kesu ili šta li ispred mene, ja se trudim da se otpišam i odmah se udaljim, šta će nečija torba ispred mene, po meni su ti ljudi bahati a ko sam ja da ih učim kad mogu lepo da se odsklonim i to bez frktanja, samo se smaknem i gotovo. U svakom slučaju u toj knjizi primer za sve loše je toni bler, siroma', ne zna kukavac ni da stane ni da se rukuje a ni da se obuče, a ni žena mu vala nije morala radjati četvoro dece, eto, čak mu se i to zamera.

U pauzi od blera uzela sam dablince, ne da se pravim pametna pa mi mozak odmara džojs nego tako, malo da bacim pogled, pročitala sam najkraću priču da ne istegnem neku misao u samom startu pa da onda još dva meseca ne mogu nikud.

Jedva sam dočekala kraj časa a onda kad je zvonilo onda sam i ja nekako odzvonila i ostala kao zombi da odstojim pored stola na kratko dok ne smislim kuda ću i kako ću. Da me je neko tada pitao koji mi je najveći problem u životu bez razmišljanja bih rekla 57 kila, ne bih rekla da me muči to što mi je mama izašla iz bolnice pre dva meseca i ne bih rekla da su mi i tata i brat u bolnici, ja čvrsto verujem u to da je moj najveći problem taj što imam 57 kila i to što mi 56 deluje nedostižno. To što delujem izmučeno i umorno je zato što imam 57 kila, ostalo mi je sve super.

Ja znam da u mom životu nema radosti ništa manje nego u životima drugih, mislim da ne tražim previše, mislim da ni ne tražim uopšte. Evo izdvojiću dve stvari koje su me razradostile u preteklih nekoliko dana, čikago neću da pominjem jer nisam bila besprekorna u svom ponašanju pa mi je to pomutilo besprekornost spektakla.

Obradovalo me je što je biljčica koju mi je mama kupila za rodjendan ipak rešila da preživi, da je uginula doživela bih to kao poraz, i počela da se rumeni posle višemesečnog sušenja, poslušala je moje svakodnevno moraš, moraš i obradovalo me  je juče kad sam čula laylu u kolima, ni ne znam zašto, ja tu pesmu nikad ranije nisam volela, valjda ono you 've got me on my knees me oduševilo pa sam počela da zamišljam i oduševljenje nekog ko se tako oduševi da pada od toga na kolena... potpuno suprotno a u suštini potpuno isto sa onim you know I used to have a scene with him...umemo mi tako, da za nekoga ko nam je najvažniji na svetu kažemo ma neki tamo, niko bitan ili u duhu mjuzikla ah zaboga, od dva i po sata meni je to na svaku optužbu vi samo odgovarajte ah zaboga ostalo u sećanju kao najznačajnije i najvrednije...

Ja opet ništa ne osećam dok ovo pišem a u horoskopu mi baš piše pišite vi imate dosta pametnoga da kažete, devica ima pametno da kaže? ona može samo mudro, pametno i štedljivo da oseća da ništa ne oseća...

Često me ljudi na ulici zaustavljaju da me pitaju kuda da krenu da bi stigli negde, našli nešto. Pošto sam iz pms-a izašla juče u isto vreme kada i iz autobusa, sada imam za nijansu vedrije mišljenje o sebi pa ću ta obraćanja ljudi meni pripisati svom pitomom izgledu, odnosno tome što izgledam kao neko bezbedan za obratiti mu se.

Danas sam otišla u ideju da kupim neke čokoladne bananice sve u nameri da izbegnem komšinicu koja je napuštala zgradu, i napuštala je i kada sam bananice nakupovala posle nekih dvadeset minuta kasnije što znači da ja ne mogu da pobegnem od onih koje ne volim (evo, ima i jedna žena koju srećem svako jutro ponedeljkom i sredom jer tada imam prvi čas, i ja ne volim njoj da se javljam pa sam promenila stranu ulice da ne bih morala da joj se javljam i eto, promenila je i ona pa ne mogu da je izbegnem, možda je i ona promenila stranu ulice da ne bi morala  meni da se javlja, moraćemo se dogovoriti oko tih strana). Negde blizu te ideje obratila mi se jedna starija žena sa molim vas, da li biste mogli da mi kažete gde da nadjemo cipiripi...pogledala sam na dole i suočila se sa dva smrtno ozbiljna i neumoljiva petogodišnja oka, gledao me je kao da sam čarobnjak iz oza, isto tako bi ozbiljno izgledao i da je imao na sebi crno odelo i mali helikopter oko vrata, shvatam da je situacija veoma ozbiljna, upućujem ih na deset koraka napred i ideju.

A htela sam o čikagu, ma lažem, da sam htela napisala bih...a i napisala sam pa kad sam pustila post shvatila sam da mi ne radi internet i tako da sad ne mogu da pišem o čikagu.

Posle dvadeset godina nošenja sočiva potrebno je mesec dana nenošenja pa da se odvikneš. Možda se čovek lako i navikne na dobro ali očigledno mu ne predstavlja veliki problem da se od tog dobra lako i odvikne.

Imala sam dosta poteškoća za juče, i tri dana u nazad da odredim koja su to jedan, dva, tri i četiri sata u kojima želim da vidim najbolje ali danas ćemo se mi seljaci iz sela potrpati u autobus za ns da dočekamo čikagoa pa sam se lako opredelila za pet sati u kojima danas želim najbolje da vidim. Mojih pet sati biće za vreme i oko vremena tog mjuzikla. U ns-u će nam se pridružiti i jedan bloger  jer ja jako volim da se družim i stičem nova poznanstva( ovde prevrćem očima ali se to ne vidi) i za potrebe njega i snp-a obući ću čizme jer od sinoć pokušavam da nadjem ugao posmatranja koji bi opravdao odlazak u pozorište u patikama pa ne mogu da ga nadjem. Volela bih da imam crne čizme ali nemam, da nisam kupila nov šporet umesto polovnog koji nije imao rernu, i da nisam kupila pet metalac šerapa koje koštaju koliko i šporet mogla sam kupiti bar dva para crnh čizama ali nisam, dom je dom, čovek mora posle šetnje patika ili bilo čega drugoga negde i da se vrati a i ako se bos vrati nije strašno.

Većina mojih snova odnosi se na bežanje ili tumaranje. Onih seksualnih ima jako retko ali su mi dragi jer osetim da pomalo oživljavam, kao da počnem da ničem...

Noćas sam sanjala da tumaram po nekoj naizgled napuštenoj zgradi i bezuspešno pokušavam da nadjem svoj stan, u jednom trenutku izlazi stanarka sa svojom iguanom i govori životinja je opasna ali neće vas...nisam našla stan u toj zgradi pa sam prešla u drugu.

Danas je bio lep dan. Trebalo je da odem u bolnicu na kontrolu povodom četiri nedelje nošenja naočara. Dok sam čekala svog obdarenog kolegu da me odbaci zaustavio se besni reno, sledi pitanje da li možete da nam pokažete kako da stignemo do bolnice, počela sam da gundjam jer sam se pomučila da nadjem kola a to je u pet minuta bio već drugi auto koji mi se zaustavio kako treba i ide u tom pravcu...šta je ovo danas, odjednom svi idete za bolnicu, a malopre?!...hoćete li sa nama?...i ja hopala u kola...gospoda sa kravatama i aktirana...

Veseo razgovorčić, pitali me odmah za prezime...madjarica?...pa nisam, ali nije da ste prvi koji to pitate, mama crnogorka, tata polu švaba polu rusin, tako da ja računam da sam crnogorka sa čistim madjarskim prezimenom...imate besan auto, da li se bavite trgovinom robljem, ako bavite, stvarno niko ne bi posumnjao dok ne sedne...ispred bolnice istrčava obezbedjenje, izvinjava se što nije odmah...trala la, lepše od slavuja...ja ih pitam da li su oni neke zverke...gospodin se smeje...posle saznajem da su gospodini iz ministarstva, prvom je bilo krivo što sam pohvalila auto a nisam vozača, nešto mi je sve vreme imputirao tog vozača, finog, muževnog, ugladjenog, a moj izgled čaroban kao i vazda, stvarno sam za nabacivati mi se...sestra kaže da trenutno ličim na olju bećković, a koleginica kaže da moja sestra nema pojma i da sam ja lepša od olje, ali mogu da žvaćem kao ona, to mi nije problem.

Posle pregleda kupujem sebi patike, bele, male, uzane i sa jednim diskretnim zelenim znakom n... jer sam radosna još od jutros.

Idem kući i pitam se šta može da pokvari tako veseli dan. Da sam se samo opomenula na to da idem kući i pitanje bi se samo odgovorilo.

Kući mi mama otvoreno, a sestra prećutno, zamera što nisam pitala kako je sestri bilo na kontroli...ja tek onda shvatam da mene niko nije pitao kako sam ja prošla...govorim joj da znam da je sestra prošla dobro, prosto znam i ne moram da pitam, pojedinosti me ne zanimaju, ma ne zanimaju me ni za koga, ja sam pod ,sad već odavnom, anestezijom i dok se ne opravim biću jedna od onih koji znaju da su ih uštinuli po tome što su to videli.

Inače, što se tiče moje kontrole, doktorka je zadovoljna ali kaže da mi manja oštećena ostaju na oba oka i da nošenje sočiva ubuduće svedem na minimalnu meru.

Mislim da ću obrisati ovaj post...videću.

Setila sam se sinoć o čemu sam htela da pišem, kada sam se setila bilo mi je jasno i zašto sam baš to zaboravila...

I dalje sam pod utiskom one čarobne Djoletove rečenice u kojoj kaže da ima zakazane princes krofne, prava mala dragocenost, i rečenica i Djole.

Na putu do škole bezuspešno sam pokušavala da otpevam yeah yeah, nije problem otpevati te dve reči, stvar je u tome da se otpevaju ofrlje, kao da ti je dosadno, baš onako kako mi govorimo kad nas neko gnjavi ono da da...you got a real short skirt I wanna look up, look up, look up, yeah, yeah...dobro, mislim svidjaš mi se, riba si, palim se na tebe, da mi je da virnem...da da...pa da završimo s tim.

Negde blizu škole zasmejala sam do suza jednog našeg penzionera, toliko se smejao da sam mislila da će umreti na licu mesta a ja ću opet pozvati hitnu pomoć i s druge strane začuti tačno je deset časova...polaskana sam bila kad mi je rekao da se tako nije nasmejao u poslednjih šest meseci, ali posle baš i nisam bila kad me je ovlaš pomazio preko jakne...po sisi, i to desnoj, onoj manjoj, obrukala sam se .

Onda me je pitao da li držim časove i da li bi držala njegovom malom, pitala sam ga koliko je njegov mali zapravo mali a on je rekao 25, 26 godina...pitala sam ga da li on to pokušava nešto da mi ukliza...dobio je još jedan napad smeha a ja sam pobegla na vreme.

Ima tu još ali da ne preterujem, normalnim ljudima se ne dešava toliko stvari za jedno prepodne.

A baš sam bila smislila o čemu ću da pišem još sinoć i jutros i eto šta uradi jedan poslepodnevni košmar. Ne mogu da se setim. Htela sam da pobegnem na bar sat vremena od sebe i eto kako sam fino pobegla. Još sam odavno naučila da bežeći od sebe provereno bežimo na mesto gde će nam biti neuporedivo lošije, a verovatno i pisala. Kad sam se istrgla čekale su me dve poruke i dva propuštena poziva, to ne znači da sam ja ne znam kako tražena, a tek omiljena..., nego dok sam čitala jednu od dve poruke u kojoj je pisalo da li može čas u 17:30 veliki mi je problem bio da izračunam ako je sad 16:30 a  čas je u 17:30 koliko ja imam vremena do tog časa i da li mogu da stignem do autobuske da preuzmem pametne obeleživače stranica, kako ih ona kaže, koja je na sedam minuta, mislim autobuska u slučaju da neko polako počinje da gubi nit pripovedanja, a obeleživači su pametni jer na jednom piše growing old is inevitable, growing up is optional...anon.

U računanju sam provela dvadeset minuta i pomerila čas na 17:45 jer sam izračunala da će mi usfaliti 15 minuta, na čas mi dolazi devica i njeno 17:45 je isto kao i moje...17:30.

Sinoć sam sa osmehom gledala skerletno slovo 54 minuta, i dalje ne znam ko je geri oldman i brkam ga sa polom njumenom, ali to nije ni važno, ako je geri oldman glumio svešteno lice, lepo je to oglumio, ali opet, ne dovoljno lepo da bih posle prvog I love thee...and I love you ...nastavila da gledam, tu sam ugasila 54. minut.

Iz knjige se sećam mraka, i nekog trga bez i jedne žive duše i jednom previše živom.

(On your horse with you?!)

Ako sam ikada i sumnjala u to da nemam puno knjiga, tome je došao kraj kada sam počela da brišem prašinu sa police, tako da ako iko takodje ima slične sumnje nek uzme krpu ili stare gaće sa istrčanim lastišom u ruke i nek počne da briše, i pitanja se sama odgovaraju.

Ne volim one kutije u koje je upakovano šest prometejevih knjiga, i taman kad sam juče o tome razmišljala ispade mi trećina egerićeve antologije srpskog pesništva i odrubi mi filadendron. E moj bakoviću zamisli kako bih te tek sad  ubila. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se obrušio sam prometej, ne bi ostala ni saksija.

Žalosno je to što sam prvo pogledala u kakvom mi je stanju knjiga a onda, posle par sati, videla i da leže giljotinirani listovi na parketu, i to nisam videla namerno, odnosno smišljeno, već slučajno. E takve su device, cepidle i picajzle. Pitam se da li je i cepidla i picajzla imitacija iste životinje, jeste, da se o njima samo malo više vodilo računa obe bi bile bengalski tigrovi.