margo

Oduševila me u velikom bratu ona ljuštilica za šangarepu, pravo da ti kažem dosadilo mi da stavljam providnu kesu na glavu...ranije su manje prskale, ne znam šta je ovo.

I pazi sad ću opet da krenem izokola i opet neću napisati, samo pazi. Treba da stignem do plakanja po onoj blentavoj krmeljivoj...ako stignem do nje onda računaj da sam napisala ono što sam mislila da hoću a znala da neću.

Imala sam tu negde do pre devet godina u nazad, kad mi se i pojavilo to da sad ne mogu da pišem a da mi se ne tresu ruke u prisustvu bilo koga, neke fleke po telu pa me mama uhvatila pod ruku i odvela kod kožne doktorice, kažem uhvatila pod ruku jer ja drugačije ne bih ni otišla...ja provirila rekla dobar dan, nemamo zakazano ali treba mi samo dva minuta na šta mi je žena odbrusila da ko sam ja da odlučujem koliko njoj treba da me pregleda i ubrzo sam se rasplakala i šmrcajući zadizala majicu da pogleda šta mi fali...ona je rekla mami da nije normalno to što sam se rasplakala i kao da ja nisam tu dodala da bi trebalo da odem na razgovor...od tada me je sramota da plačem kada bi me neko mogao videti i uvek o plakanju razmišljam kao o kukavičluku i svojoj nezrelosti.

Kada sam došla na kontrolu posle nekoliko dana dočekala me je sa osmehom kao da me voli najviše na svetu a nisam čak ni rak imala.

Prvo četiri: gledao sam nasce dobar film, hoćete da vam narežem? narezao... doneo.

Prvo sedam: nasce okačite jaknu tamo da vam se ne vuče po podu...dobro je da nisam ćebe ponela...skidam jaknu sa naslona i kačim na letvu sa tri zakačišta...

Drugo šest: e Marina?...kaži srce...

Drugo osam: dobar dan, došli smo da vam kažemo da nas ne čekate peti čas pobeći ćemo...nemoj da zezaš da te obaveštavaju da će da pobegnu?... pa kad je dobra prema nama...

Drugo deset: nasce doneli smo vam čokoladu...zašto?...setite se...ne mogu da se setim...

Treće sedam: ola...kako si mi brate moj, što činiš?

Ne da mi se već drugi put da napišem...možda ću sutra...rasplakala me ta blentava krmeljiva.

Slušam talk od coldplaya, ja je slušam stalno, to je moja pesma jedna i jedina...toliko imam potrebu da je slušam i da popričam sa nekim da sam se načisto ućutala...

...tell me how you feel?...do you feel...?bože kako volim ovu pesmu.

Jutros sam ustala malo ranije da bih dala svom strahu vremena da istutnji svoje, ne mogu vise da se plašim na brzinu. Trebalo je nekako da popunim pola sata do polaska u školu pa sam nastavila da čitam sitničarnicu, ta fantastična ideja da postoje ljudi koji istovremeno čitaju istu knjigu i susreću se na istom prostoru neverovatna mi je...dobro, ja sam čudna, dok se oni zagledaju u ruže i tako to ja bih verovatno svog suseda zapitala da li misli da je zarezu baš tu mesto i da li bismo ga zajedno mogli nekako iščupati pa zasaditi neku tačku ili meni najomiljeniju...lažem...najomiljenije su mi tri tačke umesto samo sitničarske jedne...

I dok sam bila zaogrnuta jednom takvom milinom čujem tapatapa po simsu...golub...tapka...pa odlete...obrukala sam se...domaćica...pih

I onda se setim da imam u kanti bačenog hleba...nije mi se gadilo da preturam, na kraju krajeva otpaci su moji pa čemu gadjenje a drugo tamo na drvetu imamo bre gladnog čoveka!...proturim se pod roletnu, izmrvim dovoljno krupno da ne bude lako za oduvavanje i spustim roletne...nisam ja tip koji će da špijunira...samo da se vrati, samo da se vrati mislim i strepim i vraćam se knjizi...posle desetak minuta, ili jedno pet strana čuje se tapatapa

U stvari, kad malo bolje razmislim, ja odlazim tamo da bih iz dana u dan čula neko novo njegovo zapažanje o meni koje će biti veoma mudro ali ne i ja dovoljno pametna da ga razumem...

Dobar dan. Došla sam po još nešto iz fromiranog kompleta....Iz čega?...Iz fromiranog kompleta...sad je već razumeo i počinje da se smeje...ama gde nalaziš i onda istrčava pitanjem koje će me zbuniti i na koje neću znati da mu odgovorim i na koje nikad ne znam da mu odgovorim, u stvari ja tačno znam šta će da me pita i volela bih da to ne radi  i volela bih da me i on zove po prezimenu, volim da me zovu po prezimenu, eto tako, dokle god me zovu po prezimenu daleko su mi...Jelena, dokle si putovala sinoć?...ja odgovaram nešto stihovano...a onda me gleda ispod naočara, ne vredi gledati gde gledaju ljudi koji nose naočare...gleda me pravo , opet razvlači osmeh i u očima  mi nalazi pitanje pada sneg?

U nedelju sam počela da čitam Froma...mogu da pratim napisano i ako zanemarim filozofiranje u količini od samo dva ili tri ma daj molim te! mogu da kažem da sam dosta toga naučila i da ponešto od onoga o čemu on piše i primenjujem...recimo neki dan sam jako ružno mislila o jednoj osobi, te sebična, te sujetna, te agresivna a onda sam shvatila da nisam nervozna zbog te osobe i da mi je ona samo paravan za pravi razlog nervoze, kada sam to uvidela obe nervoze su nestale.

Obradovala sam se kada mi je kolega rekao da pored te jedne knjižice, koja ima lepe korice ali ne piše ništa o tome šta ilustruju a posebno mi je važno da znam šta je na koricama, imaju ceo komplet i ležerno pokazao prema polici skroz gore...opet taj moj osećaj da sam zaštićena, opet osećaj da biću bolji čovek...

I onda je bilo prestani sa tom muzikom Jelena čita ozbiljnu filozofiju...i onda je bilo Jelena kada dodješ na sledeću pauzu čekaće te čaj...nije li to lepo, kada neko primeti da ne piješ kafu pa traži da se pored tri kafe skuva jedan čaj samo za tebe...

Mislila sam nešto jutros. Tačnije mislila sam tri misli ili tri pitanja. Prvo sam razmišljala o tome da li muški brišu svog miška posle piškenja a onda sam se pitala da li svima prska tuš po licu kada spiraju penu sa ruku iznad laktova kao meni, a od toga budem besna, i onda podesim vodu na takav bedan mlaz da je to...

A što se tiče postova koje željno očekujem, mogu samo da ti poručim da si dosadan i da se ja uporno pitam šta ja tu zapravo očekujem, ono što si napisao mogao si i da ne napišeš...i nemoj da mi govoriš gospodjo vi ništa ne razumete jer ja nisam gospodja...mislim, jesam ja oštra na jeziku ali da me vidiš rekao bi ne mogu ja sa ovom malom da se raspravljam, nije lepo a možda bi me i pomazio i rekao idi dete vidi da li sam iza ćoška a ja bih ti rekla e baš nisi, to mogu da ti kažem i bez gledanja!

Od jutros mi je u glavi jedna pesma od balkanike. Već nekoliko dana ponavlja mi se ista misao jedva čekam da napiše nešto novo.

Zamisli, sad mogu da nabrojim već tri stvari kojima ću se ujutro obradovati, doručku od hleba, laki margarina i meda, crnogorskoj kafi koja se direkt iz nikšića prodaje kod nas, i tuširanju...godinama se pitam zašto ustajem a sad počinjem tom ustajanju i da se radujem bez eto nekog posebnog povoda, ili više njih...

Jutros sam malo pričala sama sa sobom, ono o čemu sam razmišljala izgovarala sam na glas...bila sam pod utiskom upravo pročitane knjige od makina pa sam morala da se odlučim koga od pisaca više ili manje volim i zašto, u igri su bili  marijas, kuci i makin...da sam ostala samo u nemom razmišljanju ne bi mi ni sada bilo jasno zasigurno...iznenadilo me je kako zvučim kada nemam potrebu da budem duhovita, kada se ne kreveljim i  kada se ne smejem...ono što se čulo bilo je daleko lepše od onog paradnog namenjenog svim slušaocima...i njemu kada sam jednom rekla da nije video onu pravu stranu mene i kada sam mu rekla da sam ja možda još i najozbiljnija osoba koju je sreo njemu nije bilo jasno...i onda izlazim na ulicu, pored mene prolazi neki čovek pognute glave i priča sam sa sobom...vid, ovaj ko ja!

A šta vi mislite zašto su ubili djindjića?...pa mislim da ja za svog života neću saznati istinu ali ti možda i hoćeš pa kad se gore sretnemo ispričaćeš mi...a možda ga i sretnemo pa ga pitamo...(vidiš)...nebeski sastanci...

Gledamo oboje u korice knjige na stolu...piše ni ti ni ja...ovo moram da pročitam...da, da, ni ti ni ja ni on...ni mi ni vi ni oni, odoh sad imam čas...

Moj pesnički život za koji i dalje tvrdim da je ispunjen silnim trzavicama uopšte tako ne izgleda. Moje svakodnevne aktivnosti su bedne...čitam, pijem vode, i piškim za svaku čašu bar po tri puta(Libra dosta!), pamtim iz sveg mozga svašta pa i podatke da se majka jedne nečije koleginice koja se kukavica zapreminula negde u somboru zove sofija.

Danas sam došla na sumanutu ideju i provela, za svoje okvire, sumanut dan...došla sam na ideju da ako mi sve u stanu bude čisto i sredjeno i ubrisano da će mi se i u glavi razbistriti tako da sam ceo dan radila...ostalo mi je još da oribam šporet, kese sam pobacala i treba još da pobacam neke prnje koje držim u kauču...čudo jedno kakvo mi zadovoljstvo pruža bacanje, za dlaku da sam bacila i omiljenu rolku i trenerku...mislim da ću to sutra ako počnem da kriziram, super... a kada smo kod super onda smo kod Gricka, Marko mi se naljutio jer sam danas donela neku pečenicu pa sam rekla da se dvoumim da li da je dam njemu ili Gricku a Marko je rekao uvek kad se tako dvoumiš ti daj Gricku, a onda je mama pitala zašto je ja ne pojedem a ja sam joj rekla da je ta pečenica super ali da ja to ne mogu da jedem jer mi se ne svidja a mama je rekla ne pronalaziš se u toj pečenici...i sad me zove jedna, za moje okvire takodje lažovčina i pita me šta radim, ja kažem da ceo dan rintam po stanu ali bez one krpe preko glave i da mi stalno nešto fali, te ne mogu da radim bez one bele pufnaste milke, te bez kokica a onda mi ta seljaaaačina kaže taman da ti ja donesem tableronu u anatomskom obliku. Pi je!

Pitam se koliko je njih reklo srećan ti osmi mart ali danas, logično, da su izneli na ulicu plastične kanturine sa cvećem pre šest dana nekima bi osmi mart bio i drugog...i dalje mislim da je forma često vrlo važnija od sadržine, osim ako se ne radi o ljudima i psima...

I tako...dobro sam...šta vi...ako, boli vas dupe.

Setih se sad i opet mi je smešno. Ne možeš imati sve, ako hoćeš da se smandrljaš s nekim blogerom onda možeš da biraš, ili veza s blogerom ili društveni život na blogu...ako odabereš vezu onda moš društveni život na blogu da ovisiš mačku o rep.

Pošto sam se zbog tog blogera rasplakala, negde u avgustu oko prepodne, upala sam u agoniju da li da mu pošaljem poruku da sam se zbog njega rasplakala i da mi nedostaje i da ga puno volim i tako...kome da se požalim, računala sam ovako sad mi je loše, ako se javim niku biće mi još lošije, pa dok budem besnela na nika neće mi ovaj faliti, nekako, niko me uvek iznervira...znači niko...bila sam ubedjena da će mi reći da mu se ne javim i da se ne nudim bezveze ali niko je rekao nešto kao margo pička si...e onda sam napravila nekoliko nacrta kako će poruka čežnje da zvuči, jedna je  bila volim te više nego Gricka ...onda je niko rekao kakav Gricko kakvi kurci, ja bih od ovoga pobegao glavom bez obzira...onda sam pomislila nešto kao jebite se obojica i ugasila kompjuter ...i upalila ga posle pet minuta on će meni da sam pička...

ja mu kažem ej, videla sam super najlon čarape crvene na crvene cvetiće...a on kaže ne znam, crvena je strastvena boja...šta hoćeš time da kažeš?...pravi se da nisam ništa rekao...ali nisi me video u tome...tačno tako, pravi se da nisam ništa rekao...a nema pojma da sam se skoro pa jednom samo u životu našminkala i da mi je rečeno bože kakav si ti transformers

Uvek kada napišem nešto baš iskreno ja to obrišem i ne objavim...kao nije bitno...uvek tako...nije bitno...nećeš razumeti, izvini...ne bih da dosadjujem...koja je svrha...što nisi došla na ručak...nisam mogla...da li se nešto desilo...desilo se i dešava se stalno...hoćeš doći sutra...ne znam, možda...treba mi makar makar makar privid...makar privid...nek bude jednom sve te razumem pa i ako ne...treba mi jedno ubedljivo sve te razumem...meni samo to treba

Koliko vati ima tvo fen?

dva goluba na grani rasterali su pre će biti trubači...a onda je usledila oluja, a onda se meni smučilo od trubača, obuzme me strašan bes pa onda stid kad ih čujem...e ovo mi je prvu put u životu da sam osetila nagon da uzmem snajper a onda da izadjem na terasu...

ostalo mi je još nekih deset strana da pročitam boju purpura, čitam i uporno se pitam odakle mi ideja da bi mi se i mrvu mogla svideti takva knjiga...nisam ja za to, previše  je uzbudljivo...za sutra već imam ono što sam u biblioteci tražila pod sitni, stari...mislim ona je iz cuga pogodila da mislim na sitničarnicu (ali je problem nastao kod boje jer nije bila sigurna da li se radi o boji noći, purpura ili hibiskusa... u baštu sljezove boje nijesmo zalazili)...pa je bibliotekarka rekla da to uglavnom svi brzo vrate jer im je teško to da čitaju...nije teško nego su im očekivanja jadna...a i ja sam nervozna...malo, pred spavanje jer se mora leći a nije da mi se spava...

otišla sam do sestre sa jednim prljavim ćebetom da mi ga opere u mašini i kutijom keksa i sve to da bismo ispratili ulazak ukućana, na glas sam se smejala kad je jedan od ona dva hip hopera počeo da se lupa pesnicom o čelo kad je ušao era ojdanić...mogu samo da kažem da sam još za prošli vip rekla da im samo fali milić vukašinović, e sad više ne fali ništa, sve je tu ali mislim da oni tu veš mašinu još nisu otplatili, baš ću je pitati.