margo

Mislila sam da su me napadi apsolutnog beznadja napustili ali malo sam se zajebala, ima ih i sad ali me ne drže dugo, naravno kad me uhvate požalim što sam se rodila, požalim što nisam poginula kad su me udarila kola.

Ne mogu ja da uvijam a i ako mogu ne mogu dugo. Trebalo je danas da se vidim sa piletom. Nismo se videli tačno jedanest dana, jebe mi se za seks, znam da će ga biti ali o njemu ni ne razmišljam. Izdepilirah ja te svoje jebene noge i to sam čerupanje podelila na dva dana. Za drugi dan sam ostavila onu izudaranu.

 Sada mi je život tako uzbudljiv da mi je svaka poruka na mobitel ili jebeni komentar nešto kao božiji dar sa neba a o sudaru sa piletom da ne pričam. Ali ne lezi vraže, pile se ne javlja ceo dan a Margo inače očajna da će ostati sama i da će izgubiti najdragocenije nešto što je, čini mi se, ikada imala počinje opet da se pita gde je pogrešila, da li je nešto lupila na blogu...uopšte premotava najcrnja sranja dok  bes, nemoć rastu...

Posle stiže poruka od Vesne, kasni čitavih petnaest sati, pa poruka od onog famoznog poručnika koja kasni dvadeset, pa poruka od koleginice koja takodje kasni nekoliko sati...i posle naravno se ispostavlja da i poruke od pileta ne kasne nego da nisu ni stigle...jedino njegove nisu stigle uopšte.

E tako je bilo i kad je trebalo da se upoznamo, njegove prve dve poruke su stigle sa čitavih dan sati zakašnjenja, pa sam ja onda primala inekcije zbog kojih nisam mogla odmah sa njim da se upoznam, pa mi se onda i pizda pokvarila kada je konačno trebalo da padne seks, pa sam se prehladila, pa se on bio prehladio, pa su me na kraju udarila kola a danas se nismo videli jer su kasnile jebene poruke...Svega sam se prisetila i znam da će mi biti lakše ako se isplačem ali ne mogu, eto ni to ne mogu...a onda zvoni telefon, zove me jedna bajna ženska osobica, ljudina od osobe koja mi javlja da je ispred moje kuće i da hoće da me vidi...pojavila se kao dobra vila.

I ti se zbog toga sekiraš?Samo se setim kako bi to Slavica rešila. Ja joj jednom poslao poruku Da li me voliš?A ona mi odgovorila Nemam kredita da ti odgovorim na poruku.

Čudno je to, dok u mom životu nije bilo seksa ni u mikrogranulama samo sam o njemu i pisala, a sada kad ga ima- ni da zinem, ne znam, nešto mi je frka da o tome pišem ali to ne znači da neću.

Pošto sam na bolovanju i ništa mi se ne dešava, mogu samo da se prisećam nekih situacija i razgovora.

Pre jedno dva meseca i najnaivinijem posmatraču moglo se učiniti da me pile zajebava i sprovodi neke strategije, mislim kako objasniti da te neko zatrpava jebenim porukama a onda odjednom dobijaš poruku na svakih osam sati pa ti ta poruka umesto sirupa za iskašljavanje isprdi:spavao sam, imao sam posla, zvao me šef hitno i bla bla...znala sam da nije sve izgubljeno dokle god se ne potegne utovaranje uglja i pomoć stricu oko pranja tepiha.

E sad stupa moja sestra na scenu:jebo te ništa nisi naučila, to se ne radi tako, tip, barem na početku veze treba da ima utisak da si ti u stalnoj frci i da ni pod razno ne sediš kući i čekaš da te nazove, nije na odmet ni kad te nazove da uletiš kod Marka u sobu jer on stalno sluša muziku pa da foliraš da si jedva čula telefon jer si u kafiću...mislim katastrofa:u kakvoj jebo te frci kad pola interneta zna da se ja ni sa kim ne družim, da sam po ceo dan ili na časovima ili kući i da mi najčešće nije do života a i jebo ti to ako moram tako da se ponašam, šta će mi neko za koga mi treba  top ten laži za svaku priliku...nisam ja takav tip a i da počnem nešto slično da sprovodim verovatno bi se odvalila od smeha jer je totalno kretenski.

Juče me zove pile taman dok sam jela:Ej ćaaaaaaaao, mogu da te zvrrrrrrrrrcnem?...oteže on njegovim novosadskim naglaskom...:Šta raaaaadiš, kaaaaako si?...a ja poučena sestrinim rečima odgovaram:Pravo da ti kažem jedem i razmišljam da li je muškiji senf ili majonez...momak se zblanuo:Zezaš da o tome razmišljaš...:Pa ne stvarno, nekako mi je senf muškiji ali ja više volim senf, majonez ne mogu da smislim...mada opet kontam ako mogu nokiu da svstavaju u muške telefone a samsung u ženske zašto ne bi iskristalisali svoje mišljenje i po pitanju senfa i majoneza...

Uveli su nam kablovsku, konstatovala sam da ne znam da gledam tv, sedim kao debil i gledam Seinfeld, onda mi nešto padne na pamet pa i zaboravim zašto sam pred tv-om, sve mi dosadno. Čim maknem do prodavnice naletim na nekog iz škole ko me dočeka sa:Vidi ti nju!ili :Zar ti nisi jaaako bolesna? Što u prevodu znači:Primaš platu a ne radiš-sramota!

Većinu vremena se osećam kao onaj Metro Goldwyn Mayer lav koji samo čeka da mu neko zine dvije pa da počne da riče. Ali nije baš sve tako crno kao kada sam se svojevremeno dopisivala sa Beogradoholikom i danima mu kukala kako sam nesrećna.

Stalno vrtim scenu od pre par dana: Sašica sedi za stolom i gleda me dok mazim svog papagaja (pod papagajem mislim papagaj). Ja se okrećem, gledam u Sašicu a on se nalaktio i zamislio a iz usta mu curi mala balica...

Prvi dan kada sam došla u čačansku gimnaziju upoznala sam neobičnu pojavu. Dugačka crna kosa, zelene oči, promukao glas, nehajno ponašanje.

 Posle se ispostavilo da ta pojava:super peva, super svira više instrumenata, super slika...ubrzo sam saznala da je ta osoba na jednoj književnoj večeri svirala metaliku i da to niko nije provalio. Nisam ga videla nekoliko godina, čujem objavio dečko zbirku pesama, bavi se novinarstvom ali da je malo previše surov...čujem i da se malo ubucio i da nema onako dugačku kosu...

A šta sam ja provalila lično? Provalila sam da piše blog. To sam juče provalila...

U ovom trenutku mi ništa pametnije ili uopšte pametno ne pada na pamet. Pošto sam zvanično još jednu nedelju na bolovanju mogu jedino namrtvo da se dosadjujem i da se nerviram dok ne pozelenim. Šetnja mi je zabranjena tako da od odlaska kod mog dragog nema ništa niti od njegovog dolaska kod mene jer sam milion puta rekla da živim u takvom ambijentu za koji bi Kusta pokupio sve moguće zlatne medjede.

Svašta se pitam, izmedju ostalog zašto mi je u posetu došao samo jedan jedini kolega, pa se pitam koja je razlika izmedju izjava:Mrzi me to da uradim i nemam volje to da uradim...ja sve kontam da mrzi me znači lenj sam, a nemam volje znači da mi se smučio život i da bih se najradije ubio, pišem u muškom rodu da se ne bi provalilo da mislim na sebe...

Sve sam kontala da mi u životu jedino fali muškarac i da će sve biti baš kako treba ali sam se zajebala, ipak sam nepopravljivo bezvoljna s tim što sam nekad manje a nekad više ali taman toliko da nemam volje bilo šta da radim i nisam srećna što je tako, sve se krijem iza isfolirano otegnutog teksta:Jaooo, pa vi dobro znate da ja ne volim ništa da radim...a ne mislim to, mislim da sam bezvoljna...

A pile, njega ništa ne mrzi, hoćeš sendvič, hoćeš neki kolač da ti napravim, hajde da nešto radimo, hajde da šetamo...slušam i pitam se da li ću ja ikada pokazati toliki elan. Da li ljudi to foliraju, da li je njima stvarno do toga kada to govore ili rade, da li je sramota pokazati da ti nije ni do čega?Priča sestra kako se na nekom kursu jedna žena rasplakala, svi su bili šokorani dok sam ja kontla: e falim te bože neko normalan...

Pre skoro dve nedelje...

I tako ja izletim iz autobusa i probudim se sat vremena kasnije u bolnici. Sedim u onim kolicima na guranje, neko me gura, kosa mi najprljavija na svetu i još moja,pala preko lica, ja gledam u raskrvarenu ruku kao da nije moja i staloženo razmišljam:Saša. Ko je Saša?Bila sam u Novom Sadu. Zašto sam bila u Novom Sadu?Valjda zbog tog Saše. Ama ko je Saša?...:Da li znate zašto ste ovde?:Nemam pojma(a ne pada mi na  pamet ni da pitam)...nastavljam da razmišljam:Puši mi se. Da li ja uopšte pušim?Valjda ovi moji znaju pa će mi reći...pitaju me kako se zovem i kontam da taj odgovor znam bez greške i bez razmišljanja, laknulo mi je...:Čime se bavite?...:(o neee)Mislim da predajem...engleski ali me nemojte uzimati za ozbiljno...jebo te skroz sam izduvala...:I stvarno ne znate zašto ste ovde?:Ne.

Dve nedelje kasnije(juče)...

Bila sam na kontroli kod ortopeda, imala sam vezu pa sam čekala samo nešto više od dva sata. Otišla sam da zaključim bolovanje, čovek me pogleda, tačnije pogleda čudo u crvenoj trenerci, ciklama majici, zelenim patikama i plavoj jakni i samo reče:Bolovanje još deset dana...mislim šta drugo da kaže nekome ko je tako obučen, ja bih savetovala bolovanje do kraja života...

Danas...

Jebo te, još nedelju dana, izduvaću, dosadno mi je, nikad mi nije dosadno ali ovo je već previše...a do izlaska hrvatskog kosmopolitena kod nas ima još tri dana...kakav bogat i sadržajan život...

Žao mi je što sam obrisala postove. Kad žešće popizdim onda brišem brojeve telefona, cepam slike, pisma, ako ih nema kontam da ih nije ni bilo, baš glupo. Sad sam slučajno na radnoj površini mog kompjutora naletela na jedan post od ranije koji je kucan u wordu nekim čudom ostao zapamćen i to tako da nikome ne promakne, pa se nešto raznežih a i svidja mi se ova moja crvena pozadina, ne volim da zjapi prazna, nemam pojma, jebem li ga.