margo

Oduvek me je nervirala ona može to još valjati. Tanjiri za specijalne prilike, čaše za specijalne prilike, posteljina za goste. Kupi se nešto novo od odeće ili obuće pa se čekaju posebne prilike. Kupiš tri majice pa prvo obučeš onu najmanje lepu jer ćeš one lepše za posebne prilike. Sve se čuva, ništa se ne baca, još manje koristi. Pa se čuvaju lepe kese, kutije od bombona, pisma, knjige koje ni ne znaš da imaš, ništa se ne baca. Sećam se da sam jednom iskopala neke prepotopske bele cipele, model koji nije imao onaj jezik napred, možda u to vreme jezik još nisu ni izmislili, pa smo se zezali kako ćemo jezik sašiti od jedne takodje prastare bele torbe, samo da se ne baci.

Koje su to posebne prilike i zašto si sam sebi posebniji za mesec dana ili pola godine nego sad. Zašto ne bi bio u najlepšoj majici i po kući, i kad nigde ne izlaziš. Zato što moraš da se pokažeš drugima u najboljem svetlu, nećeš sigurno sam sebe gledati osim ako si posebno raspoložen, recimo vikendom kad gledaš izvesne sadržaje pa se nadahneš i animiraš pred ogledalom. Nego, ja bacam, i što mi treba i što mi ne treba. Da ne robujem i da se ne vezujem previše.

Marko i dalje drži u kuhinji okrnjenu šolju. Užas. Tek okrnjeno i napuklo treba bacati. Nadjem ja jednu moju koju ne volim. Valjda je ne volim zato što istu takvu ima otprilike 80 posto ljudi koju su ikad ušli u neki mini ili maksi i u čemu je onda draž. Još ako je bila akcija. Još jednom u čemu je draž. I sve se razmišljam da li da je odnesem Marku. On će se obradovati a meni je šolja odvratna. Kako da poklonim nekome nešto što je meni odvratno a nisam lažov, ne mogu da izostavim ono meni se ne svidja, a znam da tebi hoće, ljudi to prečuju ali opet...zato najčešće ne nosim nego bacim.

I tako ti ja ipak stavim šolju u kesu i krenem da nosim. Nema veze, šta, bolje i ta nego ona okrnjena. Taman kad sam stigla pred kapiju ispade mi kesa. Kesi stvarno ništa nije bilo. Marko ispušta jedno jaaaao kao da je u kesi ranjeno lane. I ja sam tužna, kao.

Gledali smo Ostrvo sinoć. Marko me je pokrio ćebetom. Pita da li može da obriše ruke o moju kosu. Ja kažem da može. Sležem ramenima u sebi. Kada bi me sakrili u neki orman da prisluškujem i kolutam očima, mislim da bih mogla i da piškim u sebi.

Na ulicama dan i ljudi. A opet. Kao da je počeo raspust i svi su negde otputovali. Samo sam ja kući.

Iz drugog puta sam uspela da podignem ličnu kartu, sa pasošem ukupno osam odlazaka. Odem ja danas da podignem. Ne znam kako je u drugim mestima ali kod nas svi čekaju pred istim vratima. I oni koji tek predaju i oni koji podižu. Da l sam rekla da se tu predaje i za pasoš? Ispred mene je sedmoro ljudi koji čekaju da predaju i nisu baš radi da me propuste, prednjače dve babe koje mi se obraćaju e nećeš ga vala mi smo ovde od jutros. Neko dobacuje da se podižu na šalteru, ne budem ti ja lenja, nemam šta da izgubim, i tako sam poslednja, i tako će im verovatno pasti sistem dok se ne vratim, to je tek čar čekanja, nikad ne znaš kad će da im padne sistem a još manje kad će opet da se podigne. Na šalteru mi kažu da se čeka pred vratima, sa onima što predaju?...sa njima.

Koleginica, jedan naš djak i ja smo toliko dobacivali i smejali se da se jedna baba za dlaku polakomila da me propusti. Svi bismo mi nesrećnici da vidimo to malo beča, budimpešte, i praga kao da ne postoji četvrti grad. Posle jedno pola sata prilazi mi gospodja sa šaltera i govori dodji ipak kod mene i daje mi kartu na šalteru. Ni sad mi nije jasno, mada jesmo malo preterali sa galamom i smejanjem. Ne bi mi to bio prvi put da mi kažu je l može malo tiše, jednom me za dlaku izbacili iz čekaonice, zamisli lekara koji umesto da kroz megafon kaže ime i prezime sledećeg pacijenta kaže je l može to malo tiše. Branim se od nervoze tako što avetam.

I da. Pitam se nešto. Šta znači kad ti neko ko ima svoj blog ostavi neregistrovan komentar, tipa omu (neregistrovan). Ja prvo pomislim da pišu sto blogova, ili bar dva pa su sad aktuelniji kao madam pompadur ili lorens od arabije, ili neće da se zna da cunjaju po blogu, ili neće da im neko dosadjuje, jes, kao da moraju posetitelje usranom motkom da razgone pa ne mogu da se odbrane, ili šta. Ja ako nisam na blogu, nisam blogu, koja je fora s tim stvarno...ako vidiš da me ne vidiš znači da nisam tu i da radim nešto pametnije, tipa gledam u plafon, silim se da nešto čitam ili perem šolje od kafe.

Ostavim i ja da sam ja ali anonimna kad mi izbije osigurač, nešto se pokrene pa sam odjednom razlogovana a bila sam ulogovana pa onda ne mogu opet da ulogujem, ali ulogujem se ja brzo, to kao kad bi rekao ne pušim ja, samo jednu dnevnu...ili jesi ili nisi ili i jesi i nisi.

Nezadovoljna sam svojim uglom posmatranja a nesposobna da zauzmem drugačiji. Kao da su i knjige koje čitam u poslednje vreme zaćutale i više ne govore sa mnom. Sinoć sam pojela jednu Hajneovu pesmu bez hleba ali sam ipak ostala gladna. Možda je trebalo da pojedem još jednu ali sumnjam da bi se nešto promenilo. Jalovim.

Odem danas u SUP po pasoš i čekam 12 minuta do pola dva. Na vratima piše da se pasoši uručuju, sama upotreba glagola uručiti dovoljno govori o tome kakva se pompa pravi oko mrtvog pasoša, od 14:30 do 14:00. Ulazi jedan moj djak čiji je brat za dlaku ubio jednog momka ali nikom ništa. Sad mi je jasno zašto. Sprda se sa pandurima, mama mu radi tamo a ubrzo za njim uvode još jednog mog u pratnji čitavog kordona zato što je lomio nadgrobne spomenike. Spomenik mrtvacu je važniji od živog čoveka ako ga lomi pogrešan čovek. I onda se trgnem jer je ušao jedan pandurčić visok kao Kajli i gurnuo vrata iz sve snage da bi njegova ogromnost mogla da udje.

Sad sam se već smirila. Mogu ovo da otkucam.

Nisam se dobro probudila jutros. Ustala sam nespremna danas više nego inače. Nemam gen za Portishead, to su ustanovili sinoć. Ustvari, ne saginje mi se toliko. Uoči da imam gen za crno, ali da mi je dosadio. Jalom me nervira. Nerviraju me te kukavice. Rešila sam da ne budem kukavica i s tim u vezi nameravam da prestanem da pričam o sebi a da slušam druge koliko budem mogla, slušaću te laksatore, tako ih naziva moj psile. Prosto uvidjam da mi je priča besmislena i da neprekidno vozim bajs kome je spao lanac. Prestaću da se takmičim, prestaću da igram igre bednih moći.

Iznenadjena sam izostankom reakcije na filmove revolutionary road i mary and max. Aktivirala sam nema veze puta nekoliko puta danima pre ta dva filma tako da sam iz njih izašla neoštećena. Dosadio mi je osećaj da će mi popucati kapilari u očima od neprekidnog nepokazivanja. Ja sam ti kao Holy Hunter u momentu kada joj odseku prst.

U okvir ove papazjanije prilažem pesmu iz ramalama ding dong opusa motorcycle emptiness...

Ja sam loš prosvetni radnik. Ne delim mršave dvojke, ne pridikujem djacima, ne postavljam se iznad, ne svadjam se. Djaci za mene kažu da sam kralj. Još jedan znak da sam loša. Deci je kralj onaj ko od njih ne traži skoro ništa i kome mogu da se popnu na glavu.

Sećam se da su u tom odeljenju bile sve same devojke i jedan momak. Bile su agresivne i drske. Nije mi bilo prijatno sa njima i ako će za jedinicu propisno da me izvredja a da ne bude kažnjena, ja izmuvam nešto da ih pitam da dam dva i tako smo provele četiri godine. Bilo je i finih i pristojnih ali i te pristojne su bile pristojne dok je bilo po njihovom, za dva minuta pristojnost se pretvori u režanje.

Za jedan osmi mart sve smo dobile po karanfil od njihovog razrednog, mom je bila slomljena drška i jedina ženstvena od njih je pritrčala i rekla uzmite moj. Odskakala je od tih bahatih, kao da nisu bile ista vrsta. Bila je blaga, lepa, nasmejana, pitoma, sa roze sveskicama, gumicama i tako. Po učenju bila je od slabijih.

Kada su završile, posle jedno dve godine, ona je zajedno sa drugaricom došla da me vidi. Uvek mi se obe lepo javljaju na ulici, uvek me poljube i tako.

Iz iskustva znam da se djaci nikoga od nas ne zažele i da im obično nešto treba u školi pa ako naleti neko s kim se nisu svadjale onda mu slože priču kako su baš njega došle da vide. Zovu me na piće. Posle sam čula da su došle da pitaju nešto oko vozačkog. Svakako prolazim pored kafića gde će biti pa ćemo se dogovoriti. Obično nešto kulturno odbijem tako što kažem da ćemo se dogovoriti. Onda se setim da je ona završila neku besnu školu za frizera u beogradu i da bi mogla možda nešto da mi predloži, da me ošiša onako kako ona misli. Ja živim blizu kafića. Pitaću je.

U kafiću sede njih dve i zovu me da udjem, ja stojim kod vrata i govorim joj da živim blizu pa ako bi mogla za koji sat da dodje da mi skrati kosu, rekle su da će biti u kafiću celo poslepodne jer ona druga tu radi. Ona odsutno klima glavom. Ja joj govorim je l možeš da ustaneš da ti pokažem gde živim jer se moja zgrada vidi odavde. Ona zauzima onaj oholi izraz lica koji govori ti očigledno ne znaš ko sam ja čim tražiš da zbog tebe ustanem. Bila sam preneražena ali onako sklona da poverujem da mi se učinilo govorim sebi učinilo ti se. Ona ustaje i dovlači se ta tri koraka na jedvite jade. Ja joj pokazujem a ona preko volje govori a ha, a ha, dooobrooo. Hoćeš li doći...Doći ću...Nije došla.

Malopre sam je srela prvi put od tada. Nisam je videla jedno dve godine. Trgnula se kada me je videla a onda je samo podigla nos i prošla.

Ne znam, kada se na ljudski odreaguje neljudski uvek me zaboli, nije bitno da li sam ja u pitanju ili neko drugi. Mene to boli i smeta mi. Smeta mi kada neki šalabajzer plaća deset računa u pošti i pušta da penzionir stoji iza njega sa 500 dinara u ruci i čeka da plati jedan jedini kukavni račun za telefon...Mada, koga danas boli dupe, mnogi ne vide dalje od svog...

Silom prilika sam krenula na masaže. Ne zato što sam fensi i što ne mogu da zamislim život bez masaže jer mogu da ga zamislim bez mnogo čega, već zato što moram. I ne žmurim kada se spomene masaža, i ne izgovaram isfolirano mmmmm, mene prosto bole ledja jer mi se krivi kičma. Imam ja jednu u komšiluku koja kaže što ja volim kiselu vodu mmmmm. Užas. Kad je trebalo da idem na vežbe za kičmu kao mala moje je roditelje mrzelo da me vode a ja sa 12 nisam navaljivala. Trebalo bi i da radim vežbe ali ne radim jer neradjenje vežbi privatnici nadoknadjuju šupljom pričom ali naplate kao da rade sa madonom, ostaćemo primitivna stoka doveka, tačno vidiš po tome kako rade kao privatnici kakve su im radne nesklonosti bile dok su radili za državu.

Nego pitam ja vrlo sujetnu i krajnje neubedljivu masažistkinju, koja se klati na jednoj nozi, da li joj dosadi da masira ljude, ona meni kaže ja nikada nisam volela engleski, ni sad mi nije jasno kakve veze to da li njoj dosadi masiranje ima sa sklonosti prema stranim jezicima ali pretpostavljam da je ona onako vrcava i mudra zaključila da ja napadam njen posao pa je osetila potrebu da ga odbrani.

Nego, kad malo bolje razmislim, ne volim ni ja engleski, čak mislim da sam ga završila iz inata da pokažem mojoj nastavnici iz osnovne da nije bila u pravu kada je u četvrtom razredu osnovne dala četvorku samo najgorem djaku i meni a svi ostali su imali pet. Mada, završila sam ga u crnoj gori, to se ne ubraja ni u šta, kao da i nisam. Odoh da čitam Jaloma, psihologija mi bolje ide, kaže mi tako i horoskop.

Ima sad već nekoliko godina, čekaj, znam, bilo je to 2004, kako mi je tetka kupila džemper na razne neke zelene boje i šal na iste te razne zelene boje. Em su bili divni em niko nije imao takve. Oblačim se ja da negde krenem a koleginica će iznenadjeno a ti ne stavljaš šal onako kako je moderno, sad se šal nosi ovako i sledi mala demonstracija. Podvostručiš, pa proturiš dva slobodna kraja kroz omču, pritegneš i moderan si za tren oka. Nema šale sa modernim nošenjem šala, čak i penzioneri znaju kako treba da ga nose i koliko da pritegnu. Ovi mladji su ležerniji, napolju minus pet a njima omča umesto pod grlom visi oko pupka, to je varijacija na našu poslednju modu koja traje već više od šest godina. Računam da imam još fore...

Hoćemo po svaku cenu da smo nešto posebno pa Bog. To jest, hoćemo po svaku cenu da smo nešto što nismo.

Zanimljivi su mi očevi, ili majke, ti koji ni po čemu nisu posebni pa onda reše da budu originalni po imenu koje će natakariti na svoje dete, naročito ćerku, sinovi nisu toliko inspirativni. Ćerkama se u poslednje vreme daju pseća imena dora, tea, lea, mia, staša, nika, staša naročito, a uz takva posebna imena ide i posebno ponašanje iliti predstava.

Onda ti se u dečiji dispanzer pojavi jedna stašica sa ocem i majkom, jer roditelji vode računa o deci, naročito ako ima publike, to jest ako je publika zainteresovana. Otac je jedan od onih sa krmećim nosom, iskompleksiran što mu ćerka nije sin, onda i najsladji osmeh upućen njegovoj ćerki tumači kao da njegovom zlatu, jao zlato, novicu svakako zovemo ali za zlatom još nismo potegli, nešto fali pa onda paradira sa ćerkom, jedan korak taaako zlato, drugi korak opaaaa, sunce reci tati tataaa, reci pile mami mama...maaama a nesrećna mama se sve pita šta je tati odjednom i kako je najednom shvatio da ima dete...

Postoji ta šarmantna vrsta muškaraca koja uvek ima sreće. Ako se na predavanje dokumenata za pasoš čeka i po nekoliko sati, a i dana, uvek se potrefi da oni dodju kad nema nikog, majke mi, samo ja i jedan čovek, i ja sam se iznenadio. Ako gadjaju deca prolaznike grudvama oni budu jedini koje grudva ni ne okrzne, baš sam se tad sagnuo da zavežem pertlu kad je prošišala. Ako se prijave za posao taj neki on i njih milion on prosto neverovatno jedini biva pozvan na razgovor, opet, pogadjaš baš se iznenadio. U društvu se nikada neće nasmejati ni jednoj šali koju izgovori žena jer su oni iznad žena, dok će se šalama muškaraca smejati istom napadnom silinom kojom ignorišu ženske. Oni po pravilu sve znaju, za sve su čuli, obavezno pre drugih.

Bio jedan čovek iz Čačka, jedan od tih koji sve znaju pa ljudi hteli malo da se našale. Sede u kafiću koji gleda na ogroman natpis fabrika reznog alata na jednoj zgradi. Nailazi gospodin, pita ga društvance da li je čuo za pisca Gonzera Akirbafa Atalu, on kaže kako da ne, čuveni španski pisac, baš mi je na listi obavezne litarature za ovu nedelju. I danas ga zovu Gonzer.

Inače ovaj post je inspirisan prezirom prema jednoj osobi. Prezir je ostao ali je osoba potisnuta toliko da ni posle tri dana ne mogu da se setim na koga tačno mislim. Mada, mislim ja...

Momci koji civilno služe vojsku podsećaju me na gluve kučke. Pitam se čemu i kome oni služe osim svom zaludnom prknu. Tumaraju i razvlače se po raznoraznim hodnicima kao sline. Taj neki civilni sluga će jednog dana imati dete, biti nekome otac ili majka, a možda i jedno i drugo. Učiće svoju decu da treba biti muškarac, junak, borben, vredan, snažan, odlučan. Onima koji imaju kod nas funkciju obezbedjenja niko se ni ne obraća, a ako im se i obratiš gledaju te kao da ne govorite istim jezikom, ili kao da bi da te pitaju imaš li turpiju za nokte.

U bolnici jedan od tih civilnih badavadžija gura babu u kolicima. Prolazi jedan od iste sorte i pita ga šta radi. On kaže guram ovog debila. Debil si ti sinko a ne ja...reče gospa baka.

Odbijam da učestvujem u kolektivnom klanju kaže ona a kažem i ja samo što je to ona lepše sročila.

Gledam kroz prozor malopre i pitam se da li će vetar odlomiti granu. Nadam se da neće i nadam se da neće niko stradati i ako se to desi. Imam jasan pregled na komešanje preko puta. Subota je. Selo je. I po najlepšem danu na ulicama nema nikog, samo po neki auto prodje. Danas je skoro pa mećava, selo je i dalje a ljudi da se polome ko će pre da udje u stari bioskop, onaj što je podigao jedan nemac pa mu se otac ubio jer mu je sin prodao imanje zarad umetnosti. Na vrhu zgrade još uvek stoje dve figure za koje se ne zna tačno šta predstavljaju i ja volim da stanem, zagledam se u njih i zamišljam kako su izgledali ljudi koji su išli da gledaju filmove pre pola veka. Pokušavam da budem deo te atmosfere ali uvek ostanem kratkih rukava, i po ovakvom vremenu.

Jutros u devet je po ko zna koji put otvoren gomeks. Market. Ja sam volela da idem u onaj veliki koji se nalazio na mestu gde je bio logor. Za divno čudo godilo mi je tamo. Ovaj manji danas najavljuje 2010 jeftinijih artikala i ljudi da se polome. Ne razumem. Prvo nikakva nužda ne tera ljude da idu. Nije im o glavu jer nisu sirotinja. Ljudi koje vidim s prozora ušuškani su u debele tople jakne, mahom do kolena, na glavama su im kapuljače, svima, u rukama i kišobran pride. U drugoj ruci kesa i kesa.

Kaže mi drugarica da kad se podizalo 1700 dinara da je u par navrata intervenisala policija.

Kaže mi sestra znaš, oboje imaju para, ali su oboje stipse, takmiče se kome će vše para da ostane na kraju meseca. Nisu išli na more jer im je bilo žao. Zamisli žao ti za sebe, šta tek drugi da očekuju. Onda priča kako su dok su studirali kupovali kečap u kesici onaj od 11 dinara, pa ako će ga jesti dvoje 5,5 dinara ti 5,5 dinara on, ona, mi, vi. Ili kad odeš u toalet za malu nuždu pustiš vodu samo do pola, manje se vode potroši.

Ne znam, zavidim im, imaju smisao u životu. Pruža im skoro pa orgazmično zadovoljstvo kad nešto ušparaju, nekog zavrnu. Što je rekla jedna ona e više volim da kupim nešto na sniženju ili na akciji nego leba da jedem.

A ja, mene sramota i da prodjem pored nekog butika gde piše sniženje. Jednom sam ušla u mango i kad me dočekalo sumorno osvetljenje, prodavačice gordog držanja, i kupci koji su orali rukama kroz gomile i gomile neuglednih razbacanih prnjetina smučio mi se život.

U  mojoj školi kolege se i dalje otimaju za besplatnu kafu, sad smo kuvaricu počeli da presrećemo po hodnicima. Nije fazon nekako se domognuti kafe, sad je glavno ko će je uzeti prvi, odabrati šolju koja nije napukla.