margo

Nemam pojma koji mi je to put bio da sam noćas ustajala da piškim, to mi je od straha, znam. Koristim to piškenje da bih odložila suočavanje sa svakim novim jutrom. Posle poslednjeg piškenja pogledala sam na sat-pola četiri. Spuštam levi obraz na jastuk i brzo odižem glavu da se uverim da ih stvarno čujem. Dva slavuja se nešto docvrkutavaju...jedan doziva...drugi ubrzo odgovara...

Delta siti, nisam nikom ni rekla da sam bila. Zašto sad delta siti? A da, bože kako je bilo hladno kad smo izašli posle obilaska onolikih izloga...stojimo i čekamo gradski autobus, ja mu stavljam dlan na uvo da ga zaštitim od promaje...pita me šta se to čuje, ja već uveliko osluškujem, zvuk je sličan jednom reskom instrumentu iz geršvinove rapsodije u plavom...aha, ili rade na nekom gradilištu ili, čekaj, ako se ponovi isti zvuk samo iz veće daljine onda to moraju biti dve ptice...ja mislim da su to ptice, slušaj, evo čuje se odgovor...

Nastavili su da pričaju ali ne znam o čemu, zaspala sam.

 Prilazim prozoru dok se oni raspravljaju da li su japanci bacili atomsku bombu na perl harbur...nisam znala da imamo garaže u dvorištu, izmedju dve je mali prolaz, ispred prolaza stoje dva tipa, prilazi im neka cica, tip staje ispred kao čuvar, oni se skrivaju u prolazu, sa trećeg sprata vidim im samo glave, nadam se da se ženska neće izgubiti iz vida jer će mi biti jako neprijatno...posle najviše tri sekunde cica izlazi i odlazi, tip izlazi za njom i drži papirnu maramicu kod nosa kao neko recimo kome ide krv i odlazi sa stražarom hodom punjenog ćurana...

... ama koga ona to toliko gleda...prilaze prozoru...u dvorištu nema nikog.

Juče je bio lep dan baš kao što i danas jeste. Ono što me je najviše mučilo po takvom jednom danu je to što sam strašno želela da šetam i još strašnije se sladila mišlju kako bi bilo divno kada bi mogao da prošetaš a da ti se niko ne obrati, niko ne javi na ulici, da prosto nikoga poznatog ne sretneš. Čekala sam da se smrkne a onda odabrala par  zabečenijih ulica...jeste da sam bila napolju, i jeste da kao čoveku treba da bude sve lepše kad je napolju nego u zatvorenoj sobi...jeste da  mi ne može biti lepo kad vidim babe kako povade jastuke da provetravaju pa se nalakte na njih i blenu u prolaznike, onako salaste i pakosne...ali nije mi bilo loše, znam da sam se zapitala da li je normalno da mi odgovara to da  tako  šetam sama i odgovor je bio da mi je tako najbolje, mislim, ne bih nikada našla nekoga ko bi ili ćutao ili pričao sve vreme ali tako da ne postavlja pitanja i da ne moram da odgovaram, ili da govorim ono nemoćno stvarno ne znam šta da ti kažem...

Zastala sam pred jednom cvećarom i radovala se šarenilu...u šetnji sam već pet minuta, polako dišem, oprezno koračam...jelena...(ne zove mene, ne zove mene)...hej jelena...šetaš, super, mogao bih i ja...

Danas ću staviti šlem...

 Trebalo mi je nešto slatko, ne znam kako sam došla na ideju da ću to slatko naći u kiselom čaju jagoda jogurt...Marko kaže da nije kiseo, čak sam i mami poturila gutljaj, evo, probaj, ako ovo nije kiselo onda sam ja paja patak...mama otpi gutljaj... i? je l tako da je kiseo? mama govori da nije ...ja pijem iz sveg mozga i sve mi je kiseliji...a nije garant, e pa probaće mi ga još deset ljudi a ako i oni kažu da nije kiseo...ma, koga ja zavaravam, gde da nadjem toliko ljudi...

Pijem taj čaj, e pa i danas mi je kiseo!...sedim na tepihu ledja uza zid, sedim i mislim, prvo, to što mi je uflekala puma trenerku varikinom nije od nje lepo, bacam i pogled niz majicu na sebi i natpis i got a life i bought it on ebay, majica drečavo zelena, e pa barem je zelena, u tome smo svi jednoglasni...

Ovo je trebalo da bude post o tome kako sam ja kukavica i kako ne smem...a gde sad da  budem kukavica kad sam ovo tako lepo napisala.

Uhvatila sam za kvaku od kapije i pomislila nije strašno, a onda me je opet sustigao osećaj da nešto propuštam, da samo kad ne bih skrenula tu gde obično skrećem da bi mi sve bilo jasno...znam, ništa od toga...

Neki tip je dao čoveku, kojeg je prvi put video u životu i to u kafani, moj broj telefona, hoće čovek da uči engleski, premrla sam od onoga što mi se pojavilo na vratima...pomislila sam da mi savršeno uz njega ide ona scena kada tip nailazi na zaključana vrata i onda probija šakom vrata i vrti je s druge strane pokušavajući da dograbi onog nekog ko neće da otvori i ko stoji pribijen uz zid i vrišti...a da, to je frankenštajn...

Recimo da sam se izvukla...

Od silnih knjiga koje su nabavili za školsku biblioteku uhvatila sam se izgleda za najbolju, posegla sam za njom pred poslednjih dvadesetak strana tvrdjave...prepričavala sam mami kako na jabuku reaguje starac od 93 godine koji živi u staračkom domu i mašta o jabuci...za dlaku se zaplakah, nisam, ali mislim da sam joj lepo to dočarala, odakle mi taj osećaj za druge,  a moje samo da ćuškam u stranu...

Malopre sam našla skoro pa ispod otirača mali prsten od bižuterije sa povećim kamenom u obliku srca...neko mali sad plače za njim...

Malo o kosovu.

Juče smo otišle na književno veče, slavio se dan biblioteke a i veče nekog arogantnog pisca za kojeg je zoran ćirić crnjanski...zbog onih koji su došli da budu vidjeni za nas koji dolazimo redovno nije bilo mesta za sedenje...dolazim da budem vidjen, ko me vidi, vide me drugi, dolazim zbog drugih, mnome upravljaju drugi...ne razumem.

Otišle smo na piće, majke su bezbrižno pušile i ćaskale dok su im deca trčkarala po...letos je jedno dete pored jedne takve majke palo sa stolice i udarilo glavom o beton...ne razumem.

U tom kafiću gledam snimak od kojeg me je zaboleo želudac a pre toga primećujem da voditeljka vodi slagalicu sa kapuljačom na glavi...ne razumem.

I onda, čekajući drugaricu ispred apoteke, spažavam  tipa koji mi je već odavno upao u oko po tome što valjda misli da ne živi u selu, upadljiv je sa svojim sunčanim naočarima, strujnom frizurom i fićfirićkim hodom, povremeno se da videti kako umače prstiće u groždjanu mast i utapkava usta i nikada nije bez bar dve tri cice...nije da se nisam zapitala šta bi se moglo čuti od takvog jednog toga ili onoga i juče mi se ispunio san...išao je izmedju dve cice...znaš li kakvom je silinom...tu željno iščekujem da čujem o kakvom se incidentu radi...prigrabila labelo akva belo- preružno je.... e ovo sam razumela: ljudi, ako boga znate, ne koristite preružna labela!

Narednih mesec dana ću slušati blood of eden...slušam pesmu i prisećam se neke priče oko vendersa i nekog helikoptera ili aviona, helikoptera, aviona, helikoptera, aviona...nije bitno!...ne želim da me se podseća...pred očima mi je predeo nikad vidjen...helikopter, avion, helikopter avion...polovini instrumenata ne znam imena...a sve nešto osluškujem...pustila sam i talk da vidim plačem li još ...are you lost, am i lost...eci peci pec...

Juče prvi put da nisam udarila glavu o bojler dok sam se tuširala...ne znam ni zašto se saginjem koji moj.

Popišali su se danas na mene. Prodjoh skoro kao Ahmet Šabo, i dalje prolazim.

Zamolila sam ga da mi konačno otključa taj izlog da bih pomazila strašnog čuvara od mesec dana. Bilo mi je dosadilo da stojim ispred izloga i da ga gledam a da ne smem da pipnem. Lokal je u pripremi, pas je onog čiji je lokal. Kako je otključao i otvorio vrata, mali haskić je istrčao, zastao, upiškio se vrlo nespretno raskrečenih šapa i počeo da skače po svuda... nema osećaja, upiški se kad je radostan, tako će biti dok ne bude imao godinu dana...kucko je trčkao, popiškio mi se na patiku, razmlatio repićem pišaćkicu i po mojoj jakni i onda se izvrnuo na ledja u neko lišće.

O jelena, maziš li to opet neko pašče, pušti paščad pomazi tako nekog bika...

Nemoj da pričaš, nisi valjda nosila one bele patike...nisam, nosila sam crne.

Danas se ni sa kim nisam svadjala, ni na koga nisam bila besna i niko me nije mrko pogledao, čak su svi bili vrlo uverljivo ljubazni...

Kupila sam dve šolje, prodavačica kaže da je ova druga zapravo činijica, odmah sam se videla kako kao kineskinje ili japanke sedim na tepihu i pijem iz toga čaj, fale mi samo one igle za štrikanje da proburazim kosu (ili glavu kao bil holidej...)

U zgradi je pored mene prošištala cica sa tekstom...molim vas dajte mi deset sekundi da namestim krevet, jutros sam žurila na posao pa nisam stigla...mislim se kako da ne, poznate su mi te što ne stignu da nameste krevet...nije ona ni vidila trčanje...čak sam se fino i kulturno ponudila čoveku da ga povedem u opušteno razgledanje okoline...a on je rekao vi žene ste baš brze a ja sam rekla zavisi od situacije, ja da sam na njenom mestu bila bih još brža.

Nadam se da se ne zameraš što sam bila onakva...ma ne zameram, samo mi je krivo kad si neraspoložena a sa mnom si, nisam znao da li si besna, tužna ili prosto nesrećna...da, pitam se i ja šta sam od svega toga bila a ponudio mi je čitav raspon osećanja, nabrojte osećanja bes tuga, glup, mnogo glup, glupa i to nevidjeno...držaću se toga.

Jutros sam se konačno malo pribrala, medju knjigama, on kaže da je to beg od stvarnosti, malo je beg, malo i volim, a mislim da će najpre biti da tražim recept, ili neki nestvarni lik koji će mi biti dovoljno stvaran da poprimim njegovo obličje...moram da prestanem da mislim, moram da prestanem da mislim mislim sve vreme, a znam da što se više opirem da ću sve više misliti...i onda se gledamo oči u oči moram da prestanem da mislim na ramiza i ja i mislim kako je selimović maštovit i kako ja ne znam da smislim to moram da prestanem da mislim iako to ponavljam sebi već duže vreme...

Ustajem da pobegnem i od sad već jasno napisanog moram da prestanem da mislim...daćete mi ovu knjigu, ja sam broj deset...ti nisi broj deset nego broj jedan, ti si genijalna...ali zašto sam onda toliko nesrećna? ovaj čovek nema pojma ali to najiskrenije misli...kako ono kaže najuvaženiji medju svim uvaženim blogerima ko se kome nudi nemoj sad da te

 Bože, kakav sam ja to čovek. Posle pet sekundi otvorila sam oči, ležao je na manjem jastuku i gledao me širom otvorenih očiju kao da je podne... i na bunovno šta...odgovara, opet sa podnevnim osmehom ja ću da te čuvam dok sanjaš...a nisam mu rekla da sam sinoć sanjala kako sa džepovima punim šljunka idem na ovaj naš smrdljivi kanal da se utopim, pa mislim, ne umem da smislim originalni način ni da se utopim ko čovek a da ne pominjem šljunak, ko se još utopljava šljunkom, mogla sam isto tako da natrpam džepove pez bombonicama...

E hajde da ti pustim nešto što si tražila...mislim šta sam tražila...blood of eden...da, to je pesma...mada, znaš, nešto sam razmišljala dok sam sedela u autobusu, i super mi je što nisam gledala ni levo ni desno, samo pravo, nisam gledala ni trake od kojih mi dodje da crknem...evo ja ću da sklopim pakt sa kim god treba, nije ni bitno po koju cenu, ne pitam za cenu, evo, ak...

Prolazim danas pored moje cvećare. Silne neke ruže postavljene ispred...moja prva misao je zašto su ih stavili napolje hladno im je...zastajem pored jedne posude sa bordo i krem ružama, ...te krem su ubedljivo najlepše, drška dugačka, cvet nije ošantavljen, boja, ali boja...gledam cenu, te krem su najjeftinije, nekako sam skoro pa sigurna da ih nijedan momak neće ni pogledati, uzeće one plave poprskane srebrnim sjajem.

Hiljadu puta sam rekla da je moj apsolutni favorit medju kolegama profesor srpskog koji radi u školskoj biblioteci. Zašto? Zato što je odmeren, ugladjen, zato što, pa dobro, imamo vrlo isti ukus, ne moram ništa da mu crtam, kako ono kažu, povlači mi končiće taman toliko da se ne uvredim ali da se zamislim u pravom pravcu, uzajamno se izuzetno poštujemo, na ukus drugih ljudi koji nema veze sa našim reagujemo pogledom, pogled upućuje na bespogovornu uzajamnu saglasnost u mišljenju, nesaglasnost sa trećom, petom...osobom.

Danas sam se ušunjala u biblioteku na velikom odmoru, ušla sam sa osmehom, sad ga nosim stalno sa sobom, osmeh i flašu vode.

Dobri dzenj profesore, jagže sce...rekla mi je žena da prihvatim te časove i da se ne tranjavim, a ja sam joj rekao da ja ne pretendujem na takav rečnik...jako mi je zanimljiv ali u pozadini, koja je prilično ispred mene za velikim stolom za kojim obično čitaju oni koji čitaju, čujem razgovor djaka kojima ne predajem...ko ti predaje engleski,je l ona plava, kažu da je stroga...ne, meni predaje ž...e da, ž je super, je l to ona što daje pet za tri plusa...ja stidljivo podižem dva prsta i govorim ovaj, ta sa tri plusa bih bila ja...svi se smejemo...jaoooo, što nama vi ne predajete...kolega dodaje tako da čuje ko sluša zato što ona bira kome će da predaje...dodajem mu jedno nemojte tako...šta te briga, nisi ti to rekla nego ja, stavi mu datum u člansku kartu...

Ova drhtalica mi je od previše radosti. Donela sam odluku za sebe da dvanaesti februar bude dan radosti, u znak sećanja na jedan beskrajno meni radostan dan.

Ništa spektakularno, čak i hladnije nego obično, nekoliko časova, traganje za poreklom nekih reči, razjašnjavanje jezičkih nedoumica...veselost, ali prava...

Onda apoteka i pregled koji je trebalo besplatno da mi utvrdi da ću za pedeset eura izgledati kao...( dopisati ime lepotice po ukusu)...kao da je pitanje života i smrti otrčala sam do bankomata, dok sam čekala da se isplazi cupkala sam i mantrala molim te molim te...

Onda sam kupila neke lepe čaše, nema smisla da ja sama imam samo tri čaše pa sam dodala još šest, jesam ti pričala kako ne volim vino i kako ga volim kad su lepe čaše...onda se jedna osoba utrostruči pa mi ispunjava fantazije...

Onda sam  otišla na čaj jagoda-jogurt i bio je i on fini jer sam dodala limuna i meda taman toliko da ne bude prekiselo i preslatko...i rekla sam konobaru...ma pusti tog konobara, i sinoć sam rekla je l možemo da odemo u taj zmuc i da pitamo konobara da li je on glup i da se molimo da nas ne polupa...a on je rekao e ne možemo, ili on ili ja, biraj!

kad god vidim da je objavio novi post dodje mi da ga odvalim preko face a opet...samo da virnem malo...nervira me bre kreten.

Juče me je tako glupo zabolela glava da sam već u osam legla da spavam i sanjala kako preskačem kamione i čitave ulice kao kianu rivs u matriksu

Jutros nastavljam da čitam tvrdjavu, jedna od onih knjiga za koje posle svaka tri reda ponavljam jao što je ovo fino, kaže najteže se govori o onome što te se najviše tiče...prepisujem to na prvi papirić u blokčiću, pišem to na desnoj strani, na levoj su mi ispisana imena drveća: hornbeam-grab, ash- jasen, jew- tisovina...

Sad se zaljubljuje u neku tijanu...prokletstvo, zašto sve mora da pokvari ta jebena ljubav, onako veličanstvena knjiga pretvara se u izgovaram njeno ime, sa mnom je i kad nije, bojim se da ne napišem voljena moja...kakvo urušavanje...ostavljam knjigu razočarana da joj se ponovo vratim kad stišam bes...znam, sipaću malo sirćeta i soli u one moje tri čaše da razbijem kamenac što se navatao na dnu od ove naše divne vode...

Ta jakna nema veze sa mnom ali ima veze s tobom tako da ipak ima neke veze sa nečim...

Ceo dan sam pod utiskom te jakne, nesvesno, a posle postalo svesno, od dve jakne odabrala sam onu koja bi se njemu više svidela, trudim se na sve načine da bar malo pomirim taj naš nepopravljivo i nespojivo različit ukus...tvoja sestra se razlikuje od tebe skoro kao ja...da, i o tome sam razmišljala poslepodne, ali ti je ipak šiješ

Prošetala sam sebe u toj jakni i toliko ne ide uz mene da mi je iz minuta u minut postajala sve milija...

Hajde da ideš s nama, hajde, nemoj zajebavati, hajde, kupiću ti čokoladicu...šta da joj na to kažem, da u stanu imam skoro pa nenačetu kinder čokoladu i ono malo pakovanje od četiri rafaela...ona kupuje neko meso, valjda, vidim lepo da onaj lupa satarom o nešto...hej, ima da se kupe i nešto od morskog psa...morskoga kučića?

Odoh da vidim tu čokoladicu... dugo buljim u neke gumene bombone...šta si uzela?...neću ništa.

Laknulo mi je kada je sinoć počela da pada kiša, ne, nije neki jeftini romantični spoj reči sa dobovanjem po simsu...laknulo mi je, isto tako bi mi laknulo kada bi zazvonio telefon dok sam bila mala a mama se javljala, sad se pitam zašto, pa tako, dok je pričala bila je tu, stanem pored nje pa sam i ja tu, da, radovala sam se i kad bismo krenuli porodično na drugi kraj grada pa naišao gradski autobus a mi čekamo, ja u žutim gumenim čizmicama...

Provela sam ukupno više od dvadeset minuta u zbornici, ako izuzmem pet minuta za piškenje, i podsetila se zašto se tamo ne zadržavam...nije mi tamo mesto, mislim, skoro ni nigde nije meni takvoj, ali valja se malo medju ljude, ne valja, lažu znaš kako ali eto, malo...

Kupila sam patike bele, imaju i teget šnireve, previše upadljivo, daću ih Gricku da se igra ali iz moje ruke inače mu neće biti zanimljivo...mustra je to.

Otkrila sam, ja, onako stalno spremna da kritikujem, dva jako dobra pesnika, bila sam jako nervozna kad sam ih otvorila i jako su mi se dopali, što znači da su stvarno odlični njih dvoje Aleksandar B. Laković i Zorica Janakova...

Rekla sam već previše, e da, i dalje me muzika ozbiljno zabrinjava, on se sprda i kaže da nemam pojma, da ne znam skoro ništa...ali nisam mu rekla da uvek odvrnem tv kada naidje ona reklama za obn tv, ma znaš ona prelepa muzika, podseća baš na  dobovanje kiše, kladim se da tu muziku ne zna.

Kažu da ne treba raditi ma šta prema čemu osećaš otpor, ja se zapitam da li se treba potruditi da taj otpor savladaš ili ostati dosledan sebi i kukavički reći ja imam otpor...ili još bolje, šta dodjavola znači biti dosledan sebi...

Ne mogu da pišem ono o čemu sam htela, imam problem sa čehovom, ne mogu da izguram tih sto strana i patim se već nekoliko dana...ode misao, ne znam šta se pitam...

Ne drži mi pažnju ni dvanaest reči, nije me mrzelo da brojim...videla sam u izlogu knjižare sliku, krenula da kupim kiflu i vratim se da dokučim zašto je slika posebna...

I sad nešto razmišljam koja bi mi vrsta pasa išla uz mene...o tome zapravo razmišljam ceo dan danas, nisam baš tip da mi se svidja kane korso...ma ne znam, vidiš...

Nije da sam malodušna, da se razumemo, svesna sam da bi čak neko i to mogao pomisliti, ma svesna i da ne bi...ma mnogo bre mislim.

Počelo je tako što je rekao da je u autobusu video lepu devojku u crnom kaputu, e pa ne sumnjam da je kaput bio bezveze i da je devojka bila bljak...onda sam ja došla na skoro pa kobnu ideju da prošetam čizme i da mu pokažem da i ja mogu biti riba...

Spustila sam se sa trećeg sprata, nisam uspijala, nisam pravila grimase i nisam nijednom zapela. čim sam izašla iz zgrade preko puta ulice ugledala sam totalno poremećenu osobu iz lokala koja sve živo spopada da ljubi i da gnjavi albumom zorice marković( ili je to nada topčagić?) iz neke osamdeset i neke...naleće na mene svakoga dana i ludim od toga...sreća u nesreći je što ne mogu da potrčim ali ima i puno kola pa ni on ne može da predje ulicu...

Kad sam odahnula, posle nekih pet minuta srećem dva tipa, jedan je baš tip a drugi je invalid rada za kojeg znam vrlo pouzdano da je još vrlije raspoložen da me ženi, priča mu je bojim se žena ali bi se sa jelenom baš lepo slagao, dovoljno je bilo da ih sretnem i da me prebeče pa da mi dodje da se udam za njega od muke i bacim čizme u prvi jarak...

Kad sam prošla drugi komplet ludaka uvidjam da ispred mene ide poremećeni čiča koji nosi neki štap i mlati njime nadugačko i naširoko, sreća da me je onaj zbog kojeg svu ovu agoniju preživljavam baš tog momenta nazvao pa sam stala par minuta i nekako se izdvojila iz domašaja štapa...

Konačno, silazim iz autobusa, obe štikle su još poda mnom cele, on dolazi, ljubi me i krećemo preko zemunskog parka koji bi mogao da prodje i kao čačanski...ja ga hvatam za ruku u jednom momentu i sad mi je već dosta, pogledaj! šta je sad pa ovo jebote? ovo mi je četvrti debil! na par metara stoji čovek okrenut nam ledjima koji vrlo sporo pokušava da skine ili da obuče gaće, šta od ta dva nikada nećemo saznati...nije bio malopre tu kad sam prolazio, nisam ga video... kako nisi video? pa ovaj  šta god da je počeo morao je to započeti još u tvom dolasku...

...zapanjujuće mi je koliko smo u stanju sve pogrešno da protumačimo, da ni na čemu iskonstruišemo...ma sramota.

Sedela sam juče u autobusu i slušala prenemaganje...jao sa mnom danas niko neće da pričaaa hi hi ha ha, zašto danas niko sa mnom neće da razgovara...razmišljam da sigurno ili priča sa muškarcem ili sa ženskom koju ili jako mrzi ili joj jako zavidi a to je isto...dodje mi da se okrenem i da je pitam koliko košta obuka za takvo miletisanje, lično me i sam taj izraz nervira...zamišljam cicu od metar i šezdeset pet, trideset kilograma i crnom kosicom vezanom u kratak rep...i samo ponavljam crna jelena, cr-na jelena, a pogledaj kakva si ti...ova sigurno ne svlači farmerke brzinom svetlosti i ne ponavlja glasom sundjer boba spremna sam spremna sam...takva se prenemaže mesecima dok ne dozvoli da je se u obraz celiva...ne znam koga mi je više dolazilo da zadavim, nju ili sebe a svašta mi je dolazilo...

Nisam smela da se okrenem da vidim tu devojčicu jer sam ja lepo vaspitana ali sam jedva dočekala beograd i njeno izlazim tu i tu...kad je prošla pored mene spazila sam bizona plave kose od metar i devedeset i sigurno jedno sto kilograma.

Tako je zvučalo njegovo prvo e ne može, zabranjujem ti. Kad god se vidimo ja kukam kako nema kod nas da se kupe forneti...koje da ti uzmem?...pa znaš, zamisli koje ti voliš pa kupi suprotno od toga, uvek kad se pitaš zamisli suprotno od onoga što ti voliš i to je ono što će se meni dopasti...draga, oprostio bih ti čak i kad bi navijala za zvezdu...ali ja i navijam za zvezdu...

Spor je nastao oko poslednja dva fornetija sa višnjama...imaš ona dva, hoćeš sad?...ne, posle ću...a sad?...posle...sad?...jok...je l znaš čija je reč jok?...jok...jok je turska reč...

A sendvič, hoćeš zapečeni ili obični...hoću jedan zapečeni i jedan obični...eto vidiš da umeš i ti da budeš komplikovana...ali prvo ću forneti...ne može slatko pre slanog zabranjujem ti...marko i ja uvek jedemo prvo slatko...

Juče sam bila rešila da sebe častim jednom šetnjom po blogu, ostavila sam komentara na četvorici blogova( skoro da mi je pošlo za rukom da se ubedim da mogu biti veoma dražesna, druželjubiva i divna jedna osoba) što mu dodje jedan blog manje u odnosu na šetnju od...kad ono beše majku mu?...

Sad nešto razmišljam da čak i mene zabole baš za ono što sam radila, mislila ili sve to nisam, poslednjih nekoliko dana...