margo

Nešto sam razmišljala da je šteta što moj intimni prijatelj nema donji deo trenerke neke svetle boje. Jer kad je svetle boje onda ne moraš mnogo da ćoriš, sve se lepo vidi bez muke. Uzeću mu da malo zanimam oči.

Dobar dan, treba mi donji deo trenerke... Za muškarca?... O da...Koja veličina?...Pravim se da nisam čula... Visina je 185... Znači neki kao ja. Znači nema šanse da je ko ti jer ti nemaš ni 172.

Nadjem ja neki donji deo za prisloniti, meni se vuče po podu, znači taman. Prodavac dobacuje meni bi to bilo veliko, bolje broj manje...e sad štramplice najbolje. Pa normalno da bi mu bilo veliko kad je visok ko ja...ja ću još malo da prošetam...da razmislim...i razmišljam: šta mu treba da laže, pa ne pričamo preko telefona pa da može da mi podvali...i on stvarno misli da ima 185...kada li će saznati koliko stvarno ima?...kako će to primiti?...ko će mu reći?...brinem se...

Da mogu da biram nekog iz operacije trijumf za upoznati se i pružiti ruku, odabrala bih Djordja i Anu i rekla bih im bravo vam ga ljudi ste i po!

Put kojim se redje ide čitala sam u maju i junu '97. Sad je čitam ponovo. Danojlićevu Učenje jezika koju sam kupila na sajmu ostavljam za kraj godine da mi se lepo završi a možda i za sledeću da mi lepo počne. U svakom slučaju trpeću. Umem.

Sve dok je priroda izazova legitimna (a obično jeste) laž je pokušaj da se izbegne legitimna patnja i može uzrokovati mentalnu bolest. Pošto sam postala svesna da ovo čitam već peti put postala sam svesna i da gledam Meril Strip kako viri na onom mostu u Klinta Istvuda. Onda sam je pročitala i šesti i sedmi put. Otkud?

A sada idem u Zemun da joj kupim tu lutku. Plakala je danas i vikala hoću je sad! Ide mi autobus. Čujemo se kasnije?...

Moj Kafkijanski vitez.

Tip beži iz kaveza od Dekstera i upada u ruke švercerima droge. Onda Dekster pobije sve švercere, viteški izbavlja tipa i vraća ga u kavez. Nije li to divno. I onda mu tip kaže kill me now- set me free. Situacija za zanemeti. Toliko sam bila oduševljena da sam od sinoć ovo prepričala već dva puta. Ovo mi je treći. Mama se smejala i Tajson se smejao, manje od mame doduše, mama ipak mora malo više da se ne bih osećala kao kompletni debil i rekao nemoj da pričaš, kao strašno se oduševio.

Onako u već davnih dana demodiranoj perjanoj jakni čovek je prikladno prolazio pored kontejnera u koji samo što sam bacila kore od jabuka i prazne kesice od čaja nekog sa cimetom. Nosio je u kesi dve do tri flaše vranca. To mu je najbliže što će ikada prići nekom vrancu pomislila sam. Moraš ti uvek nešto pomislila sam. 

Danas mi se drug zamenik direktora obratio sa Jelena imam nešto za tebe, imala sam vremena za jedno vidi vidi pre nego što je izvadio iz kutije jednu ping pong lopticu i dok je okretao tu lopticu prema meni, da pročitam šta piše, zaličio mi je na voditeljku lotoa. Posle kada sam je pokazivala kolegama i ja sam se osećala kao voditeljka lotoa. Na loptici je bilo utisnuto crvenim slovima ittf official(moje prezime) super nacrtane male tri krune i made in england. Ja se obradovala.

Odustala sam od pokušaja da postanem pametna do Svetog Nikole. U snu su me uhvatili pre nego što sam uspela da se sakrijem pod krevet, tako da sam posle tog sna i zvanično odustala.

U poslednjih nekoliko dana nekolicini ljudi bila je zajednička samo jedna jedina rečenica. Šta te boli uvo, budi ono što jesi. E, taj deo me je potpuno obeshrabrio, i toliko je komplikovan da sam odmah rešila da odustanem, i da se usvojim kao neko ko nikada neće biti toliko pametan, zgodan i lep kao što ja očekujem da drugi očekuju.

Noćas sam sanjala da sam krenula u marince. Da bi utvrdili da li sam za marince trebalo je da polažem test izdržljivosti u trajanju od dva minuta. U stvari od mene se tražilo da odsedim dva minuta na klackalici dok dva specijalca pokušavaju da me omlate sa nje. Trnjesali su me dva minuta i ništa. Ja ni makac.

Učenik: zašto ste mene upisali da nisam došao na sedmi čas a milojkovića niste?

Zato što se prijavio dan ranije da neće doći jer ide da sačeka devojku na željezničkoj.

Učenik: ma da, kako da ne, e sledeći čas ću i ja čekati devojku!

Otkud tebi devojka? Pokaži sliku da vidimo!

Učenik: neka milojković pokaže sliku!

Nema problema, milojkoviću daj da vidimo sliku, (donosi mobilni pokazuje sliku)...eto, jesi video?...e da, nemojte doći sedmi čas u subotu, neću biti tu.

Učenici: opaaaa, idete kod dečka?

Da!

Učenici: pokažite sliku!

Na dlakavoj pravoj muškoj ruci primetila sam velike fleke. Kao kad bi neko prosuo sok od višanja pomešan sa još više višanja i krvi. Šta ti je to?...Koje?...Pa ovo na ruci...A, to? Nešto me ujelo pa sam češao...Ne znam šta mi bi da pogledam, jer obično tačno znam gde i koliko mogu da pogledam, ako ne smem da gledam ja ne gledam, ni levo ni desno, pravo u sebe, nikako van...Došlo mi je da poljubim da prodje ali bilo bi neprilično i neočekivano, to niko ne bi od mene očekivao, imam ja takav stav da se to ne očekuje, to ni ne postoji, takva vrsta očekivanja.

Na pomen Mirka Vukomanovića čak nas tri isto reagujemo, prvih deset sekundi ne reagujemo uopšte a u narednih pet pogledom izrazimo sve oduševljenje, nikako ne možemo drugačije da ga izrazimo ili počnemo sa taj Mirko je uuuu, on je...

Juče mi je neki tip sa smokve poslao sliku, slika mu je poprečna, tako da sam je poprečno i gledala, krivila sam glavu deset minuta, pa sam napravila pauzu da se otkrivim, pa sam nastavila i danas da se krivim, i tip je, tip je, nekako, volela bih da ga vidim golog i uživo ali pod uslovom da bude dobro zakatančen u nekom kavezu...niko nije toliko hrabar(somewhere in the distance, glorious resistance).

Danas me je dežurni učenik kada sam krenula kući pitao a šta ćete vi sad da radite?...sada ću da idem da kupim tati čokoladu...odgovorila sam dežurnom učeniku.

Dala mi je danas na dar narandžasti obeleživač strana koji na vrhu ima pet prstiju i dala mi je na dar bele rukavice da mi se slažu sa kapom. I onda sam ja obukla te rukavice i bile su jako tople. I onda sam skinula jednu rukavicu da bi mom obeleživaču bilo još toplije od moje gole ruke i onda je puno prstiju bilo toplo i sretno.

Da se odmah ogradim, po mom mišljenju očajni ljudi pribegavaju očajnim merama, u koje, po mom opet mišljenju, spadaju plivanje, aero-bik, pilates, učenje stranog jezika, recimo, lupam, italijanskog, kuvanje, polaganje vozačkog ispita i redovni odlasci u crkvu. S Bogom im, možda nekad i nam, lakše muka padne. Ali nije im ništa nego ljudi vole da se muče sve u znaku rada na sebi. Nije mi ništa nego evo sam baš super. Ako ti pojedinac nabroji bar dve stvari od nagore navedenog to znači da ima ozbiljan problem. Mada, razumem ja to, lakše je i da se štrika, hekla, veze i kukiča na svim jezicima nego da se čovek sam sa sobom suoči.

Ja šerpe dve i tiganj kupujem oko nove godine a što se nemačkog tiče, e tačno bih se ubila da ima više od četiri padeža. A što se tiče španskog roberto mi je još uvek u parizu.

Opomenula sam se danas na nesnosan smrad koji ispuštaju reči prepisane plavom gel hemijskom na srebrne šljokice. Ne bi to možda toliko smrdelo da ja  nemam dioptriju oko minus pet pa da ne moram i nosom te reči da uterujem u papir. Moja plava hemijska na srebrne šljokice smrdi  na hranu za kornjače i preostaje mi još jedino ili da prestanem da koristim tu hemijsku ili da se pozabavim otkrivanjem šta tu zapravo toliko smrdi, da li srebrne šljokice ili plavi gel.

U svakom slučaju, čitava afera oko smrada nastala je otuda što sam morala da prepišem Kucijevu što nije užitak, otpiši kao gubitak (ili prepiši kao smrditak).

Through the bars of Orion...

Imam fore do Svetog Nikole da uvežbam da budem pametna. Ja sam mrtav čovek!

Telo moje izdajica, besna sam na njega bila danas strašno. Ogroman je bumbar uleteo, opet neka ptica, tupkao i tupkao o prozor, protegla se i otvorila, on je izleteo, promaja me tukla po ledjima sa svih strana. Koliko u pasjansu pasjih koraka još da povučem pa da pobedim?