margo

Jutros sam brže bolje prebacila kalendar na decembar, zapravo, htela sam to da uradim još pre deset dana, pa mi bilo glupo. Ne mogu to ofrlje kad se meni ćefne (aha, za danas imam obavezu okrenuti kalendar i potruditi se da to razvučem na bar dvadeset minuta)...

Sad vidim da mi se oko tog decembra mota bubamarica, nešto je krenula, pa se vratila, pa stala, ne bi na svetlo i ne bi da se šeta po stolu, neće gospodjica da se eksponira...nosi sebe ali ne zna gde bi se odnela, kome bi se donela. Ja pored tostera i sebe znam poneti i kuvalo i usisivač, jeste, njoj je najteže, uvek jeste onom drugom. Kao da obe znamo šta bi da smo ona druga, ona bi verovatno rekla e ja ti to nikad ne bih slušala...a ja bih rekla e ja bih vidiš znala kud bih s tim krilima...

The Wild Duck-Henrik Ibsen. Može. U produžetku odlomak iz dramatičnog odlomka sledi:

Nisam mogla da dodjem nervozna sam...pa šta, ja bih bio u drugoj sobi... i to pretpostavljam u onoj gde je novi televizor ... jeste.

Počela sam da čitam jednu knjigu, onda sam se zapitala da li me više nervira ili me više zanima šta je bilo na kraju i odlučila sam da me više nervira. Da je bila moja bacila bih je preko terase a ovako sam je otrčala do biblioteke kao da je kužna. Tako vagam sve u životu i tako imam utisak da se na nečemu mogu održati, jedan držač, drugi, treći...stoti, sve dok ne legnem da spavam, a onda kad legnem pomolim se da uspem za svaki i sutra da se uhvatim da bih mogla da preživim sve naživo, bez potrebe da nekog maltretiram da zabavlja moju dosadu, bez lekova, cigareta, alkohola, preteranog jela, opsesivne kupovine...bez ičega.

Baš kao neko kome su obe noge slomili pa sad uči da hoda izmedju one dve šipke...(samo bez zgodnog terapeuta crnca u beloj potkošulji i svetlom donjem delu pamučne trenerke da mu se ocrtava...)

Od prekjuče sam počela da nosim svoju prošlogodišnju belu vunenu kapu. Prošle godine je ličila na kondom, a  ove je dobila i ime. Zovem je kondomka i moja koleginica  jedna koristi svaku priliku da mi je ulupka  što mi veoma smeta i rekla sam joj juče e hajde nek ti još jednom padne na pamet da mi ulupkavaš kapu i ona to više ne radi. Danas mi je direktorica rekla  kad sam krenula kući lepa ti je kapa a ja sam rekla jeste.

Ima već par meseci kako sanjam vodu i kako je se strašno bojim i kako ne smem da udjem nego samo stojim i bojim.

Možda ima tome već više i godinu dana, a onda sam shvatila da je se bojim jer u vodi nemam kontrolu nad svojim životom i svojim postupcima kao što imam na kopnu, ni na jogi nisam izdržala da ležim dok je onaj lešinar kružio, kako da se branim kad ležim. Sad, pitanje je zašto osećam potrebu da se branim. Nije da se nije pokušalo, malo, prepustiti se šta ima veze, šta mi može, e pa može i hoće.

Utešim se kad se opomenem da neko ko je sretan nema potrebu da se ponaša loše i nanosi loše, negde sam i pročitala da neko ko je dobar ne ume loše da se ponaša, mislim da je Himenes to napisao.

Evo ti jedan žao mi je...Šalim se, nije mi žao.

You will never be free because you want what you want. (Vincent D' Onofrio)

O, da l je život nošenje tostera od kuhinje do dnevnog boravka i natrag?

Treba da isporedimo prideve. Jedan zna barem toliko koliko treba da se postavi pitanje a šta je to, ja mu odgovaram još mutavije ma to ti je ono manji veći...a, mislite ovo i pokazuje prstom > < =...ja tu naravno počinjem da se smejem...u medjuvremenu smo stigli i do toga kako se piše hajat...onda mi je dobacio, onaj već više puta pominjani, golub, ja sam spreman da probam...molim...ja sam spreman da probam...a da, ready to try it? setim se, piše mi preko majice na izvesnom potencijalno ispupčenom mestu, možda bi to i bilo kompromitujuće mesto da ga ja imam ali nema se...davno je još todorova pitala hoću li poneti sise na more a kad sam rekla da neću samo je dodala hrabro...i tu sam se nasmejala i todorovoj a i golubu...onda je istrčao sa časa, rekao je da mu se žena poradja.

Margo ima šest novih potkošulja: žutu, plavu, ljubičastu, belu na tufne, belu na crvene zvezdice i crvenu na bele zvezdice. Ima nove Killerse, poslao joj Tajson i ima drugaricu u stvari dve drugarice a obe se zovu dve Marije odnosno jedna Marija a Marija ima seksi pidžamu na bretele i neke razne trake, možda i više njih ima i jednu će i margo dobiti kad Marija bude dolazila da joj donese... Marije, ma koja da me sad čuje, i dalje nosim veličinu M!

Takoc.

I da se malo oduševim. Nova mr. brightside je nova joy ride... E sad je takoc stvarno!

Čitam penelopi lajvli fotografija, nije loše ali stvarno. Na polici me, onoj koju je gazda pre dve i po godine doterao na biciklu jer je rekao da nema smisla da mi knjige stoje na podu, čeka još nekoliko knjiga sa sajma, oprezno im prilazim, oprezno neke i zaobilazim, tim koje zaobilazim zagledam korice, tim koje ne zaobilazim, njima ništa, njih se ne bojim pa im ni ne prilazim...eto me ko ona ludača iz tvin piksa, samo mi cepanica fali.

Poruku je sinoć završio sa čudnovata i nepoznata Jeleno[...]i dalje mi ništa s' tobom nije jasno. Pročitala sam je nekoliko puta, i pročitala i valjda ću je sad i obrisati kao što radim sa većinom poruka, naročitom većinom takvih. Znam. Sigurno ću je obrisati kad legnem večeras, pošto se uverim da je alarm podešen na pola osam, bacim pogled na kalendar da se uverim da sam još uvek u 47. nedelji ove godine. Da. Tako ću da uradim. Baš tako. Nema, živi se ludo i brzo! Sketch me if you can!

Odbila sam da čitam zorana milivojevića iz momenta, ma ni da čujem, nisam mu dala ni tri strane, nešto me tu jako razbesnelo...nego, mogu ja to i danas krenem opet, otvori se sama knjiga na ravnodušnosti, dobro, nije da mi nije bliska, mislim, nije da ne bih volela da mi jeste...a onda, onako prelistavajući se, zaustavih se kod želja i počeh da čitam o svom deformitetu koji se u toj oblasti još ponajviše očitava...

Kupila sam četiri histerično šarene posteljine u nadi da će mi malo razveseliti san i da demon neće napadati nekog ko spava tako veselo. Svaka ima bar po sedam boja. Nije me mrzelo da brojim. Mislila sam da me od tih ludačkih boja boli glava svako jutro ali mi je koleginica rekla da sumnja jer ipak najveći deo provedem u mraku pa ne vidim. Jedna vrlo imućna gospodja koja dolazi kod mene na časove ima kućnu pomoćnicu i ona kaže da joj sav veš, pa čak i posteljinu, slaže po bojama, kaže da njen sin ima četiri posteljine u plavim nijansama i da ih slaže od svetlije ka tamnijoj, a ja sam donela zaključak da moram i ja biti faca pošto imam četiri posteljine. Ko ima novca ima četiri posteljine, a ko nema može da misli da je otmen i ako nema novca a ima isto četiri.

Sinoć je zvanično počela sa radom moja veš mašina. Imala sam bar šest telefonskih uključenja a moja gospodja tetka se poslednji put uključila oko jedanaest i rekla ja bih sad stvarno da legnem ako smem. Ja rekla da sme ali da ništa ne obećavam.

Na uputstvu piše da treba da se čuje klak kad se zatvori bubanj. Ču klak. Hi hi...

Nismo se videle tačno pet godina moja drugarica i ja. Onda je ona javila da će za sajam biti dva dana i da bi bilo lepo da se vidimo. Da, bilo bi super ja sam odgovorila i počela da strahujem. (Ne, neću se videti sa njom, nisam raspoložena dovoljno, jako sam nervozna, nisam postigla bog zna šta otkako smo se...ugojila sam se, nisam puno ali za mene smak sveta, nemam ni nešto posebno da obučem, ako dodje da me vidi nema šta da vidi, a i kosa, šta ću sa kosom, moja kosa je nepodnošljiva a i kud sam pila one anti pilule sad sam ko krme, a i nemam šta da obučem, a i sigurna sam da ne mogu ništa ljudski da joj i tako...)

E onda kad se taj petak približio onda sam shvatila da ja jako želim nju da vidim i da nema veze kakva sam ja, kakva sam takva sam, ako ona može iz crne gore da dodje mogu i ja sa kosom ili bez.

Pričale smo i pričale, ona koja je uvek bila uzdržana prema meni pričala je otvoreno, kao da sam joj najrodjenija, jako mi je lepo bilo s njom... i onda je naravno usledilo ono od čega mene obliva znoj osim ako ne pobegnem pre nego što počnem da se znojim e hajdemo se slikat...kako da joj kažem da je moja reakcija na fotoaparat skoro patološka, ko čovek koji udje u lift pa počne da se znoji, ili samo pomisli na lift pa počne da se to...izobličim se, da ne pričam čime sam se sve služila kad je bila slika za pasoš u pitanju...i šta da se slikam, imam par slika i to na njima nisam ja, ono što vidim na slici nije isto što vidim u ogledalu, iste oči gledaju i sliku i ogledalo- moje oči, onako krvave i mutne od sočiva krvavo mene gledaju.

I šta ću. Nisam htela ni pogledati u aparat kad se to završilo, kao nema se veze i baš nije ni imalo. I toliko je poznajem da znam da bi mi sliku poslala za par dana taman da je i na kraju sveta.

Stiglo mi pismo juče, i dobro, hajde, pogledaću i baciću. Na slici nas dve. Na slici ja, stvarno ja, ona iz ogledala kad je srećna. Ne prestajem da nas gledam, sebe malo više, kao da sam neko s kim se dopisujem pa mi konačno pošalje sliku a on lep.

Analiziram pesmu a question of lust, mislim, analiziram instrumente i atmosferu a kao za reči me baš briga. Ima tu neki zvuk kao kad ja menjam brzine na mom sobnom biciklu a i sa sedmom ostajem u sobi...lupam.

Ne mogu ništa ljudski da napišem. Mogu samo da čitam i to sa mukom. Himenes. Još trideset i jedna strana.

Vikala sam danas na času...ne znaš kako se kaže 102! Kako ne znaš kako se kaže 102? One hundred and six!...i ovo poslednje sam ja viknula.

Danojlić kaže da ko ne vodi računa o sitnicama život ne uzima za ozbiljno ili da ko vodi računa o sitnicama uzima život za ozbiljno, logično. Verovatno sam po njemu smrtno ozbiljna sa smrtno neozbiljnim stvarima.

Pripasao je mobilni ufutroljen o pojas na farmericama i pokrio ga majicom pa onda džemperom pa se posle ta kruta futrola samo naslućivala ako bi se neko zagledao, a ja se ne bih zagledala u takvo što ali bih sigurno protestovala ako bih se nažuljala i rekla bih ama skini ovo!... a možda bih i opsovala ali verovatno ne bih jer sad sam fina i psujem jako retko. A onda sam dobila ideju,  nije na odmet i da se čovek malo testira. Moram da stavim malu nalepnicu na futrolu...pošto nisam brutalno odbijena izložila sam asortiman, imam malu pčelicu i malo srce...da li ima nešto drugo?...(tako je upakovao jedno neizgovoreno jao i tako bi izgledalo i jedno prevrtanje očima da dečko ima naviku da prevrće očima ali nema, to radim isključivo ja a on me ponekad imitira) ima, ima  dva mala srca (i presijavaju se ako se zagledaš...) i zalepila sam pčelicu i nije uopšte bila upadljiva i uopšte, znala sam da će je svi primetiti, a on je takav da ili voli da drugi primete te male naznake mene ili ne voli, nisam to još otkrila ali čim se ne buni onda valjda voli.

Nazvao me je juče i rekao imam jednu pomalo tužnu vest, čim sam spustio telefon na sto nika je pala u histeriju i tražila nalepnicu i nije se smirila dok je nije odlepila i arhivirala, onda mi je zalepila neku bezveze, nekog velikog leptira kojeg ću morati da odlepim čim dodjem kući...toliko o tome da je nalepnica prošla neopaženo pogotovo ako je neko mali neutešno plakao zbog nje, a sam Bog zna da ta mala ume da se rasplače znaš kako i da ne odustaje dok.

I onda sam ja njemu rekla ništa ne brini zalepiću ja tebi još lepšu... pa će je ona opet odlepiti... 

Pričao je o nečemu što je moglo da se pretvori u ozbiljan incident i onda izgovorio čovek se samo iznervirao i bacio slušalice...delio nas je tada naslon stolice, mene je trebalo da deli i od te rečenice koja se odronila i urušila mi sve u glavi, kao da će me stolica zaštiti da ne čujem...dugo sam posle zamišljala tog čoveka kako skida i iznervirano baca slušalice...smešno je to, a i patetično, a i žalosno, što sam ja odabrala i prigrabila tu rečenicu da mi bude neki naknadni izvor zadovoljstva kada ne budem imala ama baš ništa na raspolaganju.  Marijas brižljivo skuplja dogadjaje koje  posle prepričava prijateljima. Ja skupljam te neke odlomke koji me  svaki put posle oblivaju znojem baš kao i prvi put kad sam ih čula...da sam se potrudila verovatno bih to i otkrila, mislim, ono što je mene oblivalo znojem u toj rečenici... hey, la, my boyfriend's back...nešto tako, na taj fazon ali bolje postaviti još jedan naslon i izmedju sebe za svaki slučaj.