margo

U pesmi Spaceman na jednom mestu čuje se sova. Svaki put kad je čujem osetim se kao da sam našla pečat u radio TV reviji. Indijanac sa čiroki frizurom. Diesel.

Učenica napućenih sisa sela je pred mene i rekla ne znam baš najbolje da prevodim ali čitam savršeno i  počela pristojno da čita.

Devojka sa žutim šalom i žutom tašnom ušla je u autobus, sela i počela da jede bonžitu. Krenuli smo u pet do četiri. Sada je četiri i deset. Pojela. Već?

Koleginica je namazala usta. Više slojeva. Poslednji se kupi na sredini usana i tokom priče pravi uznemiravajuću brčkotinu. Kao kad neko pije jogurt pa em osetiš zadah em ga i vidiš. Moram da sednem. Ne mogu da gledam. Možda u stranu.

Treba da kupi nov televizor, ovaj stari još uvek radi, koliko-toliko ali kupiće nov. Razmišlja šta da radi sa starim, ona nije tip koji će nešto da baci ako prethodno ne proveri da li to nekome treba. Ja sam bila taj tip sve dok nisam shvatila da ljudi čak i takvom gestu nadju manu. Hoćeš čista srca nekome malo da pomogneš i uvališ se u neprijatnost. 

Bili neki kukavci u jako teškoj situaciji pa sam odlučila da im dam polovni šporet. Problem je bio transport, ako bih ja bila ljubazna da odnesem šporet...Tako da sam joj rekla da se ne glupira i da švićne tv ispred kuće i neka pored njega ostavi 300 dinara za univerzalni daljinski od kineza. Dobro. Ubrzo srećemo jednu od njenih komšinica, jedna od onih gospodja koje nemaju prednje zube ali to nadoknadjuju nivoom. Ona je pita da li joj treba polovni tv na poklon. Komšinica zauzima držanje jahtaša i govori da joj ne treba, jer ona ima ne jedan tv nego dva, televizor po zubu, ali ako bi nastavila da se raspituje po celom komšiluku možda bi i našla ali sumnja jer svi imaju tv.

Nazvala me je sutradan i smeje se, ej, ja ostavila tv ispred kuće, nije prošlo pola sata neko zvoni, neka žena, pita da nemamo možda daljinski.

Moj prvi film od 10 a ne 12 je Dogville. Nisam ni očekivala manje.

Tanja se popela na treći sprat i rekla kako mi lupa srce, pipni i uzela moju ruku, kakav početak. Donela mi napolitanke, nepotrebno, je l sam pipnula? Jesam. Dva poklona.

Sinoć smo moj omiljeni ansambl. koji uključuje dve vodolije, i ja odgledali Bruna, to je bio logičan sled posle Antihrista. Uvek kad odem od te dvojice najposebnijih na svetu i zaključam vrata počnem da pevam, onako bez ikakvog prethodnog upozorenja ili objašnjenja take my tears and that's not living oh, tainted love, uvek ista priča. Naravno poruku u kojoj imam detaljna uputstva kako da razjasnim tu misteriju obrisala sam. Kola nisu krenula sve dok nisam skroz prišla ulazu. Koliko topline u jednom naizgled beznačajnom gestu.

Odnela sam joj cveće prekjuče, rekla mi je kad dobijem cveće od tebe pomislim da i ja nešto vredim, da nisam makar ko.

Moravija me i dalje muči. Bože.

Sanjam kako mi stiže poruka od nekoga ko je u avionu. Otvaram poruku i gledam video zapis. Shvatam da vidim sve ono što je ta poruka videla od momenta kada je napustila avion pa dok nije stigla u moj telefon. Skok iz aviona, vazduh i drmusanje, sićušne kvadrate njiva, voda, neki čak i voz u daljini.

Moja nova blog drugarica kaže da će pogledati Antihrista čim okupi ljude. Ja joj savetujem da se prikupe na sve moguće načine ako hoće da ga gledaju i neka se dobro zapitaju da li to žele. Ne prodje mi dan a da se ne opomenem na taj film. Mrzim to a i volim, daj da mi bar nešto postoji. Čini se da, od tad, u svakom filmu glumi Defo, ili ja tako nalećem. Ne znam da li mi se gadi ili sam oduševljena. Baš kao i Karlo. Bila bih s njim u istoj prostoriji samo ako bi neko od nas dvoje bio u kavezu. Onda moj psihić, kojeg počinju da progone stvari koje i mene progone, a ne progone nego samo obraćamo više pažnje, kaže pomenuli su ga tri puta za osam sati, pitam se kako mi se nisi javila. Šta imam koji moj da se javljam, zna on da ja mislim. I naravno da pominju, sad je i njemu jasno o čemu govorim. Opet bih da pogledam film ali ne smem, ne znam da li bih da otkrijem. I onih 12 filmova. Ja ne gledam filmove i kažem mu ma mrzi me, standardno, bojim se uobičajeno.

U predstavi Ne igraj na engleze glumcima pljušti aplauz u lice a oni izgledaju kao da poslednja scena još uvek traje. To je trebalo videti. Meni je to glavni dogadjaj.

Drugi post. Ja nemam život.

Preplavljeni smo danas i prepolovljeni ljudima koji se osećaju nepoptuno ako ne dodaju neku primedbu. Svet je savršen tek kad ja dam konačnu reč. Da ne bi ti bio pametniji od mene, ja ću biti pametniji od tebe i stoga ću da kontriram. Kontriraću i sam sebi ako treba, a treba. Kako da drugačije nadješ potvrdu sopstvene vrednosti.

Lepe su ti te cipele, ali ne slaže ti se torba. Moraš da kupiš zelenu torbu...Lepa ti je ta zelena torba, moraš sad da kupiš i neku crnu, fali ti crna...Lep ti je taj sjaj za usne, ali jako si bleda, moraš da kupiš neko rumenilo...Lep ti je taj džemper, golo ti je oko vrata, moraš da kupiš neki šal...Nije loša ova slika, možda kad bi samo malo bilo zamrljanije...Dobra ti je kosa, sad samo da staviš neki preliv...da ne pominjem onu moju komšinicu kojoj cveće smrdi...

Ne znam koji je ono engleski kanal koji prikazuje kako tobože doteruju neke sinje kukavice i onda kompletna porodica pada u trans i histeriju kada se ta kukavica pojavi pred njima u pantalonama i blejzeru pa svi odlepe od radosti a ona ponavlja, sve one ponavljaju, hvala vam što ste mi pomogli, sada se osećam mnogo sigurnije u sebe oh my God I am so excited...Za belinu svojih zuba koristiću pastu senzodin aha, klim klim. Onaj naš panjković kad poradi na nekoj domaćoj kukavici svaka mi redovno izgleda bolje nepreradjena, mada mi je Z rekla da sam ja najkonzervativnija od svih njenih prijateljica pa se moje da mrzim tamnu kosu sa upadljivim plavim pramenjem, histeričnom šminkom, špic cipelama, francuskim pedomanikirom ne usvaja.

Htela sam zapravo da pišem o tome kako mi je moj lični psihić narezao 12 filmova ali ja nemam hrabrosti da vidim koji su, a on ima položeno iz mene. I htela sam i o Antihristu opet ali to ću sutra. A možda i danas, nešto me krenulo.

Bude malo čudno kada prikopčan na aparat prolaziš kroz panoramu koja ako i priča nešto ti to ne čuješ. Mogu samo grane da ti malo domahnu da ti pokažu gde gori i gde da prospeš kantu vode ali u suštini, ti si gazda. Prečuješ poneko zdravo, ne čuješ ni sopstvene korake. Možeš da biraš muziku dok film ide sam od sebe, ne možeš da zaustaviš, ako i staneš neko će već zapeti za tebe pa će te pogurati.

Počela sam da čitam Moraviju. On me veštački održava u životu. Znamo se nas dvoje odlično mislim se ja nešto. Sama se na sebe pravim blesava. Slušam Shadowplay. Ima urlik pa ga i urlikne naglas, ja tiho ponovim, ne, istovremeno, ne, napravim usta u oblik urlika.

On mi kaže sinoć nisi mi nijednom dosad rekla da me...! Deformitet, imam kažem. Rečenice sa izjavama i nedostajanjima ne doživljavam kao da imaju bilo kakve veze sa mnom, daleko su mi. Ama je l znaš ti bre kad sam ja sve to proterala. Ja sam sad velika!

Uvek ranije kada sam pričala sa njim pomislila bih eto, on ne bi ni pogledao takvu kakva si ti, nisi dovoljno pametna. Često ja mislim da ovoliko koliko me ima nije dovoljno, moram biti lepša, moram biti zanimljivija, moram uvek biti nasmejana, moram paziti šta pričam i kome pričam i koliko pričam, moram da imam 56 kilograma, kao da je to nekome važno, moram moram i moram, teško je kad sam sebi namećeš ponašanje po pravilniku koji ima milion stavki, ne moram ništa drugo da radim, dovoljno mi je da se preslišavam gde sam sve pogrešila u toku dana.

Nego, oženi ti se on. Sa kim? Pa sa devojkom koja je jedno vreme radila u trafici. Sećam se da sam kupila nešto za 70 dinara i da je praktično prebledela kada sam joj pružila 120. Ona je sirota računala i računala na digitronu i onda rekla znaš, nova sam, tek sam počela hi hi. 

Kiša spere i ono malo smisla. Broj autobusa 65. Kaže grobljanski autobus, jer vozi na novo groblje. Valjda. Pamtim zvuk i tako sad ponavljam. Pita me ko je režirao predstavu. Ja ponavljam Goran Marković. Valjda. Pamtim zvuk. Klima glavom znači da nisam pogrešila.

U grobljanski autobus ulazi momak koji izgleda kao mladi Van Gog, nosi duguljast kofer u kojem bi mogao da bude neki instrument, kist sa žicama. Unosi miris vanile, onaj na koje žene odmah počnu da stišću nozdrve. Iza mene vrpolji se devojka obučena u belog zeca. Ne zna gde da izadje a zna da negde mora. Čak i ustaje jednoj gospodji da umilostivi sile neizvesnosti, da učini sredinu prijateljskom.

Da li znate gde je golsvordijeva?...Jedna od ove dve poprečne sigurno.

Stari Džolijan odlazi autobusom.

Tuga bez dna.

Tačno je 23 stepena. Otpao je jedan list hibiskusa. Čujem iz kutijice za sočiva. ZZ top stiže. Nemam ni ja manje.

Sretnemo se nas tri na ulici. Jedna uvek priča. Uvek. Priča uzbudjeno o nekom papiru za kopiranje, umire od smeha, da, sad smo već toliko porasli da na svako smejanje gledamo kao na pravljenje omanje scene. Gestikulira, povremeno dohvati za ruku jednu od nas dve, uglavnom mene, ja sam pitomija a i mene čovek uvek mora malo da promućka.

Ja puštam pogled da se malo istrči. U kadru su mi pripijene bele pantalone koje hodaju previše ženstveno i za žensko. Naše lokalno čudo od frizera. Madona ima takvu frizuru u spotu like a prayer ali ne toliko nakovrdžanu. Staje i pozdravlja se sa najboljom drugaricom moje komšinice koja je udata za fudbalera, ona nije udata za fudbalera ali se tako oblači i ponaša. Ne skakuću i ne ciče kao dve šiparice od kojih je jednu upravo pozvao neki dečko da izadju, ali pljušte poljupci u vazduh, plastični kao cveće kod kineza. Zamišljam razgovor jao slatka baš si ful, ko ti je radio frizuru...jaooo, ma idiiii, baš si cakan...

Razilaze se. Frizer prvo poprima pogled zulendera, kao kad manekenka pogledom drži pravac u jednoj odsutnoj tački i drži se centra svog nosa, a onda sa jezivom mržnjom počinje da gleda oko sebe.

Dok smo sestra i ja bile jako male i imale nekoliko godina mama nas je zajedno kupala u kadi. Nasapunja nas, onda treba da ustanemo da nas spere. To je bilo veliko kupanje i mrzela sam deo sa ustajanjem i spiranjem. Kada je bila kod babe i dede i oni su je uvek imali. Mi smo išli jednom nedeljno, nedeljom, jer su oni govorili da nismo prljave i da nismo išle na njivu. Tačno, nismo. Malog pranja je bilo svako veče u velikom narandžastom lavoru iza paravana.

Posle te stid prati ceo život. Ne mogu da zamislim da se češljam u zbornici, lakiram nokte, mažem usta pred nekim, bilo kim. Ne mogu da zamislim da sečem nokte na nogama javno.

Juče sam kupila svoj prvi kaput, malo da se modiram. Da probam na brzinu, platim i da ne skrećem previše pažnje na sebe. Izmedju mene i ogledala staje konjasta devojka u kratkoj zlatnoj haljini, gazi da pregazi. Haljina izgleda kao zlatna kesa za usisivač, gore i dole je skupljena. Devojka samu sebe odmerava sa visine, preko ramena, treba mi za svadbu, kaže. Majka je gleda sa ogromnim osmehom, liči na žene koje rade na njivi.

Stojim ispred izloga koji razdvaja zamrznutu prodavačicu i mene kao da smo u telefonskom razgovoru u zatvoru. Ja se nadam da sam zaboravila novčanik, nisam, nadam se da butik ne radi, radi, nadam se da mi prodavačica pokazuje da su upravo očistili i da nema svrhe da pokušam, ne pokazuje. Prolazi argentinska doga, polako, kreće se kao da je obula veoma skupe cipele. Procenjujemo se na brzinu. I dalje se plašim da udjem...Kako možeš da stojiš pored onolikog psa mrtva hladna?! Ja sam se odsekla...Onog belog?!...Vi ipak radite...

I ranije su roditelji i druga revnosna rodbina pridržavali svoju  malu decu da piške na ulici. Sada su sve bliže trotoaru. Na ponos smo sebi i drugima. Slika i svaka prilika.

Stariji čovek nosi gajbu piva. Izgleda dostojanstveno i jako žuri. Ulazi u luksuzno zdanje kladionice.

U sveže, ponovo obeleženoj, predizbornoj stazi za bicikliste, žena pužećim koracima gura svoju dužnost u invalidskim kolicima.

Prolaze ispod parole za čist vrbas. Kroz nju su provučena dva kanapa i izgleda kao zaštita od bakterija za neka ogromna tanka usta, ili kao mali pokrivač za bradavicu jedne džinovske sise. Kad dune vetar parola prva odustaje i legne u park.

Ljudi danas izgovaraju reč šampinjoni kao da je to retka poslastica otkrivena tek nedavno. Možeš da staviš i šampinjone. Naravno, kako ne bih mogao, ja moram.

Beogradsko dramsko pozorište. Prvi put. Ušuškano. Sa ljudima skučeno. Predstava Falsifikator, za lokalne znalce aha, original falsifikata!  Izrazi lica pobožni, odeća estradna. Kod nas se tako oblače za crkvu. Drama u publici. Gospodja do mene na svakih deset sekundi prožvaće svoje veštačko zubalo i ja u predahu izmedju dva mljackanja negodujem. Ona sad preskače po deset sekundi, razredjuje, žvaće na svakih dvadeset. Gospodin malo dalje iskašljava poslednji stadijum tuberkuloze. Kao u čekaonici. Neko iza mene sa pola pozorišta deli dilemu u vezi poklona za useljenje, jer neka ona će se opet seliti. Priča o tome onako kako bobićka sedi u butiku miss sixty, ležerno i bahato i na sve strane. Glumci su odlični, psovke su prenaglašene i na njima se insistira. Gospodje i gospoda se smeju. Ispadaju lornjoni, puca lak na kosi. Kursadžije...

Dva severtransova autobusa sevnu jedan na drugoga u znak pozdrava. Jedna ruka maše, odsutno, kao za sebe,

Ispod stola jedna kokica. Kao nekome ispala sedmica, ili osmica.