margo

Sad sam ko onaj mali strepsils što otpušava (a-a-a) pampurić iz nosa...

Promocija zbirke pesama. Neke. Saša Radojčić. Gledam ga otvorenih usta. Udivljena sam do nepodnošljivosti. Govori o tri vrste nepostojanja. Nešto što je bilo i više ga nema. Nešto čega nema i treba tek da bude. Nešto čega nema i neće ga ni biti...onda me ubrzo posle toga zalomio i onaj deo iščupan je a nigde nije presadjen, a živi on...ali kako? Boli me glava i ovde se nasmejem, kao slatka sam, i ne znam kako mu je, tako nezasadjenom.

I onda joga. Naš jogi silazi niz stepenice. U momentu me obliva znoj od tog čoveka. Mogu ja to ponavljam a u stvari ja bi mogo da mogu, a ne mogu niti neću...pet minuta sam izdržala da ležim na svojoj strunjači i žutom čaršafu kojeg je mama negde povoljno nabavila a ja odbijala da ga i raspakujem,  nešto tu nije bilo u redu, nešto nije bio u redu ni taj jogi, mi ležimo, mislim, mi, žene, koje bi da smo bolje i super, a on kruži li kruži kao lešinar, a mi ležimo bespomoćno i ne možemo da se branimo ležeći od nekog ko stoji i žvaće i zaaapaaaamtiteeee daaaaa imaaaate...kruži i ona njegova preteća majica bez rukava...pomera mi stopala jer treba da padaju, ja govorim za sebe da sam mislila da stopala treba metafizički da padaju...

U svakom slučaju, jako se pobeglo...malo.