margo

Kada sam poprečke ušla u kuhinju, i ostala tako skoro pa zaglavljena izmedju stola i sudopere i bacila pogled na taj montažni sto koji, kako kaže čika koji ga je postavio, može da izdrži sve osim lupanje satarom, suočila sam se sa kesom jabuka, mandarina i pet šolja pudinga od vanile. Stvarno sam da bog sačuva. Moj strah od toga da ću se možda obreti u nekih deset minuta bez ideje šta sledeće da čitam zamenio je mnogo veći strah, sad se doslovce bojim da ću umreti od gladi. Ne pušim od šestog oktobra, kao što rekoh vikend se ne računa a i nije to to pušenje, samo da kažem da ono što se nauči putem vizuelnog posmatranja tako nekih sadržaja, u mom slučaju smokve nije poželjno aplikovati na nekim finim muškarcima iliti aplikantima, a ja  još htela da se pohvalim kako sam nešto i naučila...crna jelena, nego da se vratim gladi, pošto već mesec dana ne pušim pretvorila sam se u kontejner, umro bi od smeha da je sebi video izraz lica kada sam pojela voćni jogurt sa kukuruznim pahuljicama a onda već počela da se okrećem oko sebe i pitam se da li bih mogla pojesti i tu saksiju sa cvećem na frižideru...a sad mogu sendvič, imaš li jogurta?...ali sad si pojela voćni jogurt...nema veze, ništa ti ne brini...

Da li si crne gaćice obukla zbog mene?...da, inače ih ne nosim...jutros sam od uobičajenog košmara zamalo i zaboravila kako je to fino zazvučalo...jelena malčice ispipava teren za jednog od kolega, pokušavam da joj objasnim da to sa mnom neće ni moći ni ići ali džaba...ma nema šanse jelena, on je turbo normalan, ne mogu da mu se izvinjavam što nisam za to da mu kuvam i da ga trpim dvadeset četiri časa...ali moj muž i ja se po ceo dan ne vidimo od posla...jelena, mani me se...

Naizgled sve kako treba, naizgled, a u stvari osećam se kao kad je bilo bombardovanje, pitaš se stalno kako si dospeo u taj košmar i da li ćeš se ikada probuditi, knjiga mi se šćućurila na kolenima i nešto pokušavamo obe- uspevamo na ne više od  pet minuta maksimum...u stvari da sam ikako mogla samo jednu jedinu rečenicu da izbegnem mislim da nikakvoga košmara ne bi bilo...samo da mi nije rekao ono prokleto ima tebe ko da voli...

I onda me djak na osmom času pita mogu li da idem kući, mogu li da idem kući, mogu li da idem, da idem...i onda ja njemu kažem hajde me to  pitaj još jednom  pa ću ti reću kuda ćeš sve moći da ideš...samo je seo i ućutao, ha ne mogu nikada biti baš toliko loše...

Umro mi je baš drag kolega. Njegova smrt je kolegama mnogo manji šok od mog plakanja ne razumem šta te je toliko potreslo...to im je bilo čudno, a lepo sam se isplakala juče da ne bih plakala u školi i opet nisam mogla, plakala sam ulicom do škole i čak i taj jedan čas koji je trebalo da održimo ja nisam mogla...na sahrani mi se odmah prikačio jedan od novijih kolega, jedan od retkih koji nema neku šemu trenutno...jeco, da li bi živila sa mnom, šta bi ti falilo...vidim da si se malo ugojila, guza ti je veća, mislim, u pozitivnom smislu... razmišljala sam  kako da mu kulturno kažem mrš!...ništa nisam od toga kako me vidi...vide, ne pušim već tačno dvadeset četiri dana( ovo za vikend se ne računa)

Prošle godine, tačno u dan, bila sam na sajmu knjiga i u povratku piljila pola kroz prozor pola u svoj odraz u staklu i pitala se da li on živi u nekoj od zgrada pored kojih upravo prolazimo. Posle tačno godinu dana u dan ja sam na sajmu sa istom tom osobom koja se svojski trudi da ne nosim ništa teže od mobilnog telefona dok mi ona nosi nekih desetak kilograma knjiga a na moje jaoo, mladinska knjiga ima super knjigu čuda sveta govori samo polazi!

Onda je seo pored mene na prostirku u hodniku čim se udje u njegov stan i posmatrao knjige koje sam ja prelistavala. Ovi u english booku su mi u kesu sa macmillanovim inside outom ubacili i neki blokčić i hemijsku pa sam se obradovala kad sam ih videla, a obradovala sam se i što sedi pored mene.

Probudio me je usred noći, trebalo mi je ne znam ni ja koliko da se razbudim i da skontam da me neko ljubi i mazi...hoćeš li ti da budeš gore?...spava mi se, možemo posle...ali bila sam gore posle par ne znam, sekundi valjda...boli?...boli, ali nema veze, volim to...

Jako mi je bilo muka čim sam progledala. Ne, nisam trudna, pijem one adsl tablete uredno a i od čega bih pobogu bila trudna.

Izgurala sam samo jedan čas a onda sam ušetala kod direktora sa najvedrijim osmehom i pitala da me pusti kući. Pustili su me, izgledala sam upadljivo loše pa osmeh nikog nije zavarao. Nadam se da to nema veze sa onim što mi je jedan učenik priredio juče i što izgleda planira još dugo dugo da mi priredjuje. Zašto ja?...

Ne bih da ih vredjam ali mora da sam izgledala kao mali debil koji čeka da se nešto desi. Jednom mi je rekao, seo je na tepih pored kauča na kojem sam ležala i rekao zašto smo toliko različiti...ne znam, ne poznajem ga ali rekla bih da je bio očajan zbog toga, kao što rekoh ne poznajem ga ali bilo je nečega potresnog u načinu na koji je uzdahnuo tu rečenicu...čini mi se da mi još uvek nije jasno u čemu je toliko tragičnih razlika...recimo on jako voli da gleda filmove a ja? ja sam danas posle dužeg vremena preživljavala nekoliko sati sebe, one što je drugi ne vide i molila boga da mi se niko ne javi pa da ne moram opet da se izvinjavam što neću moći doći i što sam osobenjak...upalila tv, na tepih pa pravo na početak filma, hajde da probam da odgledam film, da vidim kako se to radi, da li treba ovako da sednem, da li uopšte sedim kako treba...da pogledam pa da vidim kako ću se osećati kada se završi a i u toku njega...ne bih o tome šta sam gledala, ne pogledam film mesecima ali...nema greške...how can I heal?...što se tiče filmova ...da, vidiš ipak se puno razlikujemo...

Neka mala je toliko naricala i kukala unevši se u jednu recitaciju u parku kod spomenika povodom 20. oktobra da sam morala da upalim tv da ne bi slušala taj teror, toliko se bila unela da si imao utisak da joj ubijaju celu porodicu pred očima, roling stonsi su poslužili.

Sinoć je bilo veče posvećeno nekim fotografijama posvećenim maleziji, toliko je ljudi navalilo u galeriju da bi se još pomislilo da su stvarno i čuli za maleziju...što se mene tiče može se reći i malazija. Gledali smo neke umetničke fotografije sa žabama, zmijama i gušterima, moje mišljenje je da bi to mogao uslikati svako kada bi mu se za to ukazala prilika mada mi kažu da grešim a navalili smo na reklamni materijal kao da se deli čokolada, meni su bile zanimljive neke reči na malezijskom ili maležanskom ali  nisam znala kako se pravilno izgovaraju pa sam u šali posegnula za jednim tipom koji je upravo prolazio pored  mene i koji mi je delovao nekako egzotično kao da bi mogao biti iz malezije i rekla u šali oprosti...nije trebalo da se okrene i da me čuje ali jeste pa sam ga pitala kako stoji sa maležanskim, rekao je da stoji  slabo i da je iz sombora...

Ja sam se juče svojski napatila da upišem čas, opet čujem kako neko dobacuje pa je l ona levak...svesna sam sebe, možda još svesnija drugih, jedna svojski preopterećena svest takoreći, sve  mi je jasno, i volela bih da nije. Moja zapažanja u nekoliko dana vrte se u krugu onoga što budizam opet propagira i oko smrdljivog ega. Neki stvarno uživaju da mrze. Bila sam i ja medju njima, naučila sam iz maminog ponašanja da treba trpeti i mrzeti a kad ljudi preteraju  onda treba reagovati kao prostak i vredjati dok ti ne ponestane vazduha.

Šikanira me koleginica otkako sam počela da radim, već nekih pet godina, ne razumem, mislim, koliko je  meni poznato, nisam od onih koji vole biti u centru pažnje i kojima je u svakom trenutku bitno da su najpametniji. Bezbroj puta sam rekla da se ponašam vrlo neubedljivo, da u stvari i nemam ponašanje, da mi je i pojava vrlo bezbojna i neuverljiva...čak tri osobe misle da sam pametna a i kad su mi to rekli pomislila sam a baš sam se svojski potrudila, odakle vam to...realno, ja sam poslednja osoba od koje nekome preti opasnost....e sad pitanje je zašto stalno ženske imaju potrebu da mi pokažu gde mi je mesto i da me diskvalifikuju

Povredila ju je jedna sitnica, kaže da nisam kolegijalna, nisam mogla više...mislite da je kolegijalno to što ste hteli iza ledja da mi ukradete jedno odeljenje...ali nisam...pa niste, nije vam pošlo za rukom inače biste...zašto nećeš da budeš sa mnom u komisiji...zato što mi nije prijatno da radim sa vama, zato što vam ništa ne verujem i zato što mislim da ste zlonamerni...ostala je bez teksta, nešto mi se javlja da nikome više neće pasti na pamet u toj školi da me mrko pogleda a kamoli da mi zine koju...

Nisam imala ranije toliko problema sa pisanjem bloga. Prosto, kao što rekoh, utrnula sam i ne mogu ništa iskreno da napišem, ono što je iskreno krijem i od sebe, sve ostalo je i nebitno i tako. Sinoć smo sedeli u nekom kafiću, pogledivala sam jednog grmalja koji je doćopao do stola i naručio picu, pitala sam se šta mu je sa nogom...izvadio je telefon i počeo nešto da kucka...hej, okreni se, pogledaj mu telefon, on ima isti takav... ako je to to...opaaaa, pazi neka emocija jelo, neki mali štrec?... e onda me je prenuo gosn drugar iz duboke zamišljenosti...zamišljenost iz lakta takoreći, tako sam nekako sedela...počinjem sa svojom hihi haha predstavom, vidim da me ova gleda u fazonu dokle ćeš više sa tim prenemaganjem...

…znam celu životnu priču tog malog jer mu predajem a sestra mi radi u centru za socijalni rad, kad ga vidim dodje mi da kukam iz glasa, suvišno je da pominjem da je mali besprekoran u svakom pogledu...juče upisujem čas i čujem kako govori ma znaš bre, onaj makedonac, onaj što peva još su ti usne umorne i počinje da peva...meni je pred očima opet sve ono što je mali preživeo, slika kako maćeha govori da je lepo od njega što je navratio za vikend ali da neće moći da prespava kod njih, otac koji mu uveče govori da ide na železničku i da čeka sledeći voz koji ima tek ujutro, mali je prespavao na železničkoj i vratio se u novi sad kod druga koji se sažalio na njega kao i njegovi roditelji pa je jedno vreme živeo s njima ...dolazim kući jesi čula za tošea da je poginuo?...znači to je...

Poslednjih deset dana po pitanju skoro svega se osećam kao kad shvatiš odjednom,  dobro, ne shvatiš, nego sebi priznaš da to nije to i da tog nekog ne voliš. Kada sam shvatila da ne volim momka sa kojim sam provela šest godina osećala sam se baš ovako. Samo jedan deo mene se ne oseća utrnulo i ne moram ni da ti pričam koliko ga mrzim i koliko ću biti srećna kada mi podje za rukom da na taj deo ne pomislim u prvih pola sata kad ustanem- ma kada ustala. Kada taj deo počne i snove da mi zagorčava onda se probudim besna baš kao danas.

Trebalo je, tako besna, da imam od prvog do osmog časa, kada je zvonilo u osam, što u prevodu znači da su časovi skraćeni, bila sam...pa, besnila sam daleko slabijim intezitetom.

Krenula sam, kao oni robijaši, oni, iz crtanog filma što ih osvetljava onaj veliki krug reflektora kad ih uhvate u begu, da se šunjam prema biblioteci, sa šoljom čaja od nane, jednom knjigom i najmanje tri kraljevačke povelje...naletela sam na onog sa onim od 21 hajd na kafu...jok, odoh da čitam...jok je reč koju ponavljam po sto puta dnevno, pitaj me bilo šta što zahteva mene u tome pa ćeš čuti jok...povlačiš se u sebe...jok, ne povlačim nego me strahovito nervirate...razumem te...razumeš da ne kažem...ovde  bi trebalo da bude napisano ono zbog čega sam sela da otkucam ovaj post ali ne mogu da se setim.

Svidela mi se jedna jaknica pre dve nedelje. Ništa što šest rata ne bi moglo da pokrije.. Razmišljala sam da li da je kupim- na rate naravno a onda sam sebi postavila jednostavno pitanje hoćeš li biti sretnija ako je kupiš? i odustala sam.

Vrlo često sebi postavljam to pitanje. Juče sam se jako obradovala kad sam otkrila da su počeli da greju, stojala sam u kupatilu pored radijatora za sušenje veša i otkrila da su mi se obrazi zapalili. Odmah sam zatvorila vrata od kupatila da bih sačuvala toplotu. Danas ne idem u džemperu po stanu i  osećam se kao žensko. Juče nisam obukla brushalter ceo dan, ispod džempera se ne primeti, ispod džempera se ne primeti ni da nemam sise a ne brushalter. I ako može bez kretenskih komentara od  kojih odlepim pa obrišem post.

Bila sam na pijaci pred školu. Da kupim jabuke. Potrpala nekoliko jabuka u kesu, pukla mi kesa, onda sam ih kupila po betonu, lepo su se ulupale. Dobila još jednu istu kesu iako sam sa prethodnom prošla kako sam prošla...ova je je izdržala. Ostavila kod mojih jabuke, ispričala mami kako mi je pukla kesa dok je tata gledao tv i drugoj prostoriji i otišla u školu.

Vratila sam se posle sedmog časa. Tata stoji pored stola, šuška oko jabuka ...uzeću jabuku...uzmi naravno, rekla sam da uzmete...gledam ga kako pretura po kesi...tražim neku od onih ulupanih...nemoj da tražiš nego uzmi koju hoćeš...

Krećem kući, tata dobacuje uzmi neku bolju kesu da ti i ta ne pukne...jedino me brat zove Jelus...svidja mi se taj nadimak.

Porazno. Porazno koliki smo cigani. Gledam ove svoje djake, kolege. Samo da se neko obmane, slaže, samo da se nekome napakosti, djaci imaju nagon da prepišu čak i kad sami znaju da urade, samo da se ništa ne misli. Ukrali su mi je jedan udžbenik iz ormara koji je pod katancem, kada sam pitala domara kako je to moguće jer ključ imamo samo nas dve on je rekao pa verovatno su odvojili ormar od zida pa onda odvojili zadnji deo ormana pa uzeli i vratili...toliko muke samo da bi se napakostilo, taj udžbenik je sigurno bačen čim je iznet iz učionice, u toj školi nikome nisu potrebni udžbenici, jedan djak nosi hemijsku koja ne radi a drugi nosi jedan list iz sveske...to  su dva dobra drugara.

Bila sam danas prvi put na jogi, još malo o tome koliki smo cigani. Koliko ja znam o tome a ne znam puno jer kad počnem da čitam knjige o tome imam milion pitanja na koja nema ko da mi odgovori. Ali, koliko ja znam, to treba da radi neko ko je stručan za to i to vrlo stručan, treba da se radi u odeći svetlih boja, da prostorija bude topla, svetlih boja, da ne bude buke koja će da ometa...nama je učitelj žena koja se bavi jogom tek dve godine, prostorija je grozna, ja sam radila u jakni jer sam se smrzla, nisam mogla ništa da se koncentrišem jer nisam ni čula njena uputsva od utakmice koja je bila u toku i nevidjeno sam pizdela od njenog glasa i po sto puta ponovljene meni apsolutno nerazumljive rečenice samo se opustite...uporno sam na svaku tu njenu rečenicu pitala se šta  joj dodjavola znači to opustite se...udahni izdahni, kad da udahnem kad da izdahnem, pomerajte glavu u pravcu kazaljke,ja sam počela da kolutam očima pokušavajući da zamislim sat pa da se saberem u koju stranu da pomeram glavu...

To nije normalno što sve manje i manje imam potrebu sa nekim da pričam, znam da nije, ali čini mi se da ja sebe baš toliko ne nerviram kao što me nerviraju ostali. I nije zbog cigareta, danas sam baš popizdela posle nazovi joge i nisam imala želju da zapalim, sećam se da sam pomislila na cigaretu i rekla ma jebi se i ti....

Peti dan kako ne pušim. Nemam poriv da ubijam i dobro sam. Pazim koliko jedem i trudim se da se prilagodim. I dalje me brine to što marko potroši dva sata da me isfenira i to odradi majstorski da se ujutro već ne bi primetilo da je išta uradjeno, pu jebem ti kovrdžavu kosu, ovo ne može bez psovanja.

U školi sam  u apsolutnoj izolaciji osim ako nisam na času. Sedim u biblioteci čitajuću nešto, ovi iz pomoćne prostorije puno pričaju, pijem neki bezbojni čaj, povremeno pogledivam na ovaj moj smešni mobilni. U paščaru ne idem i ne slušam više o tome šta bi neko radio kad bi zaradjivao 250 hiljada evra nedeljno , kad počnu priče koje premašuju sume veće od naše plate koja kasni od petka, ja dobijem želju da im kažem jezivo ste tupavi, gde vi živite...ne mogu da razmišljam o tome kako farmerice upasane u čizme do kolena nisu garderoba za jednog prosvetnog nesretnika, mislim, ne idemo na jahanje, mada imamo često potrebu za bičevanjem...ne mogu o tome da razmišljam...rekla sam mojima kući da ne bi bilo loše da mi poklone neku paricu za sajam, danas mi je mama rekla da je tata nešto razmišljao, hoće da mi kupi jaknu za zimu...nema para dete, trebalo bi joj pomoći....

Ne moram o tome kako mi je danas bilo u školi. Znam samo da sam na putu do kuće kratko popričala sa samom sobom...i?šta si danas naučila?svoj posao, svoj posao i svoj posao. tačno tako.

Taj tip što dolazi u pola pet kad i ja da primi inekciju je jedini koji se, prelepo uzgred budi primećeno, ne mogu a da ne primetim, kako da ne primetim, osmehnuo kada sam klimnula glavom na njegovo pitanje čekaš inhalaciju?spram njegovih inekcija moje inhalacije su smešne, mojima kući to baš i nije smešno...danas sam nataknula ono čudo na lice još uvek se pitajući da li treba da dišem na nos ili na usta ili na oboje i koliko duboko, jer ja inače imam problem i sa disanjem i sa gledanjem, slabo dišem, ne trepćem uopšte...sestrica mi je okrenuta ledjima i igra neku igricu u kojoj joj očigledno ne ide jer sve vreme mlati rukama kao kad čoveku gori kuća pa stoji na ulici i ne zna šta da radi...pa ovo je nečuveno, nikada neću preći, nikada, majku ti...ulazi osmeh tip, smeje se i maše mi, ja sa onim kao iz variole vere na licu ne mogu ništa, podižem samo jedan prst kao znak da sam ga videla, gledam u sestrine kratke čarape, na svakoj je zakačena po jedna mala drečavo zelena žabica...tip se hvata za kvaku i opet mi se smeje, ja nešto, ne znam, ne sećam se, sležem ramenima...te žabice su jako zanimljive.

Kasniš, napusti čas- tutanj!...Ja neću da se svadjam s vama profesorka, nas dvoje smo dobri...

 Razmišljala sam o tome kako sam mu rekla da sam htela reda radi da joj se javim, kao, nisam luda za njom ali red je da joj se javim. Onda je rekao da ne treba ništa raditi reda radi, nit si iskren prema sebi, niti si iskren prema tim drugima. A toga ima dosta, reda radi da joj se javim, reda radi da odgovorim na poruku ili poziv, reda radi da odem do nekoga, reda radi da pozovem nekoga...kao i ono, ne mogu da je smislim pa kad naidje prvo ću se namrštiti pa kad mi se približi savladaću netrpeljivost i gnušanje i uz najsunčaniji osmeh pitati kako je...a puca mi kako je, ili ću pitati šta radi dok je očigledno da trenutno  ide ulicom i da to i radi, da omiljeno mi je ono zdravo kako si...dobro sam i onda pitanje a ti?koje taj neko ne čuje jer je uveliko prošao, mislim, da me boli dupe kako je taj neko, valjda bih  stala da ga to pitam a ne bih mu pitanje poslala vetrom...ili šta radiš?...evo...šta jebote evo??...šta je evo???...

...odoh sad da napravim limunadu. Evo i tebi jedna. Eto.

Odgovorno, iskreno i pri čistoj svesti izjavljujem da se sa smokvistima ne dopisujem. Dobila sam preko petsto poruka ali oni misle da sam ja peder tako da ništa. Sumnjivo današnjem sajber svetu kad neko nema sliku, znači, nemam sliku da se distribuiram i tačka, dobro, zarez, prosto ne volim da se slikam a onu jednu sliku što i ima jedno tri i po blogera i jedno šesnaest blogerki, obrisala sam slučajno majke mi.

Dakle sliku nemam, nemam ni onaj novi msn za koji kažu da mogu neke gaće da se vrte,  da se vide raznorazni neki smajlovi a ne HSHS kako ih ja vidim, dakle nemam sliku ni na msn jer nemam ni msn, dalje, nemam mms, moram naći nekog da mi ga instalira, tek o veb kameri da ne pričam, kad počnem da dahćem u neki kurčić od mikrofona ili da se uzajamno pipkam sa nekim debelim dlakavim gospodinom pucaću sebi u glavu, ne, zvaću Grica da puca u mene.

Mada, zanimljive su mi te kratke pornjavice od po dva minuta, pošto mi se očitavaju pola sata, neke od tri minuta mi ne bi bile toliko zanimljive, mada, brine me što mi je zanimljivo da gledam jedino pedere, nešto mi se čini da su vrlo pažljivi jedni prema drugima, ili trećima ili petima jer im nije zanimljivo da se tamburaju ako ih nema bar petorica...ako me neko vidi da sam na blogu ali da ne komentarišem i ne pišem ništa,  neka slobodno ne misli da radim nešto pametno, gledam... nešto. Ako neko  ima želju da gleda te perverzije, rado ću mu dati i nik i lozinku da se zabavlja, ima tamo svega.

Planiram da pošaljem mejl milki canić, za sad niko ne zna da mi odgovori pouzdano kako je genitiv od imena imre, kada sam danas to pitala jednu koleginicu jezičaru ona je počela ček, nominativ ko šta, genitiv od koga, od čega...kod  instrumentala mi je već došlo da se išamaram i  da joj kažem da treba da smrša.

Poreklo moje panike jutros u šest kada sam shvatila da imam dva sata i deset minuta pauze izmedju poslednjih časova može da bude baš smešno. Shvatila sam da paničim, ali ne baš ludački, onako malo čisto da me obuzme nespokojstvo, zato što ne znam šta da ponesem da čitam. Ne mogu da sedim u biblioteci jer me stalno pitaju da li ima nešto novo, ne mogu ni da pušim sve vreme a ne mogu da se družim sa onim ljudima u zbornici, nisam luda-oni su jako negativni.

Poneću antologiju engleske poezije i poneću mopasana kojeg sam kupila na trafici pre tri nedelje, gde ću da ih čitam nemam pojma ali poneti se mora. Pre nego što sam to odlučila gledala sam u policu sa knjigama i nerviralo me što više ne mogu da čitam romane poput nane, rodjake bete, ne mogu da čitam ni ove naše spisateljice, uzela sam po preporuci celestinsko proročanstvo i brzo ga vratila, ne mogu da čitam ni razne kodove.

Moji favoriti danojlić i nikolić su van konkurencije tako da mi je teško da nadjem nešto približno u tom rangu. Pitala sam jednu našu pesnikinju, čije mišljenje najviše cenim i kojoj su objavili diplomski rad o isidori sekulić, ko je po njenom mišljenju dobar pisac pa da mi nekog preporuči a ona je rekla pa recimo da su danojlić i nikolić pa mislim fala joj...

U kantini, posle sendviča, sedeći odmah kraj ulaznih vrata gde sam svima na meti i promaji, vadim mopasana...prvih desetak strana piše o književnim kritičarima, mrtva sam zadovoljna, uspevam da se smirim pred treći sedam...jalov život? Ma nije, svak onako kako mora i može i zna , volela bih i ja da mi može biti milost da se radujem što će me neko pomaziti po kosi kada se vratim kući ali...da li se izvinjavam što davim, ma i izvinjavam se ako je potrebno, ali i dalje mislim da mi dvadest hiljada neće biti dovoljno na sajmu

Otkrila sam da je vaga, malo procunjala po tabelama i to ti je to. Nemam broj mobilnog ali znam ko ga ima. Poštovani, Telenor Vas obaveštava da je Vaš podznak vaga. Vidiš kako umem biti i pismena kad hoću. Na poruku sam dobila odgovor A ko Vam je to tražio?:)...ti si poslala je l' da, nisam bio siguran da si ti a i nemaš broj telefona...nemam ja ali znam ko ima, nemaš predstavu šta sve pamtim a i kad mi je nešto bitno iskopam ispod zemlje...gledao me je oduševljeno i zapanjeno u najmanju ruku a male ruke imam i dugačke prste...nismo izgleda baš nešto spremni danas da iskopavamo bilo što ispod zemlje za nekoga, zbog nekoga, tužno je to, tragedija.