margo

Dobro je što je mira išla sa mnom na sajam, prvi put da me nije zapahnuo miris beznadja i neutešne samoće, standardno, svi imaju nekog, niko ne ide sam, ne ne, ovaj put je sve bilo kako treba, gledale smo, komentarisale i kupovale, kupile smo ceo tovar knjiga, kada sam izašla osećala sam se kao ona zmija iz crtanog filma kada joj iz očiju izlaze koncentrični krugovi...kupila sam u svom stilu, od vudija alena do biblije...nisam jedino postigla vrištavilo korica jer su uglavnom sve sive, teget, sivo/teget ali vadi me rečnik slenga koji je skoro fluoroscentno žut...

Išao je i vanja, dobro je što je mira išla jer po svemu sudeći ne bi se razdvajali tokom cele turneje, ne daaaaj me majko, sačuvaj me oda zla...po mirinom mišljenju vanja the boy je daleko jebozovniji i opasniji nego što bi se naivnom posmatraču moglo učiniti a mira je sve samo ne naivni posmatrač, ona i kad gleda učestvuje više i od samih aktera, nego...dok smo čekali autobus izvadila sam jednom drugu nešto od asortimana da pokažem, kupila sam i nekog porfirija, sofronija kako već, nešto iz hilandarske izdavačke kuće, ajd nisam ja baš tolika baraba...vanja je prišao kao lešinar da to detaljno pregleda...ja jako mrzim kada mi strašno zgodni momci koji imaju devojku već nekih od sedam do sedamdeset sedam godina govore kako mi lepo stoji puštena kosa i pokušavaju da mi sklone pramen sa očiju...

Nego, u beogradu sam osetila žarku želju da pošaljem jednom blogeru poruku ali nisam imala njegov b..

Uz mene i to kako izgledam baš ide da stalno nešto cmizdrim i da se žalim, ne ide psovanje, ne ide mnogo toga...neke stvari se nikad ne promene iako su mi se sve uglavnom promenile, sinoć sam o tome razmišljala, ostalo mi je ono vezano za žutu boju, u detinjstvu mi sa ta boja činila najveselijom, i danas je tako, ajd molim te, šta dete od četiri godine zna o ljubomori...i film, jedan, koji me redovno rasplače, sinoć sam ga gledala posle pitaj boga koliko godina opet samo da vidim hoću li plakati, šta ću kad sam pizda, e ali samo da se zna, ja pred ženskama ne plačem, plačem isključivo pred osobama koje imaju pišu...pred devojčicama nikada...umem i da plačem a da ne pomeram usta, samo mi suze klize, mogu i da se izvadim da mi je upalo nešto u oko, nezgodno je plakati kad ležiš, onda ti suze upadaju u uši...e pa da mi ne bi upadale u uši sela sam na ivicu onog mog demokratskog kauča, prekrila dlanovima oči ali tako da neko ko bi čučnuo da vidi šta mi je može da mi gata,  laktove okrenula prema spolja kao da se i fizički spremam da se obračunam sa tom mukicom i...jecaj tamo, jecaj vamo...i gotovo...kao nešto razmišljam da li se to u meni nešto slomilo, da li je u njemu kao neka praznina, ajd rekoh sebi da vidim da li ova patnja može da iznjedri neku kao umetničku prosranciju a da ne bude patetična.... ne vala, cmizdri se naveliko, nisam ja to izmislila...

A sutra je moj dan, pod uslovom da ne dobijem baš sutra, prehladu sam već obezbedila sad moram još par knjiga u teget, zelenim i narandžastim tonovima da mi razbivaju monotoniju na polici...kažu i da će pengvin da bude na popust pa da uzem jedno pola metra...

Već nekoliko večeri, kada se vraćam u stan, zastanem pred izlogom jedne apoteke i gledam sjajeve za usta, ni sama ne znam zašto...

Što si gori, prema tebi su bolji, što djaci, što muškarci, što skoro svi prema kojima bi trebalo biti ne gori nego ravnodušan...

Opet, ne razumem, za neke stvari si siguran da ti nisu potrebne, ne primećuješ ih, onda vremenom počneš, pa ti postanu potrebne i kad shvatiš da su ti potrebne i da postaješ ovisan o njima, njih više nema...

Nisam mogla da izdržim, kad već pričamo  iskreno a kaže da ne voli folirante da mu kažem...ali ti mene uopšte ne smiruješ, ti meni strahovito ideš na živce...zašto, reci mi da se popravim...nežan dodir po ruci, naslanjanje na moje koleno...znaš šta me nerviraaa, nervira me što me stalno pipaš , zašto me dodjavola stalno pipaš, volim pipanje samo u jednoj situaciji a ova nije te, nemoj daaaa meeee pipaš! znaš li kako mi ovaj čovek ide na živce...zašto...jelena se ljuti na mene  zato što je ja volim, hajde pile da ti pročitam jednu pesmu...i opet neki dodir

Donela je i njemu i meni po jabuku, sedimo u zbornici, držim ogrizak u ruci i gledam u kantu na nekoliko metara, ne mogu ni kafu da nacentriram u džezvu a ne da pogodim kantu, za takve stvari djake izbacujemo sa časa, ja ne, uvek me kopka da li će pogoditi...osmatram teren, jedan kolega- ne gleda, još dvojica nešto pričaju, vanja okrenut ledjima, dižem ruku i bacam kao poslednja klošarčina, ogrizak udara o ivicu kante i upada...vanja se okreće ruka mi je još u vazduhu kao da se spremam da dirigujem...ubacila sam u kantu...okreće se munjevitom brzinom i gleda ogrizak...osećala sam se kao nikada u životu, šteta što nisu mogli svi to da vide...

Evo, ja dozvoljavam da grešim, uvek, naravno ako mi se argumentovano pokaže da grešim...ne mogu doć sebi od besa....

Kaže vragja da joj tudji postovi služe kao inspiracija, kad vidim koliko mržnje ima po drugim blogovima smuči mi se, nemam želju ni svoj da posetim a ne tudj...ali me zato komentari inspirišu a da ni ne maknem sa svog...zar nam nije dovoljno sranja u svakodnevnom životu već treba da se ponašamo kao sitne, bedne iskompleksirane duše i ovde gde jedni druge i ne poznajemo, ne vidimo, jedni druge apsolutno ništa ne možemo osim da zabavimo ponekom veselom reči ili, još češće, danima smišljanom gadosti da bi  neko nekog , eto čisto iz zabave povredio...

Čemu to licemerje, pitam se i ne mogu da razumem...imam jednog druga koji bolje od mene zna o čemu pišem na svom blogu a kad mu čovek pomene blog on se ponaša kao da nikada nije čuo za njega i počinje sa nabrajanjem silnih aktivnosti od kojih nema kad ni da prismrdi za komjutor, čemu to pitam se...ili još bolje, povremeno se tako namerače na mene da me vredjaju...nije valjda da te to vredja...pa normalno da me vredja, da mi nije stalo do toga čime se bavim ne bi me ni vredjalo...zamislite ubace vam u sanduče cedulju sa takva nepismena budala kao što si ti, sa sve banalnostima koje živiš treba da se stidi što je živa...i šta sad, ne znam ko je to napisao i ne treba da se opterećujem time, pitam se koliko vas bi to prihvatilo kao zezanje...ili još bolje, mesecima već, ima tako nekih osobica koju uživaju u tome da me vredjaju i provociraju, kako te osobice kažu, dolaze na moj blog čisto zato što im je svejedno i zato što se zabavljaju...pitam se...pitam se koliko je zdravo da nekog zabavlja podjebavanje drugih...u redu, opet ponavljam, ako neko misli da pišem o banalnostima nek da neki konstruktivni predlog kako da se obezbanalim, ili ako neko misli da sam nepismena, a nisam jer bi mi mira do sad rekla petsto puta da sam krme i da ne se brukam,  nek napiše greške, za koje misli da su greške pa nek mi pomogne da se opismenim, najlakše je vredjati...e da, još nešto...pored svega ovoga naletim na blog od bambi i post u kojem navodi kako joj se gade ljudi koji su slabi...i ostalo...i kako su trenuci, nečega, što možemo nazvati prosveteljenjem mogući ali sloboda je nedostupna i bla bla...kako može tako da kaže, svako se trudi ili ne trudi koliko može...što su već ranije pominjali neki, ja stalno kukam, pišem ono što jeste, ne ulepšavam, ne doterujem, ako sam nesrećna neću sigurno pisati o tome šta sledeće treba da kupim kad već pišem, dnevnik, pišem iskreno....ispade na blogu kao i u životu...

E da, juče sam kupila teglu krastavaca i nisam uspela da je otvorim...

Sinoć sam se isplakala, uvek se rasplačem na neku špicu na hallmarku, špica je brzo prošla a ja sam produžila, ko velim da se ne baci, nema ni smisla rasplakivati se ako ćeš to da obaviš u  u minut, omiljena su mi ona sranja da patnja pročišćava, još ti patnja dodje ko klistir, pa jest, seru nevidjeno...

Moj život bi se najbolje mogao uporediti sa mojim ispitima iz književnosti, kao što sam već pominjala bilo je jako puno studenata koji su govorili da im nije jasno zašto na fakultetu treba da učimo takva sranja kao što je književnost, ja sam je obožavala, učila sam sve u detalje, čitala sve knjige, nalazila milion i jedan podatak, milion i jednu anegdotu, sećam se da je za konrada pisalo da ume da ponavlja potpuno iste rečenice da bi mu knjige dobile na kilaži, ja sam te rečenice nalazila dok trepneš, sećam se kako je jedan moj drug odvalio kad sam otvorila sagu o forsajtima i zablenula se u ono grdilo likova pazi sad kad jeke nadje da neko fali...i kako sam prolazila na ispitima, osam najviše, dok sam stalno bila u strahu da neću znati i da ću nešto zaboraviti, oni koji su iz svega znali po tri efektne rečenice o knjigama koje su im prepričali drugi i imali nastup grčkog govornika oni su dobijali deset.

Što se više trudim da nadjem način da smanjim trenutke očaja u toku dana, sve je gore, jutros sam ležala u krevetu i pomislila sad ću da legnem...onda mi je došlo da pljunem samu sebe jer sam se prisetila da nisam ni ustala...

Juče smo pričali o grejanju, rekla sam da mi nije skupo grejanje u stanu a baš mi je toplo, kolegica, verovatno jedina koja ne zna da sam se odselila je rekla pazi ti damu, iznajmila stan...da bi vanja dodao...zato je i sama što je dama...mislim da si dosta lupetao vanja i da bi mogao da začepiš...jeste jelena, vidiš trun u tudjem oku a nevidiš balvan u svom...ne lupetaj mi te frazetine, sad mi još reci da veruješ u ona sranja da ko ti zvekne šamar treba da mu poturiš drugi...stavio je ruku na srce kao miroslav ilić i rekao...ja bih jaaako voleo da sam takav, ali da mi neko opali šamaer razbio bih ga...

To ti je čudo jedno, sam će ga bog znati šta sam ja u nedelju razmišljala u pauzi izmedju dve knjige, čitam jednu dok pravim pauzu od druge, pa onda pravim pauzu od prve i druge, a dok čitam pravim pauzu od sebe, sasvim je razumljivo zbog čega u poslednje vreme neprekidno nešto čitam...nego, sam će ga bog znati kako sam ja odlučila da postanem herbarijum...kao za inat u poslednjih nekoliko dana, kako prebacim kanal tako zasevaju neke sise, sam će ga bog znati kako sam i na sise postala imuna...udah krajnje dosade i ah, još jedne sise, na teveu ništa novo...ne osećam ništa, naravno mogu ja to...dobronameran savet...ne čitajte sabata i njegov jebeni tunel, treba da ga je sramota što je napisao takvu budalaštinu, dosadan je na isti fazon kao i ja, s tim što ja nikog ne bih ubila, mada ono što je onaj mandara objavio i nije bilo tako loše...

Pitam se pitam danas, ubacio mi je, onaj lošejebač sveže pobačeni, priču kako ga je baš krenulo otkako sam mu sve sasula u lice, sad mu komšinice namiguju u pauzi izmedju dva bupa po tepisima, verovatno će mu i mesarke početi sa komplimentima da ima svinjsku glavu, grozna sam, ja sam grozna ali on sa godina koje se na skali od jedan do pedeset ne mogu naći, jebe sve u šesnaest, ili...samo zamišljam kako je to grozno, primitivno, fuj iznad granice opisivog...volim tvoju pičketinu komšinice ili jesi li ovo zamišljala koleginice...na ono koleginice odlepim, kao da mi se nemoguće obratiti sa više nepoštovanja...kao da ti kaže...jebena pico drugarico dok su u krupnom planu moje bele zoknice...hajde sve lepo zaboravi pa kreni ponovo...ili ono, koliko ste spremni da platite da zaboravite prošlost, a koliko da saznate budućnost...jebe mi se za budućnost a prošlost sam već preplatila ali nisam zaboravila, kakva prevara, sedela u prvom redu a ništa nisam videla, zato nisam ni videla...kamo sreće, radoznalost je ubila margo, bed margo...bed bed margo...

Eto, ostavila sam cigarete, ostavila sam polovne jebače, počela sam da jedem, nisam se pošteno najela od prošle godine...

Sledeće što planiram da ostavim, planiram da ostavim i da ugasim svaku želju, kao što rekoše ovi iz veronauke, ja ne znam šta je dobro za mene...

Sad treba da isplaniram dan tako da nemam vremena da crkavam, kao što rekoh jako sam lenja, može pažnju da mi drži nešto dva sata, ako i toliko...

Rekoh sebi, ajd nema smisla radila diplomski o hemingveju a nisam pročitala za kim zvono zvoni, sam bog će znati odakle se setih te knjige, odšunjala se do biblioteke sve u nadi da nikoga poznatog neću sresti i da nijedno z neću morati da promumlam i uzeh knjigu...

Da, hemingvej je moj drug, ima nešto...što drugi nemaju, kao da polažem pravo na njega...sve je dobro do scene sa robertom džordanom i marijom, kada dolazi i zavlači se u njegovu vreću za spavanje od 65 dolara...pa do scene kada imaju utisak da im u toku seka zemlja podrhtava...meni već drhte prsti...jako žalim za nečim što nikad nisam imala, kako mogu da žalim za tim pitam se, ali kao da mogu da zamislim to podrhtavanje ili noć u toj vreći a opet ništa nisam slično iskusila...kako to može da bude lepo, pretpostavljam da može, nisam nikad probala, kao što smo juče zaključile, ako nekog voliš ne postoji loš seks, mislim, ja ponekad mislim da seks ni ne volim, valjda zato što je uvek bio polovan...seks nije samo one tri sekunde ili mnogo manje u zavisnosti od brzine nadiranja, a opet, kao da uspem samo za te tri sekunde da se ogrebem, seks nije samo kad ti udje, ono kratko dok se ježiš i kao nešto trneš, ima valjda u tom seksu mnogo više, ne znam, ne bih znala...

Gledam na sat, sinoć, ustvari stalno gledam na sat...(čitam ovaj početak i razmišljam koju li će sad dule pesmu da zapeva, sprda mi se sa životom opasno)...20:15, rano mi je da nameštam krevet ali jako mi je hladno, a opet, možda će mi gazdin otac doći da pogleda radijatore...pričala sam sa onim tipom iz veronauke, pitam ga zašto ne dobijam ništa od onoga što mi treba, on govori da samo mislim da mi treba ali da bog tako ne misli i govori mi da ako se pitam za nešto da li je to to, onda sigurno nije, naravno uzdržala sam se da mu ne kažem jel to ono kao i za orgazam, ako se pitate da li ste ga doživeli onda verovatno i niste...ali ćutala sam...ne mogu da napišem ovaj post, dule me dekoncentriše i bog!

...i odlepršala sam ja kući onako rasterećena i srećna, moje serije, pa krkanje, pa serije, pa čitanje i nisam baš nešto pizdela, trudila sam se da ne razmišljam o onome što će biti, eto, ovaj put nemam zašta da se uhvatim, nemam neku ni nadu jer ne znam u kom pravcu da se nadam, ne očekujem ničije ni pojavljivanje, ni dolazak, ni poziv, pa i nije tako strašno, strašnoga ima u dešavanju a u nedeševanju nema ničeg strašnog, paničila sam bez potrebe...

Posle stote jabuke, neko za kvaku pa na zvono, crn kao sam djavo, mislim, smračen, nije on crn, sed je...treba me razumeti, neke stvari su morale da se dogode, previše sam sama, previše sam ljubopitljiva, previše me uzbudjuju neke stvari koje ne bi trebalo, no, po kom pravilniku se i odredjuje što bi trebalo a što ne, ja ću sve da probam da bih našla sebe, da bih našla način da mi u mojoj koži bude bar malo podnošljivo, za to malog podnošljivog sve ću da uradim, dobro, sve osim gaženja po drugima, ipak su drugi zavazdan prioritet, sjebem sebe pa se izvinim kad dodjem kući, ali kako drugom da se izvinim, moram da budem oprezna...

...izvinjenje, i šta imam ja da branim tog nekog drugog, slučajno vanju, pa naravno da ću da branim, bilo koga i ne samo vanju, lakše je njemu da ostane u školi sat vremena duže nego nekom ko putuje, no, on ponavlja da nas sve nabije na onog njegovog mlitavog švrću, ma daj, koliko bi nas samo zaista povredio tim aktom, unutrašnjih povreda ne...da ne lajem, nije to ni bitno...eto, oprosti...doći ću u subotu...nećeš, nije mi lepo s tobom, postaješ zao, postaješ težak, neću dva oca, ne pružaš mi više ono što mi treba, seks mi se ne svidja, neću da me raščerupa na ulici, neću scene, neću da brukam porodicu, biću sama, imam puno i da učim i da čitam, neću, neću...a kakav ti seks hoćeš, misliš da si prokleto savršena...ne lupetaj, hiljadu puta sam ti rekla da nisam ništa posebno...pa zašto onda tražiš nešto posebno, onaj što te je ostavio te ne bi ostavio tako lako da je mislio da si vredna truda, a seks, ne shvatam šta ti fali(jao fali mi tako puno, prvo, fali mi da me lepo ljubiš, da zadrhtim kada nam se spoje jezici, ne mogu ni da ti nadjem taj prokleti jezik, i kad ga nadjem ukočiš ga kao...bez pravog poljupca seks je ništa)čudna ti je pizda, primetio sam da je nekako nisko...kako nisko?...pa nisko, ne pravi se luda, previše je dole...ja opet kontam, pa valjda bi mi neko rekao da imam anomaliju i da treba pizda da mi stoji mesto pupka...pa jes...i oni meni kažu da grešim što ne volim...

Mislim da ću se primiriti, ili da sam došla do one tačke gde treba povući pravi potez pa da sve krene nabolje ili da sve krene nizbrdo...sinoć mi je mira vrlo slikovito predočila u kakvo sranje sam se uvalila i da je zajebancija otišla predaleko, isprepadala me je svojski...danas sam došla u školu, on je vikao i svadjao se sa svima, kada sam mu rekla da mu nisu oni krivi izderao se i na mene, prvi put u životu sam bila presrećna što me je neko uvredio, potpisala sam se na izlasku i veselo istrčala, volim takve trenutke u životu ali ima ih vrlo retko, jesam tolerantna ali isto tako zamrzim preko noći, baš kao što sam i vanju zamrzela, odjednom sam shvatila da mi se kod njega nešto strahovito ne svidja...

Pričala sam sa drugim profesorom veronauke, on je za razliku od vanje završio bogoslovski fakultet i na sva moja pitanja mi je dao odgovor koji mogu da razumem i koji može da me umiri...

Ne garantujem da neću zapasti u očajanje poslepodne, pomirila sam se s tim da mi je vreme od pet do sedam vreme za beznadje ali posle i budem dobro, eto, da probam jednom u životu da budem baš baš sama, uvek sam se bojala samoće iako nikad nisam bila sama da bi proverila koliko je ona zapravo strašna...

Oni kažu da ja grešim a ja baš mislim da sam u pravu...desilo mi se da su me dva oženjena tipa zaprosila, obojica su bili spremni da se razvedu i da ostave svoju decu, žene ne računam, žene su i onako lude kad su se njima dale, i ja sam ih odbila...

Jeste da nisam ništa posebno ali mogu da shvatim zašto su me toliko voleli, prvo nisam ih nikada davila kada će me opet zvati ili mi opet doći, nisam imala napade ljubomore, mislim kako da imam napade ljubomore kad nemam ni napade ljubavi, i čak sam ih i terala, kumila i preklinjala da mi opisuju tamburaljke sa sopstvenim nesrećnicama a oni nisu hteli, kao glupo im...možda me i pale te priče a možda sam i ljubopitljiva ne znam, a možda me ipak pale te priče, ovog drugog sam ipak naterala da mi priča kako mu je u krevetu sa ženom i kad sam ja sva ustreptala na tu njegovu priču poželela da se malo dovatimo, čovek se skroz demoralisao, valjda ga iscrpi i da priča o svojoj ženi šta li...

E da, kod poslednjeg pokušaja prošnje, na pomen da mi napravi dete katapultirala sam ga iz kreveta...zašto, šta bi ti falilo...ej a ko meni garantuje da kroz godinu dana nećeš naći još neku nesrećnicu koju ćeš da zavoliš pa da me ostaviš zbog nje, ko meni to garantuje, kad si spreman da ostaviš porodicu zbog jeftinog zadovoljstva i lucprde koja otkuvava veš sat i po, kako mogu da te uzimam za ozbiljno, meni je ljubav najvažnija na svetu, ja ću se udati za nekog ko me nikada neće varati...grešiš jelena, grešiš...

Minja je kao mangup, on misli da je mangup a zapravo je skroz dobar i pametan, dodje red i na njega da odgovara...nemam pojma, nemam knjigu, nemam para za knjigu...ču nemaš para, a one dve hiljade što si dobio na kladionici...puko sam te pare na pokeru...šta!ne znaš da igraš poker?trebalo bi da ti dam dva keca, jel ja treba da te učim kako se igra poker, mala, velika, mala, pa onda prepolovi i ne zaleći se, idi na mesto treba da te je sramota...odlazi na mesto...pi je ne mogu da verujem, nasca me zajebava da ne znam da igram poker...

I ne možeš da se ne smeješ, ne pušim već osam dana ali jedem kao svinja, tako da ću za mesec dana najverovatnije da propušim da bih se odvikavala od jela...

Neki čudan kvar imam, barem sam ga primetila u poslednje vreme, ne razumem, još uvek negiram svaki smisao, mislim, ja ne mogu da ga nadjem, neke koleginice su bile u grčkoj, nije mi palo na pamet da ih pitam kako je bilo jer me ne zanima, zanimalo me je kako su imale volje i živaca da klackaju do tamo ali to nisam mogla da ih pitam, no, neke stvari me ne mogu  mimoići, zažaren pogled, unošenje u lice i pucaj jeco, kupila sam sanjici divnu bundicu u grčkoj, ovakva je i ovakva, dovde i dovde, bila je u ovoj i onoj boji ali sam ja uzela onu boju a sanja je rekla jao mama nije valjda meni a ja sam rekla jeste duuušo(otegnuto kao davo dušo iz reklame)...e sad ono što ne mogu da shvatim je zašto sam osećala zavist što je sanjica dobila tu bundu,mislim, nije mi jasno, jer ja imam bundu koju ne nosim i nema te bunde koju bih ja nosila, mislim, previše sam ofucani tip da bi mi bunda bila uvijač...onda mi priča kolega da će da digne kredit da bi svom sinu kupio kola, jedino što i može da mu se digne je kredit, a sa mnom opet ista stvar kao sa bundom, dobro, nemam kola ali ni ne želim da ih imam, i nisam tip da se vozim, nemam razloga da osećam zavist a opet osećam, sestra kupila suknju i cipele, nit mi je do kupovine cipela, nit do oblačenja suknje, ne shvatam u čemu je problem...

Zašto želim ono što drugi imaju iako mi nije potrebno...

Hajde rekoh da se častim i čokoladom, i sladoledom, jednim pa drugim, i novom šoljom za čaj, pa ako me neko pita koji je povod mogu da otćutim zato što sam preživela nedelju i nisam se ubila...

Ah ti uvek omiljeni mi difovci, nikada moji, tako i vanja, nešto lupeta o manastirima, gleda u mene, smeška se, poteže opet teme na koje u sebi stalno ponavljam jao što je meni ovo dosadno i umirem od smeha, na brzinu prebiram i tražim nešto što je zaista smešno da bih mogla da odgovorim na pitanje...nije smešno...

E da, ima devojku, devojka mu je jedna od tri ćerke jedne naše koleginice, da, vidiš kakva si ti pizda, oženjeni dolaze u obzir a te pičkice sa nekim tobože vezicama ni pod razno, više ni ne sedim pored njega, dobro sedim, moram sedeti na svom mestu, ajde, biću fina, možda sam se i ponadala, ne znam, ja njih u suštini i mrzim to sam hiljadu puta rekla, eto i onaj porfirije je rekao da su depresivni ljudi sebični, samoljubivi, gordi, pa jes, sebična sam i za sebe a ne za druge, puca mi i za sebe i za druge, mira izuzetak, nju moraš da voliš, kao da ti naredi a ti izvršavaš i moraš da je obožavaš...

I tako biću fina, ko ih jebe, vadim knjigu, nabokov, nije lolita, rekla sam da ću biti fina i fina sam da ne mogu biti finija što bi rekao jedan moj djak...ajde čitaj, možda ćeš nešto i naučiti iz tih knjiga, šta čitaš, nabokov, jao kakva si...volim lolitu, u stvari volim ajronsa...(eto opet nisam fina)...voliš perverzije...

Još me peku oči od sinoć...ne treba mi nikakav akademik da me prosvetli da je uzrok mnogog sranja nedostatak smisla, juče perem moja dva i po suda i prebiram po glavi šta bi konkretno u mom slučaju bilo smisleno pa da krenem put toga, kao sam i imala ideju koja me je držala puna dva sata a onda opet sve isto, hvaljene neka su one dve što me izvlače iz mrtvila ali pre ili kasnije vraćam se opet na tepih, kauč, za sto, nastavljam da mozgam, nastavljam da se mučim...

A ne mogu se smehom boriti uvek, sa šačicom preostalih, jako malom šačicom, para odlazim u market da kupim kondome, čučnem i gledam te prelepe kutijice, ekstra veliki da baš...umirem od smeha, produženo zadovoljstvo šteta što nemaju neki za uskraćeno jer će mi večeras taman takvo i biti umirem od smeha...rebrasti e ako ga ne izvuče rebrasti neće nijedan...umirem od smeha, sita sam se ismejala...a ovaj sa narandžom, neću da me žari dole, žari?jedinstvena prilika a?a?dekoncentrisaće me miris, pa šta imaš da se koncentrišeš, tvoje je da se natakneš i da na svako pitanje koje počinje sa da li voliš bez razmišljanja odgovaraš obožavam ili barem ahaaa, klimanje glavom ne pali...

E kako sam se isplakala sinoć...dok je operem osušiće se pa kao da ništa nije bilo, nikada više neću spavati s njim, mrzim ga, odvratan je, ne zna sa mnom, kako mi je izvadio sisu, pi, koliko puta sam mu rekla da sa njima treba lepo, polako, one su moje, ne opravlja kola, čak sam mu i pokazala kako treba, neće i neće, nikada više...onda priča sa mnom lepo, pokušava da razume, ja ga mrzim pa ne želim ni da mu objašnjavam...sad kad krene kući sleteću pre njega, najradije bih to uradila...što sad opet plačeš...ne...drži mi lice obema šakama i briše mi suze...zašto...zato...