margo

Veoma mi se dopada nova flaša za Evijan vodu. Biće to lepa vaza.

Slušali smo Marića sinoć. Povela sam i mamu. Mama sva sretna i nesigurna. Vidi kako sam obučena kao debil. Često ona tako, iz nesigurnosti i obaveze da nešto kaže, potegne za tom rečenicom kako izgleda kao debil ili budala. Ima crnu jaknu, roze rolku, isfeniranu kosu, ima godina 54, niko ih ne bi pogodio i nosi crne pantalone. Valjda misli da na književne večeri dolaze sve polubožanstva. Mada se ponašaju tako. Pogrešne ona ima predstave o ljudima i o njihovoj veličini. Nije jaknu ni skinula. Vidim da joj je neprijatno, meni još neprijatnije.

Marićeva dela na akciji. Samo 350 dinara. Prišao mu jedan čovek i pitao ga koja vam knjiga valja?...on se smeje evo recimo ova. Dogodi se fazon. Pogotovo što je i čovek hteo da bude fazon, a doktor to shvatio kako treba. Nasmejala sam se u prolazu. Joj što volim kad ljudi umeju.

Poludela sam na jednog učenika danas, spakovala stvari i rekla da neću više da ga trpim. Jedan mali me gleda iz druge klupe i kaže ta štas durite kao malo dete, oma se spakovala, ta raspakujte te knjige pa da počnemo. I ja šta ću...Fazon prijatelju moj, fazon.

Smršala tri i po kg. Još samo jedan. Ako me zaustave oni iz letećeg starta nikada neću osvojiti nagradu a za nagradu ne smeš preko 55. Gladujem. Željna sam nagrade.

U slučaju Svetog Save mama i sestra su protivničke, da ne kažem zaraćene strane. Kladile su se u hiljadu dinara da neću, to jest da ću ići na bal. Sestra poučena višegodišnjim iskustvom koje je pokazalo da kupim garderobu i ne odem govori kladim se da neće ići, mama govori ajd u hiljadu dinara da će ići, ona će zbog majke svoje makar samo da se pojavi, je l tako sine? Ja govorim užas. U stvari za petsto dinara mogu lako da okrenu situaciju u svoju korist ali me ne čuju od e videćeš da hoće...e videćeš ti da neće... Ma ostala bih ja kući i za manje.

Mama pokušava da me  podmiti nekom užasnom bižuterijom i ponavlja ama vidi kako je lepo, pa onda govori je l ti stvarno misliš da to nije svarovski? Koji crni svarovski kukala ti majka.

Jutros me zove sestra, da pita šta radim i kao usput da li idem. Ja govorim da će kolega doći kolima po mene jer se nada da ću obući suknju. Sestra govori id u kurac...

Nadam se da će svirati Lolu od Čobija.

U polumraku ne vidim tačno koje je boje šolja. Crna ili braon. Čudi me da mi je dao čaj iz tako tamne šolje. To me muči neko vreme a onda vidim da se stakleni podmetači na pruge besprekorno uklapaju sa šoljama i tamnim stolom, unose lepotu i red medju sitnice kojih ima puno. Najednom ti nekako lepi i šolja i podmetač. Govore mnogo o onome ko ih je izabrao.

Na ekranu stoji zamrznuta druga polovina Veronikinog dvostrukog života koji još nismo pogledali. Ne možemo da podesimo titl, ne znamo poljski, a francuski još manje. Rešena sam da ga pogledam bez reči, ja ću sama da smišljam.

Da li dve osobe, potpuno bezvezne kao što su te šolje i podmetači, mogu tako skoro neverovatno da usklade svoju bezveznost i prosečnost? To mi je šok...

Strepila sam da kada donesem kući disk sa Gonzalesovim pesmama neću moći da nadjem onu koja me je začarala, obradovala sam joj se kao da sam je ceo život čekala.

Nije trebalo da strepim, poznala sam je po tome kako me je osmehnula:

Don't you know that I'll be around to guide you
Through your weakest moments to leave them behind you
Returning nightmares only shadows
We'll cast some light and you'll be alright for now
Crosses all over, heavy on your shoulders
The sirens inside you waiting to step forward
Disturbing silence darkens your sight                          We'll cast some light and you'll be alright for now     Crosses all over the boulevard
The streets outside your window overflooded           People staring they know you've been broken
Repeatedly reminded by the looks on their faces
Ignore them tonight and you'll be alright                  

Dan je lep. U stanu nemam nijednu jabuku i to mi pomalo smeta. Videću da odem posle do sestre da vidim malog smeška i da pojedem jednu jabuku, kod nje uvek bude jabuka.

Pozadina našeg razgovora, koji je imao nebrojeno mnogo pozadina, otkrila je gitaru Jose Gonzaleza, jako mi se dopada ali nisam propustila da prokomentarišem da mu je glas njanjav, ali ne toliko pacovičast kao dilanov, moram odmah da pokudim da skrenem pažnju od pohvale, da skrenem pažnju od toga da sam se malo otvorila.

Čitam Lolitu u Teheranu, Lolitu sam davno čitala i u sećanju mi je ostala, što iz knjige, još više iz filma, kao namiguša i bezobraznica jedna. Moje dileme se iz dana u dan produbljuju. Čitam o toj maloj i bolesnom Hambertu i prvi put uzimam u obzir da mi Lolitu vidimo kroz njega, da imamo iskrivljenu sliku o njoj, seti se onog filma sa Audrey Tautou He loves me...he loves me not. Sad sam se setila da je i taj film o proganjanju, istina je da ja ne umem da pogledam normalan film.

Ne možeš prosto da postigneš da uzmeš sve u obzir.

Kupila sam dve kutije spajalica pre tri dana i stoje mi na stolu, ne služe ničemu, možda mojoj euforiji.

Do osećaja da sam živa dodjem retko, zaobilaznim putem ili kad me iznenade, uhvate nespremnu. Obično sam spremna.

Koliko li sam samo drvila o nesrećnom takvudu koji me jako podseća na čačanski prag ali iz jedno četrdeset pete ako ga je tad i bilo. I sad sam nespremna da napišem o jednom novom osećanju koje mi je isteralo srce iz grudi bar pet metara pred mene dok smo gledali Avatar. Bojala sam se da ću se štrecati, da ću se obrukati, koliko god da su neki ljudi moji ljudi nikada niko neće biti toliko moj pa da prestanem da strahujem da ću se nešto obrukati ili otkriti. Jako mi je bitno da se ne otkrijem, da se ne odam, sam Bog zna šta toliko krijem.

Otkad znam za sebe bojim se da ću biti raskrinkana, bojim se da će neko prelistavati moje sveske, bojim se da će na poslednjoj strani nešto videti što ne treba, nikada mi poslednja strana nije bila prazna ili nikada na njoj nije bilo zapisano ime nekog autora, raspored časova, nešto dosadno. I kad mi neko dodje nenajavljen zveram po sobi, kao po zapišanom kavezu, gledam da li sam se zataškala.

U sceni kada kreće hajka divljih pasa na onog, ne znam više ni kako se beše zvao, i koji se sakrio pod neko deblo, ja se osećam kao da stojim pored ogromnog zvučnika od kojeg mi srce podrhtava i od kojeg ne mogu da dišem. Osećaj slobode, snage, nesputane želje, nisam više ona ravna crta na monitoru.

Odjednom sam i ja pas i to divlji, u punoj brzini, krvoločni.

Namirisala sam se danas lancomeom. Nije to parfem za mene. Agresivan je. Dobila sam ga na poklon jer je Z procenila da sam ja na nivou i da je to parfem za nas na nivou šta god to značilo. Prilazi jedan djak i njuška me dok pišem nešto na tabli. Spolja se plašim njega i svakoga, na unutra sebe, sto puta više.

Njanjav post, ali moram i ja nekad, valjda sam i ja neko žensko. Mnogo sam se iscurila ovde.

A danas mi je nešto upalo u oko, jedva sam ga istreptala, a on magarac misli da mi je upao on. Bože kako su muškarci nekad glupi...

Ispred izloga kafića za koji se uvek pitam da li se zove momento ili memento danas stoji crni pas i gleda unutra. Maše zadovoljno repom kao da čeka najboljeg gazdu na svetu. Ja se pitam kakav je čovek koji sedi u izlogu i kome se jedan pas toliko raduje. Kako se približavam vidim da pas kulira, ignoriše, ne čeka gazdu, druži se ali se pravi da je nezainteresovan, zato što i on ima posmatrača. Iza njega je mala bela lisičasta kučka koja ga gleda kao što se meni učinilo da on gleda gazdu. Briga ga za nju, tu je samo u prolazu, njega su naterali da stane, jedino što ga rep odaje. Koga mi lažemo...

Pita me Z kako se kaže uspomena, istog momenta pred očima mi iskrsava slika onog tipa sa brčićima iz filma memento, nije mi jasno zašto.

Volim taj film...

Prvo sam ja sebi dosadila, pa su mi dosadili drugi. Ako se malo obrati pažnja na ono što ljudi pričaju lako je primetiti da se u većini razgovora ljudi raskukavaju. Primetila sam i kako teče razgovor, u stvari, nema razgovora, postoji samo monolog. Kako si...pa...dobro, slušaj da ti pričam i onda dara dara...ne pomaže ni da pričaš o istoj dosadnoj temi koju je dosada pokrenula, udavi te pola sata, ti konačno stigneš na red da i ti nešto kažeš i ljudi se samo okrenu i odu sa izrazom najstrašnije dosade.

Lepe teme ne prolaze, primetio i Kišon, ja danas da popričam sa tetkom, onako, malo da joj se pohvalim da sam našla društvance u koje su me ljudi primili sa najvećim uvažavanjem i poštovanjem, kao da sam im blizak rod, ona u pola prve moje rečenice govori vidi, ko je ova ćeranićka, čita skandal nije ni primetila da ja nešto pričam.

Dok sam čekala osamdeset trojku, žena pored mene do detalja priča kako je slomila nogu, kako ne može da prestane da puši, pa je onda prestala pa sad ne može da počne, ali bole je brige, neće se uznemirava. Autobus konačno dolazi, ona ulazi, sreće još neke prijateljice i počinje sve ispočetka, pala, slomila, gips, cigare, ja sam doktoru pokazala, izeš razgovor ako bar nekome nešto ne pokažeš, ne bi bilo zgoreg da je taj neko lekar, direktor, neki šef, onda se prijateljice pridružuju, nekoj pao komšija, nekoj sin, ubace na sekund kad uspeju, a gospodja ne posustaje, vidiš po njoj da vodi bedan život, pa joj je dogadjaj kad joj se nešto desi, pa makar i loše. Sa takvom temom hit je u društvu.

Kuka se i na poslu od jutros, muškarci, sede i bleje. Neko od njih, ne znam kako se to desilo, pominje kako madona i nataša bekvalac nisu lepe, ja ih pitam ko im je lep. Njih trojica menjaju izraz lica, zastaju da promisle, vidi se da razmišljaju o nečemu, nekome lepom, menja se atmosfera...Monika Beluči, Izabela Adjani, Klaudija Kardinale, ja naravno ne smem da izostavim moju Emanuel Beart i Mišel Fajfer, jeste, jeste, Mišel Fajfer je lepa govore oni, pominjem Šarliz, da, i Šarliz je super i prave usta i ono uuuuuu, samo sirota Andjelina nikako ne može da prodje kao lepa kod njih, ali meni ne smeta, meni je samo takva.

Uplatnicu na 2000 dinara dobila sam kao poklon za novu godinu od ove moje što me razume. Da uzmem novi pasoš. Nije me obradovala, to sam joj i rekla, da je to ne zanima rekla je i ona meni.

Otkako sam rešila da predam prikupljena dokumenta za mene počinje bezrazložna agonija. Ne mogu da je objasnim. To je išlo dotle da sam neku noć sanjala kako treba da sednem da se slikam a zapravo sedam na električnu stolicu. Sanjam kako me kvase...

Prekjuče mi mama govori da se priča po gradu da ju je udarila kolima žena koja radi na pasošima, što je vrlo moguće jer je slučaj u rekordnom vremenu zataškan, i oni koji su videli nisu ništa videli, prvo je bilo da ju je udario neko ko vozi žuti golf, ali tablice nemačke, možda kenijse. Nebitno, ja se na tu ženu, ili ma ko to bio ne ljutim, on je sam sebi najveća kazna. Predala sam dokumenta danas, gospodja je bila ljubazna, nemam nikavih zamerki, stigla sam na posao za treći čas.

Posle dužeg vremena sedam na bicikl. Možda ima i dve godine, stvarno se ne sećam. Slušam sinnermanov street spirit, našla sam neku još dužu verziju. Magla, razmišljam kako sigurno neću zadugo sesti na bicikl, taj moj gradski, zaustavlja me policija. Kazna tri hiljade, imam slušalice, u oba uva, nemam ličnu kartu, a  nemam jer nisam ponela novčanik u kojem imam sto dinara, zato ga nisam ni ponela, nemam svetla. Policajac, vrlo uljudan, mi govori da sam skrenula sa puta na trotoar jer sam njih videla, ja govorim da ih nisam videla, a i da sam ih videla ne bih skrenula, ja sam takva, bilo bi mi kurvanjski da pokušam da bežim ili da se sklanjam zato štu su oni tu, stvarno ih nisam videla. Nisam od onih koji će da mole, da se svadjaju, da tapšu po ledjima, da beže, da jade. Napisaće samo prijavu za svetla, ne za ličnu kartu i za muziku, misli da će to biti dovoljno. Dok on to piše ja sedim u kolima kao kriminalac.

Neću da kukam da sam baksuz, i ne kukam, i ne ljutim se. Nije bitno šta drugi rade, bitno je šta ti radiš.

Platila sam kaznu i izlazim iz pošte, dajem kukavcu koji prodaje crkvene kalendare 20 dinara, toliko mi je tražio. On govori živa bila, pruža mi kalendar i govori nemoj da se ljutiš na mene, ne ljutiš se je l da...

Do kratkog zastoja u redu u Maksiju došlo je zato što je kasirka trknula da uzme jedan pez za dečake. Nema smisla da dečak jede pez za devojčice. To bi bilo isto kao kad bi dečake oblačili u roze. Provukla je muški pez i dala mu - Vaš račun iznosi... - Čekaj! Kako? Koliko je pez? - 180 dinara! - Koliko?! - nema potrebe da se ponavlja, ni pitanje ni odgovor, uvek ste dobro čuli, neće cena spasti za duplo samo zato što ste vi preneraženi i gledate kasirku kao krvnika - 180 dinara! - Vrati, nema tata para - govori tata ženskaskim glasom, onim glasom koji imaju muškarci koji su kao mali sedeli sa maminim prijateljicama ili pomagali mami da mesi kolače i na koje su se sve mamine prijateljice kiselo smeškale i govorile - Vidi kako je mator!

Mali počinje da vrišti kao da ga kolju. Tata mu nije vitez, jasno na prvo slušanje.

Ne volim kad se nagnem prema nekome da mu nešto šapnem a on ostane ukočeno da sedi ne pomerivši se ili kada u prepričavanju nekog razgovora kažem hoćeš li doći poslepodne?...neću...ma ne, nju sam pitala da li će doći...ili eto baš je i Š imala takav slučaj, je l tako Š? a Š kao pala s marsa govori šta? ko? ne razumem...Ne volim te koji ne razumeju. Ti koji ne razumeju polako upravljaju pogled ka tebi, polako se okreću, polako kucaju brojeve  na digitronu, polako dižu novac sa bankomata i polako vade na odmoru onu kukavnu mandarinu koju neće podeliti ni sa kim ili krišom žvaku koju će tutnuti u usta kada niko ne gleda. Nikada na naklon ne odgovaraju naklonom, nikada se ne naginju.

Danas mi je bolestan dan, boli me želudac, iz više razloga. Prvo sam pročitala ovo a onda sam na smokvi naletela na žensku sa tri sise. Što bi rekao moj intimni da si bar videla tipa sa dva miška. Pojela sam i nekoliko palačinki, tačnije četiri.

Tata me je dočekao rečenicom znaš, čudno mi je kako ti stalno imaš problema sa tim vozačima i kondukterima...čekam deo u kojem treba da se zapitam...trebalo bi da se zapitaš šta je sa tobom...Činjenica je da se severtransu prevrnuo autobus, činjenica je da su drski, arogantni i da su najskuplji, kondukteri se ponašaju kao, moram naravno opet da citiram isti citat od Danojlića, pendžabski prinčevi, ne da ne možeš da sedneš na sedište iza šofera, ni ne pomišljaj, nego ne možeš da sedneš ni na ona druga dva iza konduktera, puštaju oni tako i ljude na štakama da se lomataju po autobusu, govna jedna.

Tata ne odustaje sećaš se one scene sa taksistom... Da, kad bolje razmislim ja imam problem sa svakim ko nešto vozi, čak me je i Marko napao neki dan da je našao blatnjav otisak moje čizme u njegovom uglancanom ševroletu i razgovor se završio sa znaš kad ću opet da ti udjem u taj tvoj...konflikt opet.

Sećaš se kako nisi htela da se vratiš sa nama zbog onog taksiste. Sećam, i krivo mi je što nisam istog momenta rekla gadu da zaustavi kola. Ja, naime, mrzim vrlo odredjena tri odgovora na takodje tri odredjena pitanja. Kakva je voda na bazenu?...Mokra...Da li mogu da uzmem čašu vode?...Ne znam, pokušaj i Čiji si ti?...Mamin i tatin...odlepim kad to čujem, užasava me pomisao da i dalje postoje ljudi koji misle da je to fazon i da ostali ne shvataju kakav iskompleksiran kreten stoji iza njega. Što je još tužnije ne shvata ni on, ili ona, može i žensko da vozi taksi ili da da glup odgovor.

Tata nastavlja ti treba da budeš iznad situacije, da budeš iznad njega...E pa ja sam i bila iznad njega i nisam htela da budem u istim kolima sa njim, neće preda mnom niko mom ocu tako da odgovara. Šala je šala, a zajedljivi kreten je zajedljivi kreten i nemoj više moj sud da dovodiš u pitanje, dosta sam sumnjala, ako kažem da je neko djubre onda je djubre. Neću da dozvolim da se neko prema mojima tako ponaša. Tata ćuti.

U stvari, opet sam htela o nečemu drugom. Uvek bude o nečem drugom.

Znam na koga misliš. To je ona mala što mi je donela piće...

Nije mala stvar čim sam obukla kaput.

Oni koji mu najviše znače nisu došli. Često bude tako. Buljuk tih nekih levih pomogne ti da te još više boli.

Otišla sam na put sa idejom da jednu sliku moram da kupim. Sa tom idejom sam se i vratila. Ne može mi biti loše u prostoriji u kojoj se nalazi nešto što je naslikao jedan tako dobar čovek. Bila sam sinoć. Pregledala slike u galeriji. Našla jednu bez rama u pomoćnoj prostoriji.

Danas odlazim da pitam gospodju od sinoć da li je razgovarala sa njim. Ona se smeje i kaže rekao je da si odabrala sliku koju ni po koju cenu neće da proda.

Farewell to the fairground.

U pošti jedna gospodja stalno viče na mene, nekad da čuje nas dvoje troje u redu a nekad cela pošta. Danas je cela pošta gledala u mene, ali ona je dobra i ja se na nju ne ljutim.

Stajem u red sa tri računa. Pored mene je starija žena koja slabo vidi. Čim slabije vidi slabije i čuje, oseća se još nesigurnije. Došla je da podigne 1700 dinara i treba nešto da popuni ali ne zna šta i ne vidi. Za mene se već zna kako stojim sa pisanjem, mislim ja znam. Pita me da li mogu ja da joj popunim. Mogu. Zapravo ne mogu ali pomislim šta bi bilo da je u pitanju moja mama i da joj neka gospodjica sa kretenskom kapom na glavi okrene dupe i pravi se blesava. Dobro. Popunim.

Stižem na red i vika može da počne. Da li su ti ovo nule? Ovo nisu nule ovo su šestice. Ja govorim dobro da sam i to napisala. Ona nastavlja da viče. Cela pošta sluša kako ja sa trideset godina ne znam da napišem nulu. Činjenica je da mi je nula najteža. Problem mi je da spojim dva kraja. Promaše mi se i stvarno liče na šest. Ona nastavlja. Džemper mi je sad već mokar. Gospodjo, ja imam grafo spazam, srećna sam kad bilo šta mogu da napišem. Gleda me u čudu i sad je već krotka i blaga kao da sam neko njen. Govori mi krvava si i smeje se.

Odlazim i kod vrata čujem ama što ste njoj dali da vam popunjava?!

Ne znaš nikad. Zato sam ja stalno na prstima.

Po svaku cenu mi je stalo da ljudi ne znaju koliko mi je do njih stalo. To ide dotle da čak ni ja ne znam koliko mi je stalo. Nekad ne znam, nekad neću da priznam. Uvek je i jedno i drugo. Volim ih sa pristojne razdaljine, volim ih u sebi, volim ih i kad sam namrštena jer ako sam do malopre bila besna ne mogu sad odjednom da budem vesela. Faca od malopre ostaje ali ja volim ispod nje i ismevam samu sebe kao dečaci koji se smeju onom koji plače i koji je mamina maza. Ljubav je za pičkice. Kolena su mi krvava ali ja ne plačem i neću da ih obrišem. Neka svi vide.

Voleti naglas je rizično.

Zato se ja namrštim i gundjam. I sve mi smeta. Smeta mi krevet na kojem se gleda film, smeta mi ogroman televizor. Ko još daje sedamdeset dve hiljade za televizor?! Smeta mi film, smetaju mi te čarape ispod kreveta, smeta mi zgužvano ćebe, smeta mi jastuk, smetam ja, smetaš ti i oni koji te zovu i kažu daj mi malo Jelenu samo da joj nešto kažem dok ja kolutam očima da ih uganem.

Ko još gleda taj film. Da taj film valja moj bi mi ga psiholog već odavno pomenuo. Šaljem mu poruku kakav je film? On odgovara mogao sam i bez njega. Eto vidiš, mogao sam i bez njega, pogledaj, možemo i mi bez njega. Ne, ne možemo, to jest ja mogu a on ne može jer su nam ukusi...

Dobro, povraća, to je u redu. Početak obećava. Povraćaće i na kraju. Muka na početku, muka i na kraju. Ona pegla brushalter. Ko još danas ili ikad pegla brushalter, i to još lastiš koji je verovatno jedina stvar na svetu koja se ne pegla. Pegla li pegla, do u beskraj, a mali gleda li gleda i onda seks i seks i seks. Što taj seks lepo nisu nagovestili ako ga je već moralo biti? Nemam poštovanja za nešto što je osmišljeno samo za vabljenje. Prvi seks - zacepljen mi je nokat odoh da isturpijam. Drugi seks - zacepila drugi nokat sad namerno, moram da isturpijam. Turpijam sve nokte i gundjam iz druge prostorije.

Odlazi u logor i prolazi izmedju kreveta. Znam zašto je tamo. Otišla bih i ja. Sigurno bih otišla. Znam zašto je otišao tamo. I ja bih sigurno otišla tamo. Prestajem da gundjam...Faca ostaje.

Mrzim ovakve izdajničke postove. Isto tako sam mogla da stavim neko srce ili medu i tekst noćas mi se ne spava ili da okačim neki sličan redak redak koji odmah iksiram.

Teško mi je u situacijama kada sam okružena ljudima koji svoje ponašanje i razmišljanja nikada ne dovode u pitanje. Posebno mi bude teško kada sam u društvu devojaka i žena koje se ni na koji način ne trude da budu zabavne, da se našale, da ispričaju nešto zanimljivo. Ja njima zavidim. Zavidim toj neko ružnjikavoj masnjikavoj nosastoj devojci koja sedi kao prepodobna henoveva i ima momka koji mene ne bi uzeo u razmatranje ni za milion godina. One povremeno kažu nešto beznačajno i ja sebe uvek uhvatim kako pomislim eto, da si ti takva tek onda niko ne bi obraćao pažnju na tebe. Bude me strah da ne budem ništa posebno i da se ljudi u mom prisustvu dosadjuju i misle da sam i ja dosadna. Znači po svaku cenu mi je bitno da ljudi misle da sam ja nešto posebno, nikada mi nije dovoljno da sam ja ja bez nekih ukrasa i cirkusa. Čak i ako pokušam da budem normalna i nezabavna osoba pitaju me šta  mi je i zašto sam ozbiljna. Činjenica je da sam ja to sama sebi nametnula, da to niko od mene ne traži. Izmedju milion dilema koje imam dnevno to je još jedna. Kako biti svoj. Kad vidiš ljude koji se kao punjeni ćurani nadimaju u svom bogomdanom sopstvu preostaje ti samo da se sklanjaš sa puta misleći da si jadov, koji piše pesmu od svega kao neki tuberkulozni pesnik koji nema šta da jede ili da zabavljaš publiku i  pretvaraš se da si glup i da to nije ništa. Da ti ne vidiš ništa jer si jadov, jer nisi silan. Jer se pitaš.

Je l mi to mana. Što posle par minuta razgovora mogu da uočim da se neko na silu smeška iako je sav u osmehu, ili što mogu da procenim šta neko ne voli da čuje ili pak voli. Što ne guram istu priču i isto ponašanje u svakom društvu. Dobro, u svakom društvu se trudim da budem prikladna i da opipam puls, doduše  ne pipam ja ništa, ja prosto osećam sve to samo od sebe, ni ne trudim se. Dobro, malo sam uznapredovala. Počela sam da verujem sebi i da verujem u svoj sud. Imala sam ranije oko sebe brojne gadove koji te ubedjuju da su oni siroti naivni i  da njih svi predju. Onda ja sebe ubedjujem kako sam ja gad i kako su to dobri ljudi a u meni se sve buni. Dosta je i sa tim bilo. Prestala sam sebe da ubedjujem da je neko ko je gad dobar samo zato što on priča da je dobar.

Ljudima nije jasno zašto se time opterećujem. Ako neko ko dodje u Trebinje ima želju da stane i fotografiše se ispred udarne kapije iz ranjenog orla, onda treba i ja to da uradim, iako je serija banalna i ne drži mi pažnju ni pet minuta. Ko sam ja da se bunim i ne radim stvari koje svi rade. Ne kopiram majmunsko ponašanje drugih koji skakuću sa aparatima, ja sam majmun na neki drugi način. Ljudi su prosto normalni, slikaju se ispred svega i svačega. I moj kolega je slikao pelenu za odrasle bačenu pored wc šolje u školi, to jest na poslu, i svima nama redom pokazivao, što sliku, što besan telefon. Nijednog momenta ne misli da bi samo idiot uradio tako nešto, kao što ni onaj ko je tu pelenu bacio ne misli da mu jedna treba i za glavu. Eh živote. Mada, da imam ja par svinja da nahranim ili nekoliko usrane dece da presvučem ne bih ja sad pisala blog za deset dana u napred. Šta da ti kažem. Još ostah sirota nedorečena i zdudana a zapravo ovo mi je već drugi dan kako hoću da napišem utiske o filmu reader, žestim se bez potrebe, film mi je grozan, kao uostalom i osobe koje su mi ga preporučile. I ja sam grozna. Možda si i ti.

Očigledno pogrešno sam vreme odabrala da pozitivno razmišljam. Ja sam od onih koji će kad dodju kod nekog ko ima milion diskova i filmova uvek nepogrešivo tražiti onaj koji taj neko nema. Ako taj neko sluša Bitlse i ima skoro sve albume ja ću uvek tražiti ono skoro baš taj nemam. Ako mi se gleda recimo Šrek prvi deo biće jao imam baš drugi i treći deo, ako nemam ni dinara i čekam da mi poslepodne neko dodje na čas, po pravilu će taj neko izvaditi hiljadu dinara i ja ću reći nemam ništa sitno i naizgled bezbrižno odmahnuti drugi put ćeš mi doneti. Sećam se i kad mi je ona moja napravila tortu za rodjendan. U mojoj kući, imamo mi više poremećaja, ni sa kolačima nismo kao normalan svet, pravi se jedan te isti godinama, tako je i sa tortama, pravi se jedna te ista sa malinama i jogurtom. Godinama? Nego šta. Dok ova moja egzotična u životu nije napravila jedan te isti kolač dva puta i napraviće tortu povodom mog rodjendana. Donosi ona tortu, svečano zvoni sa tortom u ruci, ja se zahvaljujem, uzimam tortu, nema greške, ona sa malinama i jogurtom, kaže nije je nikad pravila, pa je baš sad našla, tek kasnije sam joj priznala.

Dobro, nova je godina, ništa me ne košta, mogu da probam da budem pozitivna i da se ne nerviram, da ne pridajem značaj glupostima oko kojih se normalni ljudi ne sekiraju, tako je kako je. Čekamo autobus u Zemunu, nema razloga da ne dodje, je l da, kasni 45 minuta i to baš onda kada sam odlučila da neću biti negativna i da stiže sigurno na vreme, kao i uvek. Kažu blokiran put. Kontam, čekaće me u Ča sigurno, uvek se obradujem kad me sačeka, nemam razloga da sumnjam, na stanici me niko ne čeka. U povratku stojim tri sata, nemam razloga da brinem, biće mesta sigurno. Danas se konačno vraćam kući, autobus staje dalje od stanice i ja ga vidim tek kad je krenuo i prošao, čekamo dva sata sledeći.

Da li se ljudi ikada pomire sa tim da nemaju sreće i da su baksuzi. Da li neko kome tako oko svega ide može da bude srećan i zadovoljan. Da li su to gluposti. Da li normalni ljudi takve stvari ne primećuju i misle da je to beznačajno. Da li ja stvarno nenormalno razmišljam kao što mi je rečeno neki dan.

Čitala sam Očevi i oci. Prvo Prodanović, pa Selenić. Tri dana. Često budu knjige koje nasumično odaberem povezane. Ne razumem se u Korošece i Rankoviće, simboliku Agneca ali razmišljam. Naročito o onome kako postoje ljudi koji shvataju volumen naše pustinje, ne znam da citiram ali bio je volumen i svakako je bila i pustinja. Bio je i u Vrbasu jedan napredni nemac koji je podigao moderan bioskop po ugledu na svetske, pa mu se otac ubio od žalosti i nezadovoljstva što mu je sin spiskao imanje na bioskop umesto da ga je uvećavao. Bila je i jedna nemica koja je tako lepo svirala na klaviru, ljudi prolazili pored kuće i slušali muziku sa praga otvorenog prozora. Umrla u logoru na čijem mestu se sad nalazi veliki market, logor današnjice. Priča mi tetka. Jako je bitno i važno da se ne plače.

Danas u autobusu nema mesta da se sedne. Stojim tri sata do Beograda. Ljudi koji stoje oko mene nisu nervozni, kondukter ljubazan, stajanje mi ne pada teško. Slušam muziku. U patikama sam, prljavim, ne gledaju ljudi gde staju, nisam ženstvena, ne slušam ženstvenu muziku. Oslobadja se mesto, na domak Beograda, ispred momka do mene, nudi mi da sednem, neću, nudi drugoj devojci, neće ni ona, neće ni on i smejemo se. Žena koja je sedela sve vreme na putu do vrata kratko zastaje pored momka do mene i negoduje - ko je to još video da se od Zlatibora ne napravi nijedna pauza da noge protegnemo - kondukter je i rekao da će se manje zadržavati baš zbog nas koji stojimo - ali gospodjo, mi protežemo noge već tri sata - govori momak - ote joj se umoran uzdah - da, stvarno čovek ne zna šta je gore, kad sedi tri sata ili stoji.

Popila sam dve čaše vina. Post ne valja zbog toga.

Potrebna vam je većina veština koje se koriste u Avataru da biste sa kartama kupljenim preko interneta uspeli da udjete u Tuckwood. Ljupka gospodja, nalik ljupkoj brkatoj gospodji iz Ubistva sa predumišljajem, počne da se gica na vas kao da ste sa kartama kupljenim preko interneta došli u bioskop u Šavniku, govori da ona o tome ne zna ništa i da mora da proveri. Dok ona proverava vi čekate i gledate kako ljudi ležerno ulaze i zauzimaju pristojno mesto koje je do pre pola sata moglo biti vaše samo da se niste bojali da neće biti karata to jest da se niste proseravali. Pokazujete joj i mobilni telefon i mail sa potvrdom o transakciji ali ona uporno ponavlja da ne primaju uplate preko mobilnog. Onda pozove momka koji je zadužen za proveru karata, onda momak za proveru karata pozove direktora i traži od njega da proveri da li je stigao neki mejl i da mu taj mejl prosledi na njegovu ličnu adresu, pritom komentariše da smo upravo prošli četvrti krug pakla, kaže da je direktor u kolima i da nema kompjuter nigde u blizini i onda nas pušta da prodjemo pored dvojice koji nas gledaju kao da smo ratni zločinci ili kao da karta u najmanju ruku košta jednu zlatnu polugu. Dobijamo i naočari koje je nosilo iks ljudi pre nas i koje deluju nekako prašnjavo, sreća pa ne moramo zepe, alijas patofne, da obuvamo. U toaletu za dame nema sapuna ali ima u onom za gospodu, mada, dok stignem do toaleta više nije ni bitno šta sam. Sad sa opranim rukama mogu da sednem u prvi red i da kao atomski mrav uživam pored mog prijatelja koji izgleda kao muva cc.

A film je skoro pa odličan. Svako ima nekog baju, nekog Toruk Maktoa na nebu kojeg bi da ukroti, ali obično ukroti da ne kažem šta. Ima mnogo proganjanja a to je moj teren i ako moram da ocenim  od jedan do deset u filmu sa proganjanjem krećem od osam. Mogao je biti pola sata kraći i malo suptilniji na nekim mestima, ali ko bi ga onda gledao.

Koncerti su prošli. Plakati koji ih najavljuju i dalje stoje i kisnu, niko ne obraća pažnju, svako gleda da ne stane u lokvu.

Majka i ćerka podižu novac sa bankomata. Mnogo novca. Majka izgleda kao da to radi prvi put, ćerka joj izdaje nečujna uputstva i grize usnu.

Poželeo mi je mnogo novca u ovoj godini. Ne znam, od mnogo novca se gubi duša i sposobnost da se radujemo. Koliko se obraduje neko ko je dobio milionitu skupu igračku, parfem, rumenilo, mehaničko cmok cmok i sve najbolje. Kupila sam kaput u P....S....-u, svoj prvi kaput. Znoj me je oblivao dok sam računala da li kupovinom tog kaputa prekoračujem dozvoljeni minus dok se prodavačica na štiklicama dražesno kikotala i govorila odlično, sad još samo da ti nadjemo torbu da upotpuni priču.

Obučem ga kada želim da se svi vozači na koje naidjem kad prelazim ulicu zaustave i puste me da prodjem. Ili da me svi gledaju kada udjem u neki kafić. Raduje me.