margo

Danas sam progledala posle tri dana ali nisam ništa čitala. Besnela sam što prethodna tri dana nisam mogla da čitam pa nisam čitala ni danas.

Pitao me je šta ću da čitam sutra, rekla sam alisu u zemlji čuda a onda je on rekao gde ide alisa i danojlić? a onda sam ja rekla i kafku...kao on će da izvuče stvar...

Slušala sam pesmu forget about what i said, baš sam se bila udubila do pola i onda sam ugasila plejer da bih šarmirala prodavca kokica, dao mi je jednu crvenu bombonu gratis...slušala sam malo killerse na youtubeu i umirala od smeha kako brandon falšira, pa tako ni alanis nije svojevremno na dodeli mtv nagrada...bilo je baš smešno, ali pošto su komentari bili više nego povoljni onda mora da sam ja problem i da nemam pojma iz brandona, mene je moj tata naučio da se uvek zapitam šta je sa mnom i ja se redovno zapitavam, to se ne dovodi u pitanje, mislim to da bi drugi mogli pogrešiti...ako dodju na exit, na koji nikad nisam bila, pa će  nam to zajedno biti prvi put, rado ću ih poslušati, a sebe neću ni prestajati da...da da...singing la la la la la

I da se pohvalim kako sam ja neka strašna ženska, poslao mi je jedan moj prijatelj, za potrebe ovog posta nazvaću ga jedan moj prijatelj, poruku čiji odlomak ovom prilikom prilažem:...a ko se jednom opekao o tvoju "nevidljivost", taj i u sočiva duva...eto tako...ovo eto tako je moje. Dobro, nije moje ali me ona pušta da ga povremeno koristim.

Otišle smo danas da proberemo ram. Kakav bi ram?...neki što nevidljiviji...ja volim da sam nevidljiva, to nisam rekla...spram mene i ram, da me urami u nevidljivo...kaže mi prodavačica nemoj da se ljutiš ali ti si mi nekako bezbojna, bleda, bolje neki tonirani... tonirani da utonim sa čim? sa sobom?!...da,  nema potrebe da se uzvinjavate, to mi svi kažu...izbor sužen na svetlo plav i ljubičast...sa ljubičastim bih mogla možda da glumim više nego inače, ali teže.

Bog me ubio ako nisi kupila knjigu zbog korica...korice su sve.

Rezime:

Oblik: imam

Boja: nemam

Ton: ma

Cilj:

Ja moram da ćutim.

Jedan blic post na proširene zenice. Nosiću naočari mesec dana i planiram da budem ozbiljna ali baš, ako ne steknem sad autoritet kod sebe, onda neću nikad. Pogledaću se u ogledalo i reći vidiš sad kako si ozbiljna, tako treba, uzeću roze ram, što nevidljiviji...

Uvek kad spazim pogledom (koji se sad razlistava, baš sad dok o njemu pišem, a biće takav i sutra, i to me plaši, jer ako ne čitam onda jedem, tu imam problem) i opipam one zgrade na ulazu u zemun, pomislim došla sam kući, taj deo nisam razjasnila ali pomislim uvek, zaboravim ja to, ali džaba, idu zgrade, ide misao i cap.

Danas me je pitao jedan djak šta znači taurunum. Znam, znam, dosadna.

Ko u čuda veruje...taj čuda i stvara...

On je svakako najveći špiclov u školi i došao je da traži neku knjigu. Neodoljiv sam dobila nagon da se pravim pametna. Kao da je uopšte bitno šta drugi misle. Ista ti je vajda mislio jedno, mislio drugo...sad sam se setila šta mi treba. Je l imate Kafkine priče?...kolega koji je trebalo da mi bude saveznik, a osećala sam se pametnije već na samu činjenicu da izgovaram reč Kafka, a samim tim i da sam čula za njega, rekao je šta će ti taj ludak?...bila sam besna jer nije u pravu, došlo mi je da i ja zaurlam I just can't take this, samo što ja ne umem to da zaurlam i moje I just can't take this bi zvučalo kao najnovosadskije kreveljenje ili bih zvučala kao Nives Celzijus dok izgovara tko je ovde moj muš?...

Mislim da je Oster napisao u jednoj svojoj knjizi da je Kafka zatekao devojčicu kako plače u parku jer je izgubila lutku, a onda je Kafka rekao devojčici da je njena lutka otputovala i svakog dana pisao pismo umesto lutke i čitao toj devojčici...i onda kolega kaže da je Kafka lud, nije smeo to da kaže. Nipošto. To me opet dovodi do patuljka. Navrzem se ja tako, pa nikako.

Danas su mi učenice sa vrata rekle da ne krijem nokte i da su one već primetile moj lak i pitale koliko sam ga platila i gde sam ga kupila. Rekla sam da nije skup i da je bio sto šezdeset dinara i da sam ga kupila u apoteci, one su rekle da one nadju na pijaci i za pedeset...posle su rekle da će se buniti kako neke djake puštam sa časa a neke ne, rekla sam im ako budu dobre i ne budu se bunile dobiće moj skupi lak da namažu nokte. Dva sloja.

Nisam juče bila raspoložena kad sam ostala sa sobom. U školi jesam. Glumim na veliko i pravim cirkus oko sebe, u sebi ništa, ili sve na malo.

Onda sam prelistavala svoje dnevnike. Zapela sam u februaru '93. Zaključujem da sam tad bila iskrena i duhovita. Tako je bilo, tako se dešavalo, tako se osećalo, nikakve ja tu mehanizme zaštite ne primećujem. Dobila sam pet iz likovnog i bila sam jako sretna, proturila sam rad kroz prozor da se osuši. Sad bih sebi dala tu peticu na prozor.

Danas su prošla dva momka od nekih tu do sedamnaest. Znaju da su zgodni, može im se da su kakvi hoće. Pomislila sam kako pored mene sad prolaze momci koji bi bili predmet iscrpnog prepričavanja samo da su prošli pored prave devojke. Te pogledao me ovako, te pitao me kako sam, da li misliš da ga stvarno zanima kako sam? jesi mu videla onu jaknu? čoveče, a dupe? misliš li da će me zvati? hajde da prodjemo još jednom, možda se vrate...ja ih ne znam, čak ne znam ni kome bih ispričala da sam ih videla, nekoga bi to sigurno obradovalo.

Snow Patrol novi ugodan, stari ugodan, i svi prethodni ugodni. Pevač, što bi rekla ona, korektan.

Kupila sam belu bluzu. Radujem joj se kao Mirjana Joković crvenim cipelama. Popela sam se uz stepenice da je probam u ogledalu. Prodavačica je stajala u dnu stepenica i posmatrala kako skidam jednu rolku, pa jednu majicu i na kraju sam ostala u najzelenijoj potkošulji. Obe smo gledale kako mi stoji bela bluza. Nekako nisam mogla da joj kažem da nemoj.

Juče na Hallmarku Alisa u zemlji čuda. Jako, jako lepo. Baš.

I rest my case.

Where?

There!

Sve sam mislila da sam na blogu zbog onih stvari. Ali nisam...Tako je... Bravo mi ga!

I Milun je pao, nije stigao ni do trećeg stepenika. Letele su mu papuče sve do garaže!

I Marko je pao, uputio se do garaže da donese drva. Čuli smo kad su zatandrkale kante po betonu. Nisam ništa videla kad sam prišla prozoru, išao je prema garaži. Kad je ušao s vrata je rekao al sam rokno!

Gospodja je pala kao čunj pogodjen kuglom. Ležala je opružena koliko je duga i široka nekoliko sekundi dok je njen sin, tu negde pred punoletan, nepomično gledao u nju sa osmehom na licu. Kad je sama ustala ležerno joj je prešao rukom preko ledja skidajući ostatke pada. Da li ste dobro?...Ha jesam, kako moram...nasmejala se.

Ispred moje kuće parkirana kola hitne pomoći. Ulećem da prebrojim ukućane. Svi na broju. Gricko leži u fotelji, ni repom ne maše.

Sad evo primećujem da mi se kanadska sveščica rasturila pre nego što sam se u nju upisala(maaaaple, maaaple)souvenirs dollarama, Kineze niko ne pominje. Malo sam razočarana.

Naterala sam se danas da pijem zeleni čaj, ima mi ukus vode pomešane sa ribljim uljem. Naterala i popila tačno litar i dva decilitra. Može. Ide to nekako. Ma mislim mogu šta hoćeš. Pitanje je da li i ja hoću, ali toliki stepen bliskosti sa sobom još nisam uspostavila i bojim se da se još dugo neću tuda zaputiti, poštapaću se stramputicama kao i do sad. Što bi rekao moj drug vama sa konvergentnim poremećajima zabranjeno je da mislite, a to što i pomislite mislite pogrešno. Od odbrambenih mehanizama kaže da koristim gotovo sve, a da sam razvila čitavu mrežu samozavaravanja, koja deluju vrlo ubedljivo, jasno je i meni. Otkrila sam slučajno, ali baš slučajno, da pod mrzi me, lenja sam, mislim bojim se, jednim neočekivanim isticajem okolnosti uspela sam to da otkrijem i osvestim.

Što se Lipton čaja tiče, kad sam se već zadesila u oblasti čajeva, on me neodoljivo podseća na limunastu vodu u koju je dodata kap Ariela ili Pompe, e sad, neko može da pita gde sam ja imala prilike da pijem Pompu...jesam, dovoljno je samo da ne isperem čaše dobro i eto ti ga Lipton. Mada jedan moj fensi prijatelj, koji ti sve te marke razne zna, kaže da ja nemam pojma i da sam seljanka.

Jutros, osam i sedam minuta, sedim na autobuskoj stanici u Novom Sadu. Sama sebi sužavam vidno polje, i misaono, a sve vidim i mislim iz sve snage, a sve ne bih da vidim dalje od kape koju pratim i čuvam...sve se nešto razgonim, branim se od sebe kao od stenice...miris rascepljene bagremovine, vonj zapišane slame i osvetnički bazd divljači. Da, materija je izdrž-...seda pored mene i smeje se, sela je polako, onako kako treba, bez cičanja i vrištanja...draga?... posle tri godine...

Na povratku u no name gledam u daljinu, gledam daleko a sve ne vidim ni blizu...ptica, jedna nepomična...glatka, crna, moj vid nepouzdan, malteški soko...ispod srbobranskog mosta, po kanalu zaledjeno ispisano ime Nikola, pravo kao lenjirom...

Danas sam malo vozila bicikl po sobi. Dan mi je protekao nekako sam.

Prenerazio me i porazio san od pre nekoliko dana. Htela sam da joj ispričam ali sam se bojala koliko i kako ću vladati sobom dok joj to budem pričala. Onda mi je zazvonio telefon i onda znam da sam posle toga i dalje imala nešto da joj kažem ali, naravno, nisam mogla da se setim šta.

A san ko san, ovako ugrubo, bežala sam niz jednu vrlo odredjenu ulicu u mom komšiluku od vrlo odredjene dve osobe. Osobe nisu sporne, a posle nije bila sporna ni ulica. U toj ulici mi je jedan kucko, otprilike tačno na onom mestu na kojem su mi bile te dve osobe, kojeg puno volim, i u toj ulici mi je jedan neki neko, i niko, rekao davno da me voli prvi put u životu a da je bilo na ulici, odnosno nije bilo u krevetu mada se može krevet izneti i na ulicu nije ni to sporno.

Ovo nije konfuzno, ja mogu da pratim, nego, danas ja fino izdržim koliko sam mogla, onda zaključam kapiju i krenem nazad. Pesma mi odvlači pažnju, ali i ne baš jer lepo se vidi da plačem ko me vidi a ne vidi niko jer mi Bog ispraznio celu ulicu. I u svem tom mom plakanju uvidjam da idem tom ulicom i začudim se kako nisam to odmah primetila, kako nisam videla, ama i kud sam gledala, jer bih sigurno, toliko sebe poznajem, išla nekim drugim putom, išla bih a možda bi me i kopkalo da vidim da li će mi nešto biti...

Kada sam stigla do mesta od kojeg sam bežala u snu prestala sam i da plačem. E to me je odalo.

Pre jedno dva meseca gledala sam jednu od onih mojih serija. Mislim da su kosti. Tip je u toj epizodi pevao neku pesmu koja mi je jako bila lepa, ono što bih uspela da otpevam iz te pesme ne bi pomoglo nikome da mi razjasni misteriju čija je to pesma i kako se zove. Krivo mi bilo jer znam da ne znam, nije to neka pesma za koju ti stane mozak pa ćeš se posle setiti, znam da se neću setiti i da je to jedna od onih pesama koje ti onako milozvučno prohuje i kad se na to milozvučje opomeneš već si  na nekom drugom mestu, drugom kanalu, u nekom drugom sebi.

Juče se ja po prvi put susretnem sa pesmom gotta be somebody...reakcija mi vidi vidi...ovo bi se dalo čuti opet...u pozadini te pesme i moja podsvest, moja nesvest, muka moja goropadna nešto pevuši za sebe, nickelback trese, prži na sve strane, tle pod tlom puca a ja nešto tralala za sebe...pa to je pesma koju peva tip iz serije...i onda počne da se razmotava...zašto baš u ovom trenutku?...pa to je pesma nickelbecka...tip peva pesmu iz njihovog spota u kojem su neki vatrogasci i gase neki požar i neko možda i gine ali to ne znam jer mi je tad verovatno zazvonio telefon, pa nisam gledala do kraja ili sam možda i zaboravila da nešto gledam, moja površnost je zapanjujuća u neko poslednje vreme...sad kad znam kakav je spot ja ću pesmu možda i naći, a možda i sigurno neću ako nije nickelback... što uopšte nije isključeno, a možda ni serija nije bila kosti, ali to nije bitno, pesma je sigurno bila.

Potrpali smo te naše životiće u razne kese, torbice i šiškice i uputili se da dočekamo novu godinu. Devojka koja je sedela do mene držala se za laptop na krilu dok joj se pod sedištem prevrtala kesa veličine za jedno ambasador ćebe ili poveći usisivač iz koje su ispadale plastične kutije, ja sam spasila supu, ona se nasmejala, ne znam šta joj je, obično ne beži, trebalo je da mi kaže, rekla mi je hv.

Momak do devojke, mada smo svi nekako bili do, čitao je nepokolebljivo sofijin svet...tebi je baš zanimljiva ta knjiga?...oči me caktave, nepomućene radosti pune, gledaju i govore...daaa, filozofija...kao da mi govori ali kako ne razumeš?...imam ja tu knjigu, ima bordo korice, stoji mi u polici pored američkog psiha, američki psiho ima bordo korice...logične su te korice.

Ja sam izdržala jedan dan i već drugog januara kupila Makjuanovog sanjara, knjizi ima već cela osnovna škola, ne pratim dovoljno.

Nešto me Pek bio uzurpirao i zaintrigirao, skoptisao me čovek, a ja u polici imam i jednu knjigu plavih korica koja stoji dalje od prethodne dve jer se bojno ne uklapa, tako je govorio Jung o psihologiji nesvesnog, jako me kopka to nesvesno, hoću da vidim zašto sam u tolikom raskoraku i raskraku sa samom sobom. Danas sam primetila u kolima da me niko ne sluša dok pričam, marko je gledao u nju, ona u marka i onda su skontali da nisu u stanju da preuzmu komentar na sebe i da se džabe zgledaju jer nemaju pojma o čemu sam pričala a ja sam samo rekla da sam opet gledala sneč i da je film smešan i da sam se smejala, a i to sam rekla da ne bih ćutala i da pokažem kako nisam mula i kako umem i imam i ja nešto da kažem ali uzalud mi trub, nema veze, bila sam razdragana pa im nisam zamerila.

Mami je počela da raste kosa. Lepša je od britni spirs, lepša mi je ovako bez kose, ne zato što liči na britni nego zato što je sretna i što ja po prvi put shvatam koliko je volim. Danas nam je pet puta ponovila ja sam danas dva puta ustala... još dva puta spavam i idem kući. Bog ju je spasio. Bog naročito čuva i voli dobre ljude. On my knees I feel clearer. Beše tako? Tako nekako.