margo

Kaže samo da proverim da li sam zaključala ormarić, i dodaje tako ti je to kad živiš sam. Da. Proveravaš da li si zaključao ormarić, vrata, da li si zatvorio prozor, jer nevreme se, uvek je, da li si isključio bojler, ugasio šporet. Kad si sam jedino je bitno da je sve pogašeno, isključeno, zaključano, zatvoreno. Ako jeste onda odeš da proveriš da li si živ.

 Komšijama opet škripi krevet. Dođe mi da pucam u veš mašinu.

Kada bi vrste reči bile glumci, glagol bi bio Billy Bob Thornton..

Vidi joj bicepse šapuće, čujem dok upisujem čas. Sklekovi. Osećaj u potpuno jedinstvenom obliku. Neka nepoznata sila pravi životinju od mene. Pogledam ga, bude mi smešno, on se zbuni. Kaže da ti vidi stomak pao bi u nesvest. Smejem se. Sve je, a nije, a trudi se, a živi se...

Park je veliki, osunčan i zelen a klupe su lepljive i omot od kondoma kao da je fluorescentan. U toj do pojasa visokoj travi i smeću nekome su se stekli uslovi za život a da se nije ni zapitao da li su mu svi na broju i da li su mu potrebni. Onda me čovek zatamnjenog izgleda koji ima sve vreme ovoga sveta pita koliko je sati. Ja kažem i odem a ne odem.

Prišla mi je princezijanski i rekla treba da pročitaš pripovetku Tonio Kreger od Tomasa Mana, mislim da je to za tebe. Ja čitam i mislim kakav je dar misliti.

Dobila sam dozvolu za odrasle i važiće deset godina. Pitam se šta će sve prestati da mi važi za deset godina i koliko ću imati kila.

Pitam se zašto ljudi imaju potrebu da mašu onima koji nemaju ruke. Da l tako pokušavaju sami sebe da ubede da negde stvarno putuju.

Mali dan a noć kao aždaja...

Vetar je nemilosrdan. Dan izmišljen. Isečena guma od kamiona vreba iz trave kao ugljenisani aligator.

Gledam u njen besprekoran tonalitet kao u kavez sa nekim strašnim životinjama. Crna majica iz koje proviruje vrlo malo roze oko vrata. Onda, baš u tom trenutku radosti, ona skida crnu i ostaje u rozoj ispod koje se nazire crni, pamučni grudnjak. Uvek tražim nekad nađem fantaziju koja me drži u životu, taman sam na tik i na tak, retko preskočim.

Kaže da ću za dva meseca imati stomak kao kristijano ronaldo. Ja mislim kako ta račeneca nema ni približan efekat kad se kaže samo ronaldo.

Ispred banke stoji gospođa u kožnoj jakni i puši. Ne odaje kožna jakna, koliko njeno neumoljivo lice, da tamo radi. U svetu novca nema mesta oklevanju i sentimentalnosti. Penje se čovek stepenicama do bankomata a neko mu dobacuje nema struje! Čovek se vidno skvrči, osmehnu i budalasto odgovori sačekaćemo.

Zašto naš prost čovek uvek kad poželi da se bar malo oplemeni posegne za takvom množinom. Kako ste? Dobro smo. Jeste li se sami prijavili za kviz? Jesmo, ovaj nismo. Ili možda pokazuje spremnost da čeka za desetoricu. A čekaće dok mu ne pozli, dok ne nestane struje u celom svetu.

Na betonu puž. Nema snage ni da se zalepi, ili žuri pa nema kad. Iz trave je izašao pre dva decimetra. Ko zna koliko mu je trebalo. Ja ga vraćam u travu, lepi se za travku. A šta ako mu je dosta svega pa je hteo da ga neko ubije na betonu. Šta ako sad sam sebi prosvira mozak majušnim sluzavim revolverom...

Jako se bojim da će komšije prestati da škripe i da nikada više neću naći takve. Dođe mi da pozvonim i pitam je l može to malo glasnije...

Pričamo. To jest ja pokušavam nemoguće. Želim da me razume. Želim da napredujem i rastem, želim konačno da sprovedem višegodišnje čiščenje sebe i ako za to treba da platim rodiću novac. Jer, šta će mi skupa prnja ako u njoj ne znam da uživam, šta će mi super momak ako mu ne dam da me voli, da ga volim, šta će mi prijatelji ako od njih bežim, šta će mi brojne aktivnosti kroz koje bežim od sebe, šta će mi bilo šta. Želim da mi se putuje, želim da imam više volje, želim da želim decu. Kaže ni meni se mnoge stvari ne rade, ali ja ih radim jer to tako treba i jer se to od mene očekuje. Ja je pitam nije li život ipak nešto malo više od toga da se sve radi zato što to tako treba, i zato što se to očekuje. Ona kaže jebem li ga, nemam kad o tome da razmišljam.

Posle par minuta na krilu korice knjige su mlake kao da sam ih izvukla ispod kokoške, a opet, nije jaje, knjiga je. Maketa života.

Žensko. Kaže svaki put kad te vidim ti si sve mlađa i mlađa, ne znam šta radiš. Ja kažem, još kad mi to kaže žensko, da idem na aerobik tri puta nedeljno i to mi je zamena za decu i porodicu. Ona kaže izgledaš super, sad ćeš sigurno naći momka! U oba džepa imam po čokoladicu, jednu nudim njoj, neće, a ne znam što neće i kako ima srca da me odbije, ja bih uzela pa sve da ću. Rastajemo se. Posmatra sa strane i umire od smeha, pružam dve. Kaže može.

U stanu iznad neko je živ. To znam jer me budi život koji sad drastično škripi i ubrzava. Onda neko ne ustaje nego iskače svom težinom iz kreveta i čujem vodu u kupatilu. Čujem kako prestaju da škripe njive i ulice, čujem zaspale ptice. Prosipam sada sama sebi kantu vode na stomak i pitam se da li će mi ikad ponestati i vode i kanti.

Ja sam kao burek sa sirom koji ne prestaje da žali što nije cheese cake.

Pre broja jedanaest koji je bio milioniti za to veče devojka je izvadila svoje nove, bele patike. Devojka do nje ih uzima u ruku, zagleda i govori slične je Jelena kupila, lepše su mi Jelenine. Samo da ne povredim, samo da ne povredim.

Razmišljam o tome da li spadam u privrženo žensko koje o muškarca kači ljubav kao o kuku. Šta znam.

Učinilo mi se da je rekla danas, a nije, rekla je jedanaest. Sad sve razmišljam, da je rekla danas, kako bi nastavila, šta bi nam rekla.

Čitanju svake nove knjige prilazim kao psu kojem ne verujem ili vodi za koju ne znam da li je previše hladna, strepim. Tako za sve. A pomazim ja, zagazim, i to.

Zaključujem da sam kao slon u odnosu na nju. Sad već mesecima procenjujem njenu kilažu. Moja procena je uvek na moju štetu, moja procena uvek mene pocrta i pocrni, nikako da otkrijem kome pripada glas koji me neprekidno kritikuje, sve mislim da nije moj.

Pita me, gleda sa mešavinom gađenja, prezira i preneraženosti, govori da li ti znaš da ja imam deset kila više od tebe?! Ja sve hoću da kažem nemoj me tako gledati, ljudima to treba zabraniti. Onda opet počinjem da se preslišavam da li mi duva i da li umem sporo da vozim bicikl. Da li umem da se odbranim od osoba koje sobom donose radijaciju...

Moja potreba da se smestim u okvir na cvetiće i srca najčešće  završi pitanjem u sebi a šta biste vi sad radili da ste sa nekim normalnim. To pomislim kad čujem ženu koja deset minuta priča o tome kako je došla biciklom i kako je vozila sporo a ona nikad ne vozi sporo jer logično obično vozi brzo. Deset minuta. Ona priča, a ako ne vozi sporo onda ne zna da se obuče slojevito pa joj duva, i dok trepneš ode još deset minuta na duvanje. Ili kad sam s nekim muškarcem pa priča poprima naporan tok, a Bogu hvala svaki im je takav ako uključuje razgovor, jer ja ne vozim bicikl sporo a i umem da se obučem tako da ne duvam previše.

Bleda sam, majica mi je blede boje, ja se osećam bledo, sva sam kao nedovoljno slano jelo. Izuvam bele papuče i ostavljam ih među ostale i onda ulazi ona. Kada bi lav mogao da se pretvori u ženu, taj bi lav izgledao kao ona. Osmehnula mi se sa tri osmeha, unela svoju ni narandžastu ni crvenu kosu dugačku do pola leđa i brzinom svetlosti zbacila rupičaste kožne čizme iz kojih su se pojavila bosa stopala. Daj mi te papuče koje si ti izula. Mislila sam da se možda gadiš. Ne, taman posla, sve smo mi iste, zar ne. Da. Ako smo iste zašto niko nikada ne bi video dve žene u toj prostoriji. Možda zato što smo jedno...

Unela mi je u lice trepavice dugačke do prekosutra i rekla stavila sam i maskarpone i zaigrala obrvama.

Nasmejala se grohotom kao iz pećine kad sam joj rekla da mi ofarba kosu tamnije jer želim da izgledam opasnije, opaklije. Kaže zamišljam kako ti izleću leptiri iz rukava dok to govoriš.

Otac i mali sin, ne, mali otac i dete, staju pred jednu klupu i otac snima telefonom pijanog čoveka koji spava. Otac se smeje, nakazno, slaboumno, na ivici je da zaigra, sin zamišljeno gleda negde daleko.

Jednom mi je rekla da sam kao manekenka koja nosi vojničke čizme. Ja od tad stalno razmišljam da li da ih izujem ili da obučem celu uniformu.

Da je neko sada, kada joj je muž već odavno u zatvoru, pita koji je to trenutak u kojem je bilo jasno da će stvari krenuti nizbrdo da li bi se setila Šile pitam se ja noću. Šila. E to je pas. Stoji na fotelji sa gumenom patkicom u zubima i izviruje kroz prozor, oseti životinja. Ili, pusti je u baštu usred noći da, pada kiša, sve je blatnjavo, Šila trči po dvorištu, ona je vija u spavaćici, onda je tako blatnjavu tuče, strpa je u kadu, trlja je i plače. Šila ne da nikome da je pomazi, samo njoj i njenoj mami.

Kada se udala Šila nije mogla sa njom pa su je dali nekom čoveku. Nije mogla sa njom jer, stvarno ne znam zašto, ili nikad neću razumeti. Kada je mama došla da je poseti Šila je bila mršava, divljeg, ludačkog pogleda i kao da je nije prepoznala, ubrzo je uginula. Ja razmišljam o Šili, o svom trenutku, i onom uzbrdo, i onom nizbrdo, prepliću se oni tako.

Sinoć je pala kiša, lekovita i mirisna, rasterala ljude, umila ulice. Onda je osvanuo dan, kao neka nenašminkana žena, iskren a ružan.

Stariji čovek je trenutak zastao na vratima knjižare i rekao kao da je nešto ispalo, imam utisak, i otišao. Mora da je nekoj ženi ispao novac. Lepo. Onda prolazim pored knjižare i vidim dve prodavačice kako sakupljaju hemijske prosute po podu. Često kutije stoje uz samu ivicu pulta...

Setila sam se svadbe na kojoj sam bila sa sedam godina baš u trenutku dok čitam kako Tišma kaže da lud čovek ne zna da je lud ali naslućuje da sa njim nešto nije u redu. Pokušavam da shvatim kakve veze Tišma ima sa svadbom. Bio mi je taj dan rođendan i mama mi je rekla da će ujna doći malo kasnije kad se vratimo sa svadbe da mi čestita i da mi je kupila peronicu sa Pink Panterom. Ja zamišljam veliku roze peronicu na tri sprata, sa dva cibzara, razne gumice, jedna pregrada sa flomasterima, jedna sa drvenim. Ispred mene je sto sa milion najlepših torti na svetu. To je život. Bezbroj torti, svaka ukrašenija od prethodne i peronica koja samo što nije stigla.

Mala sam i razočarana. Torte samo lepo izgledaju a moja peronica je sićušni kao novčanik, bez ijedne pregrade. U njega može da stane ceduljica na kojoj piše da ja nisam kuče nego sam devojčica i možda jedan ključ. Mladina sestra je ubrzo obolela od šizofrenije.

Sat je stao i kao da je i vazduh stao. Kao da se ceo život pretvorio u nikad provetravanu prostoriju, u svoju suprotnost, u mačku koja stalno vija sopstveni rep. Onda je u sat stavljena nova baterija i prodisao je i jedan mali svet.