margo

...

Kaže mama da je prodavačica donela mom bratu flašu šampanjca da joj otvori. Kaže radimo sve četiri do osam, pa da se barem ubijemo. Srećno.

Urezala mi se u sećanje scena kada Jokovićka zagrli banderu. Stojim i čekam, i mislim kako tako mogu satima. Kaže ti bi tako stojala satima, gledala negde daleko i pevušila neko tutu rutu. Nisam stigla da pogledam do kraja film Please Give, ostaviću tu poslasticu za danas, imaću povod za poslepodne da se u njemu obrem, kaže da postoji kanal koji prikazuje samo takve indi filmove, ja kad čujem to indi odmah zamišljam neke prljave ljude obučene u belo. Jedna baka je pokupovala dvadeset čaša jogurta moja kravica a meni nije ostavila nijednu, a samo mi je ta jedna bila potrebna, ne zato što je to ne znam ni ja kakav jogurt nego čaša nije loša. Moji motivi su uvek budalasti...

Kaže mama juče  peva Vajta sto posto. A ne možemo da pojačamo, jer, eto, spava. Vajta kažeš?! Mama, mama...

Idem ulicom i pitam se u momentu da li je doček večeras, da li mi je nešto promaklo. E, znaš šta želim sebi za sledeću godinu, želim da prestanem da pišem blog, eto, to stvarno želim. Mogu da ne jedem, mogu da ne pušim, mogu da izgubim svaku nadu, onda valjda mogu i da ne pišem. Trudim se ja.

Razmišljam o tim ženama kojima povremeno i redovno držim časove. Drage su mi. Retko bude neprijatnosti. Valjda tako i treba, ja nisam tip trgovca, moj čas ne traje 45 minuta i nemam parkiran veliki budilnik na stolu da me opomene da je to vreme isteklo i da se od engleskog po isteku tog vremena za džabe neće čuti niti reč. Budem besna na sebe što nisam stroža prema đacima, onda mi kažu takva si, ne vredi ti da pokušavaš da budeš nešto što nisi, a ja stalno pokušavam, potpuno isključujem mogućnost da kad budem ono što jesam da će mi biti lakše, pod uslovom da se nešto jeste što bi rekao čini mi se Danojlić ali nemoj me držati za reč, ovaj put stvarno nisam sigurna. I tako. Svašta nešto.

Na stolu nema crvenog Macmillanovog rečnika, negde ga je sklonila, i ceo čas se osećam kao da ću pasti. Donosi rečnik i sada sam bolje. Na kraju časa kaže spremila sam ti mali paketić. Privezak za ključeve, ljubičast, izrazito umetnički, minijaturni krem za tuširanje i gaćice umotane u celofan. Način na koji su umotane. Sve to zajedno u pakovanju u kojem je nekad bilo troje gaćica. Pa izvađene pa sad posložen moj poklon. Kao da nikad nisam dobila nijedan poklon, kao da mi je to prvi prvcati poklon u životu ikad. Nešto kao prvi život.

Zamolila sam koleginicu da mi umesto mene kupi pidžamu za vaučer koji sam dobila na poklon još u septembru. Ne mogu da odem u novi sad, da mogu ne bi mi trebalo tri meseca da to prigrmim. Ljudi koji žive u većem gradu daleko su bolji od mene, ja ne zaslužujem da budem tamo i među njima.

Objekat je okrečen u čini mi se dve nijanse roze i to će biti kako kruži glasina mlečni restoran, pekara, ja se nadam da neće biti samo đevreka, kroasana i bureka, jer strahujem da ćemo mi do kraja sveta imati takvu ponudu. U vezi sa tim objektom pominje se reč peconi. Ne znam šta je to.

Radujem se u skromnim seoskim okvirima. Imam utisak da sam do pre par meseci imala dve godine i da sam sad preko noći odrasla i bojim se.

Gladovanje. Videću još. Kilogram broj četvrti.

Uvo; kao lavirint.

Na odlasku je zastao i rekao milo mi je bilo gledati vas. Mogao je to zadržati za sebe jer ja ne umem da primim kompliment. Uvek se iznenadim da postoji neko ko misli da na meni postoji bilo šta vredno gledanja.

Gladovanje dan broj peti.

Moja prva Desigual torba jako je lepa. Prelistala sam Taschen juče sa zadovoljstvom. Pitala sam gospođu O da li će mi sledeći put pokazati sve njene torbe.

Gladovanje dan broj četvrti.

Cvet u staklenoj posudici, kao zlatna ribica, je u celofanu koji je gore skupljen u mašliju od slame i spreman je za hladan vetar i razne poglede.

Namenjen je jednoj divnoj gospođi i ja je vrebam, nosim i rukavice i strahujem da mi ne isklizne, da me neko ne gurne. Štitim ga sa svih strana i od svih visina. Pitam supruga gde mu je gospođa jer bih što diskretnije da joj uručim poklon, kažem ja da sam na njenom mestu ne bih volela da se meni bilo šta da javno, mrzim kad ljudi zinu. On kaže a da vi koleginice za promenu počnete malo da gledate onako kako vama najviše odgovara, kolača niko nije napekao za celo selo.

Jakna je stvarno jako lepa. Zvučaću kao Lisa kad izađe posle frizera i kaže oduvek sam maštala o ovakvoj frizuri, tako i ja, oduvek sam maštala o ovakvoj jakni, onda je spazi nelson i kaže ha ha! onda je pogleda jedna neka i tresne mi u lice jedno lepa je ali ne idu ti te patike umesto ha ha! Eto. A meni uz tu jaknu sve ide, možda ja ne idem ali sve ostalo sigurno ide jer to je jedna magična jakna. Ja ne bih nikada tako, a toliko toga mi kod drugih ne ide... Eto, od sinoć mi je krivo, i još mi je krivo.

Ugojila sam se i za kaznu nosim kaznene farmerice, kaznene patike, ne nosim minđuše i ne stavljam parfem. Kupam se svakog dana bez obzira na to da l sam u kazni ili nisam. Trenutno čitam Pinokija.

Đak mi ide u susret. Mazi jednom rukom nešto što drži u drugoj. Ja tako želim da je to neko malo mače. Ali burek je.

Mislim da ljudi postaju debeli onda kada im hrana postane jedini izvor zadovoljstva u životu. Moja neprekidna potraga za zadovoljstvima dovodi me do najcrnjeg očajanja. Besna sam na sebe što sam živa, i to uvek kad ne treba i gde ne treba i naravno, ali ne manje naravno od prethodnih, sa onim s kim ne treba. Kao kad ti se dogodi navala tako teško dogodljive radosti a ljudi ne znaju šta bi s tobom takvim. Uhvatim sebe kako strasno i strašno zavidim koleginici koja mi sedi iz profila, dugme na košulji joj je pred pucanje i veliku bruku, vidim joj profil jeftinog brushaltera koji je nekad davno bio beo, gledam je večito zblanutog izraza lica kako večito istim pokretom jede to što javno, a krišom jede, gledam je tako prokleto večito večitu i istu, kako se jednako prsi životu, tupa, neprobojna, i neiznenadljiva, kaže takva sam nemam nekih oscilacija. Hvaljen nek je onaj što je davno umro. Hvaljen nek je svako za kim se čuje pištanje.

Uvek naćulim uši kad se sa strašću priča o nečemu. I pričaju. Pričaju o slatkišu Citro. Odličan, super, najbolji. Drži ga u frižideru onda je bolji. Zar u frižideru, da u frižideru. Ali ton, ali tema. Ali ta bezbrižna lica. Probam obe vrste. Stavim i u frižider. Nemam ni najmanju potrebu sa nekim da pričam o Citru. Ne umem da budem strastvena po tom pitanju. Ja tako strašno ne umem.

Nedelja ima skoro dvesta sati, sramota kako ih potrošim i sa kakvom željom želim da ih što pre potrošim.

Ta ulica je memljiva i kroz zatvorene prozore. Hvata te za gušu i tako fiksiran i ukočen bivaš nošen do ćoška. Tu su kuće nanizane i uskisle kao zubalo u plastičnoj čaši. Poštar zaustavlja bicikl, kuca u prozor i dok pretura po kovertama čuju se tanjiri i escajg iza zavese. Nije ni čudo što mi nikada nije palo na pamet da vidim ime ulice a skoro svaki dan prolazim tuda i svaki put trun više poboljevam.

Čitala sam savremene brazilske priče ovih nekoliko dana, ostale su mi još tri, njih sam posle prva tri reda odbacila kao loše i bespotrebne i kao sramotu za jednu sasvim pristojnu zbirku. Sad moram da ih progutam bez žvakanja i na silu kao neku džombastu kobasicu jer ne mogu da evidentiram da sam tog i tog dana u decembru završila sa čitanjem te i te knjige kad nisam. Anđelka kaže da sam cepidlaka.

Ko o čemu ja o Veselinki. Da ponovim: dete razvedenih roditelja, živi sa ocem i još troje dece, radi sve poslove po kući, žive od 27 hiljada mesečno, nosi besprekorno čiste i jeftine prnjice od kineza, pre dve godine dobila je 4 hiljade od tetke koja živi u francuskoj i to je trošila godinu dana, poslednji dinar je dala na labelo i neku jeftinu maskaru, kaže da je nije sramota nijednog poštenog posla i nada se da će kad završi ovaj smer, s kojim neće moći ništa, imati platu i od 20 hiljada. Nepokolebljivo je nasmejana i juče priča profesorica matematike ne zna da nam objasni, ona nas gleda s visine i često nas omalovažava, dobila sam keca na kontrolnom ali neću da se nerviram, mrzim kad neko počne da plače ili da moli, pita me profesorica i ti Veselinka ništa? ne sekiraš se zbog ocene? a ja joj kažem ne sekiram, ja sam srećna devojka i neću da dozvolim ničemu da mi pokvari raspoloženje.

Sajdžinica već sto godina. Za pultom su dve mile i gojazne žene, onaj tip žena mio i premio, koji ne bi pritekao u pomoć ni najrođenijem ali mio, osmeh je sve ako milost već nije, osmeh je estrada. Smrkava se i smrskava na ulici, unutra, hladnoća ježi svaki milimetar butine. Svetlost među tim jeftinim satima i povoljnim, neiskrenim osmesima ista je kakva je bila i pre pedeset godina. Nas dve izlazimo da dođemo ponovo kada ponuda bude bolja. Ja je pitam kada bi se dvoumila da li da se ubiješ i pre nego što se odlučiš kada bi ušla u ovu sajdžinicu kakva bi ti odluka bila. Ona kaže pozitivna! Smejemo se zdravo. Ja malo zavrnem rukav i kao da sunce prosijava u noć. Samu sebe da opsetim.

A sad ponižavajući ali kao duhoviti komentari...

Sajdžinica već sto godina. Za pultom su dve mile i gojazne žene, onaj tip žena mio, i premio, koji ne bi pritekao u pomoć ni najrođenijem ali mio, osmeh je sve. Smrkava se na ulici, hladnoća ježi svaki milimetar butine. Svetlost među tim jeftinim satima i povoljnim, neiskrenim osmesima ista je kakva je bila i pre pedeset godina. Nas dve izlazimo da dođemo ponovo kada ponuda bude bolja. Ja je pitam kada bi se dvoumila da li da se ubiješ i pre nego što se odlučiš kada bi ušla u ovu sajdžinicu kakva bi ti odluka bila. Ona kaže pozitivna. Smejemo se. Ja malo zavrnem rukav i kao da sunce prosijava u noć.

A sad ponižavajući ali kao duhoviti komentari...

Kad sam se sinoć suočila sa tim tako dalekim, ledenim, zamućenim mesecom stala sam i čula psa kako zavija iz nekog dvorišta u blizini. Pitam se ko li će umreti.

Jutros pred zoru sanjam kako na par metara od mene stoji vuk. Gledamo se. Ja ne znam da li da bežim, ne mogu da se setim da li je to opasna ili bezopasna životinja a nemam koga da pitam.

The Booth at the End. Mesec je zamućen i neproziran kao moja sočiva.

Nešto razmišljam. Šta vredi sva briga ovoga sveta oko nečega što je lošeg materijala. A onda odem i kupim dve kutije zelenog čaja. Večeras ću na aerobik. Šta ima veze.

Često se setim kako je rekla da je mašina za sušenje veša prava stvar ali ništa dok to sunce ne ogreje. Uvek me raduje da gledam vetar i veš na terasi, danas sam špijunirala svoje pamučne hulahopke na žici, da vidim kako se ponašaju na vetru i da l su žive, da l mrdaju. Razna pomeranja, uskovitlavanja, ma koliko mala bila, smešna bila, raduju me, smešne stvari me raduju, hrabra sam iz kukavičluka, hrabra sam iz nenošenja sata, kad skinem sat osećam se kao da plivam bez mišića ili labuda. Onda posle pola sata potrčim i stavim ceo sat, i opet znam koliko mi je još minuta ostalo do neke potpuno besmislene obaveze. U knjižaru je danas ušao ogroman čovek i ponašao se ogromno, da mu je samo moglo biti da nas i fizički pogazi on bi.

Uvek se rastužim kad odem u prodavnicu i kad mi prodavačica na pitanje jeste li probali ove mandarine, ili pomorandže, kakve su? odgovori ne znam, nisam probala, onda mi svašta tužno prođe kroz glavu.

Raduju me kavezi za odlaganje plastične ambalaže, sa skoro suludim uživanjem nosim prazne flaše da bacim, da li je flaša od stakla i flaša od plastike jednako flaša, mislim da nije. Ispred apoteke red, čeka se da neko ko je sa popustom od deset posto subotom i sredom uštedeo deset dinara izađe, pa da neko uđe i uštedi možda i dvadeset i na taj način podvali životu i državi opet. Euforija kao pred koncert, tata me je poslao po flašu fiziološkog rastvora, pomerila sam se milimetar napred i žena s moje desne strane me gleda sa ogromnom mržnjom, neću da me neko mrzi zbog flaše fiziološkog rastvora i povlačim se i odlazim. U prodavnici zdrave hrane kupujem sto grama zelenog čaja, pitam prodavačicu kako se priprema ona kaže obavezno da provri voda i neka čaj odstoji deset minuta, zahvaljujem se s osmehom jer ja sam, ma znaš već, super sam, odlazim i razmišljam kako čaj pripremljen na takav način sigurno sprečava rad srca. I tako, dan je lep, sunce je.

Ne prestaju da me iznenađuju brojni načini na koje se neki plemenit gest izvitoperi i pretvori u svoju suprotnost. Kaže, bili su jako sretni pre koju godinu, odneli smo sestricama pa da te ne slažem jedno sedam kilograma svega i svačega, i kad smo jednoj to pružili, ona je rekla pa ne očekujete valjda da ću ja to da nosim!

Ako mu ta jakna i nije prljava, prljavo izgleda, on izgleda nesretno. Kaže da je ponavljao i došao u to odeljenje jer mu tata nije dozvolio da upiše umetničku školu, rekao je da su to gluposti a on je rekao a znate kako lepo crtam, imam smisla za to. Ona ima pirsinge razne i doterana je, jeftino je i provokativno to sve na njoj, sama sebi pravi odličan marketing, visoka, strašno visoka, i utegnuta, i nesputana, ona je došla u to odeljenje zato što je ponavljala, pala je razred u umetničkoj školi. Oni idu i ne idu zajedno.

Nešto razmišljam o onoj e zapamtiće on mene! Da bi te neko zapamtio moraš ti mnogo da zapamtiš tog nekog, i onda pamtiš i truješ se i onda si zlopamtilo i to ne valja. Ja se trudim da ne zapamtim, trujem se svim ostalim.

Shvatam polako njenu potrebu da svoj očaj i odsustvo bilo kakvog smisla obuče što lepše i odvede na pilates. Dugo sam se pitala kako može a sad shvatam da mora. Koleginica koja deluje najsretnije od svih u celoj školi a mislim da joj to omogućava bezrezervna ljubav prema sebi i njene porodice prema njoj, nosi lepe jakne, ima ih puno, uvek je sva ušuškana, život joj stalno potura jastučić pod zadnjicu. Počeću od jakni, kupila sam tri, ja sam kao oni glupi voditelji, i sve samo ne spontani, koji dobitnika binga pitaju u kojoj je trafici kupio srećku, jer je sasvim izvesno da je ta trafika talična i da svi dobitnici kupuju na potpuno istom mestu. Znači kupila sam tri skupe jakne da imam sreće ali i da mi bude toplo, jer treba sva ta naša visočanstva stalno podgrevati, sad mi još samo preostaje da nabavim nepomućenu ljubav prema sebi, podršku porodice, normalan ugao posmatranja i kad su muškarci u pitanju ugao prelamanja, da nabavim potpuno drugu sebe, da imam kosu koja će brže da raste, da budem druga ja koja priča tralala, da budem prkosna, da sam zadovoljna što idem u grčke, e što ne mogu preskočiti te grčke čudo jedno, da sam iz mesta gde postoje kursevi stranih jezika, gde se čulo za strane jezike, i tako. Koji sam ja jadov.

Klompe su jako lepe, skupe, bordo i čarobne su te klompe. Ne čudi me što su mi papuče čarolija. A je l su to papuče za ulicu, ili za po kući? Ako su za po kući čemu bacanje para, ne vidi niko. Za ulicu?! U momentu me hvata strah, odjednom ni papuče više nisu lepe...

Gospođa je prošla pored mene i pronela jedno jesam na svojim leđima. Interesuju me njeni motivi, da nosi takvu majicu, da dođe da vežba sa nama, možda mi je sve već rekla a ja nikako da vidim.

Jedna mi učenica ciu ciu glasićem govori vi biste trebali da radite sa nekim malim životinjama. Ja uvek pogrešim veličinu. I još toliko toga...