margo

Pored kanti sa cvećem na našem trgu prodavale su se danas i stolice. Računali su da će i to proći. Ja nisam propustila da više puta vrlo ženstveno istaknem da bih se pre usrala nego dala pet para na cveće, a Boga mi mrka kapa i stolicama.

Agape nisam našla. Jedna boraviteljica u knjižari je čak rekla ja sve od nje volim. Pomirila sam se sa tim da ne slušamo, čujemo ostatak koji očekujemo.

Donela mi je dve saksije. Ja njoj baunti čokoladice i opet nisam propustila da joj kažem izvini ali usrala bih se da sam dala pare za cveće pa nek budem najgora stipsa na svetu,

Na ulici pored kanti sa cvećem i stolica nalazi se i mali sajam knjiga.

Prodavci na hladnoći nasmejani. Moramo prići. Cirkus smo napravile pa su nam poklonili dva cedea sa italijanskim i francuskim šansonama. Ja sam divljak tako da sam oba dala drugarici. Hoćete li mariju jovanović?...nervira me...a Jaloma?...tek on me nervira...aha, nervira, vidim mnogi vas nerviraju, evo nešto ozbiljno za vas...ja otvaram knjigu i čitam naglas njegovo zagnojeno spolovilo, da li vam je ovo ozbiljna knjiga?...pa od toliko strana vi baš naleteli na zagnojeno spolovilo, gde ste to pročitali?...ne znam, sad već ne mogu ni da nadjem...Čekajte, moram da nadjem za vas nešto što vas ne nervira, recimo, recimo, da li ste za Agape?...Sve četiri knjige?!...Samo dve...Ih!

Cigančica od desetak godina pita me šta sam dobila za osmi mart, ja govorim cveće. Jaaao, samo to si dobila?! A ja nisam dobila ništa. Njoj dajem dvesta dinara.

Ono što bih od cveća prekjuče kupila za 200 dinara, sa raznim gipsofilima i ukrasnim grančicama, danas je 250 bez ičega. Kaže tata eto ima u prodavnici karanfil 90 dinara, ja mu kažem da je karanfil inače 45, bila sam toliko besna na ovu pljačku da je bes nadjačao želju da neke ljude obradujem. Nije dosta što će zagarantovano sve cvećare zaraditi na današnji dan, nego moraju debelo da zarade na svakoj ruži pred svenuće, i ubedjivaće vas da to tako treba i da je takva vrsta.

Djaci su još prošle nedelje počeli da se dogovaraju kome će kupiti od nastavnika cvet. Po pravilu dobijaju samo razredne starešinke i nastavnice koji im se zalome za taj dan a i one dobijaju cvet ne iz pažnje nego da bi se nekako obrlatile i ucenile da se ništa ne radi ili da se čak čas ni ne održi.

Često se ja tako iznenadim kad mi neko iz čista mira pokloni nešto a onda kad premotam setim se da sam im nešto nedavno učinila ili da nešto tek treba da učinim pa mi se smuči. Kad sam već besna ne mogu a da ne pomenem intervju sa Zoranom Milivojevićem u presu. Čemu njegove slike, pa još tri komada, pa ko je još to video. Posle svake njegove rečenice ide jedna njegova slika. Dodje mi da ga pitam da li vi najbolji psihijatre svih vremena, koji ste toliko zadužili ovu planetu, stvarno mislite da ste takav neodoljiv i neponovljiv muški primerak, da moramo neprekidno da se opominjemo na to kako vi fenomenalno izgledate? Meni on ne izgleda.

Fali mi Hogar SM da mi čestita današnji i svaki drugi dan.

Mišljenja jednog klovna ispunjavaju me takvom radošću da mi je na momente teško da se koncentrišem i nastavim dalje. Tako bih rado čuo Henrijetin glas, pa ma rekla samo "ništa"...

Imam tri oduševljenja za danas: feed yourself smiles iz Motorcycle emptiness, You showed me od the Turtles i bilo je, uostalom, zlo kad bi se komad prekinuo i ja opet spao na samog sebe od Hajnriha Bela. Batalila sam Gintera Grasa, od imena koja pominje čula sam samo za Kisindžera a ni za njega ne znam ko je.

Sedele smo nas tri i razgovarale. Nisam ni primetila kada je izvadila nešto duguljasto čokoladno, da l iz neke duguljaste bombonjere, i počela da jede. Veliki nam je ona drug. I sve je zanima, i kako si i šta si i zbog čega si, i jao kako li ti je svaka torba lepa. Nešto lepa. Baš lepa.

Kaže jedan proglasili dan žalosti. Ja ti se uputih u teretanu da se malo relaksiram kad ono trešti muzika. Ja kažem momci ugasite muziku, oni kažu ne možemo ih mi vratiti te ti se ja obrni pa natrag.

Gadni smo na najlepši mogući način. Gadni sa osmehom.

Pitam koleginicu da li joj se svidja Komo. Ona kaže pa ne ali tebi se sigurno svidja. Ja odgovaram znam da bi trebalo da mi se svidja ali ne. I tu zastanem, trebalo bi da mi se svidja. Kao da imam pravilnik za sebe po kojem bi ta i njoj slične knjige trebalo da mi se dopadnu ali je načinjen propust. Danas mi mama pokazuje crnu torbu. Ručnu tašnu. Ma to je torba, torbetina. To joj je sigurno druga ili treća torba u životu, hoće da mi je pokloni, kaže da ne zna kako da ide uz tu torbu. Pita me da li mi se svidja, ja opet potežem za onim trebalo bi da mi se svidja ali da je drugih boja. Opet zastanem poražena saznanjem da ne znam da li mi se torba svidja ili ne. Iskreno, ne mogu da joj odgovorim i ne vidim načina kako da do toga doprem. Kakav invaliditet. Kad si sam sebi nedostupan. Utamanila sam se.

I onda mi je poklonio knjigu u Srcu te nosim i napisao posv...nebitno. Pročitala sam knjigu i na kraju se rasplakala zbog tog Gavina kukavca i shvatila da je ovo jedina knjiga u poslednje tri godine koja me je rasplakala. Ja kad sebe uputim na knjigu nema iznenadjenja, vrlo su tipske. A kad me neko drugi uputi crkne mi sistem. Uoči da obično ne dam da me upućuju. A trebalo bi. Valjda. Trebalo bi?! Zar opet?!

Oduvek me je nervirala ona može to još valjati. Tanjiri za specijalne prilike, čaše za specijalne prilike, posteljina za goste. Kupi se nešto novo od odeće ili obuće pa se čekaju posebne prilike. Kupiš tri majice pa prvo obučeš onu najmanje lepu jer ćeš one lepše za posebne prilike. Sve se čuva, ništa se ne baca, još manje koristi. Pa se čuvaju lepe kese, kutije od bombona, pisma, knjige koje ni ne znaš da imaš, ništa se ne baca. Sećam se da sam jednom iskopala neke prepotopske bele cipele, model koji nije imao onaj jezik napred, možda u to vreme jezik još nisu ni izmislili, pa smo se zezali kako ćemo jezik sašiti od jedne takodje prastare bele torbe, samo da se ne baci.

Koje su to posebne prilike i zašto si sam sebi posebniji za mesec dana ili pola godine nego sad. Zašto ne bi bio u najlepšoj majici i po kući, i kad nigde ne izlaziš. Zato što moraš da se pokažeš drugima u najboljem svetlu, nećeš sigurno sam sebe gledati osim ako si posebno raspoložen, recimo vikendom kad gledaš izvesne sadržaje pa se nadahneš i animiraš pred ogledalom. Nego, ja bacam, i što mi treba i što mi ne treba. Da ne robujem i da se ne vezujem previše.

Marko i dalje drži u kuhinji okrnjenu šolju. Užas. Tek okrnjeno i napuklo treba bacati. Nadjem ja jednu moju koju ne volim. Valjda je ne volim zato što istu takvu ima otprilike 80 posto ljudi koju su ikad ušli u neki mini ili maksi i u čemu je onda draž. Još ako je bila akcija. Još jednom u čemu je draž. I sve se razmišljam da li da je odnesem Marku. On će se obradovati a meni je šolja odvratna. Kako da poklonim nekome nešto što je meni odvratno a nisam lažov, ne mogu da izostavim ono meni se ne svidja, a znam da tebi hoće, ljudi to prečuju ali opet...zato najčešće ne nosim nego bacim.

I tako ti ja ipak stavim šolju u kesu i krenem da nosim. Nema veze, šta, bolje i ta nego ona okrnjena. Taman kad sam stigla pred kapiju ispade mi kesa. Kesi stvarno ništa nije bilo. Marko ispušta jedno jaaaao kao da je u kesi ranjeno lane. I ja sam tužna, kao.

Gledali smo Ostrvo sinoć. Marko me je pokrio ćebetom. Pita da li može da obriše ruke o moju kosu. Ja kažem da može. Sležem ramenima u sebi. Kada bi me sakrili u neki orman da prisluškujem i kolutam očima, mislim da bih mogla i da piškim u sebi.

Na ulicama dan i ljudi. A opet. Kao da je počeo raspust i svi su negde otputovali. Samo sam ja kući.

Iz drugog puta sam uspela da podignem ličnu kartu, sa pasošem ukupno osam odlazaka. Odem ja danas da podignem. Ne znam kako je u drugim mestima ali kod nas svi čekaju pred istim vratima. I oni koji tek predaju i oni koji podižu. Da l sam rekla da se tu predaje i za pasoš? Ispred mene je sedmoro ljudi koji čekaju da predaju i nisu baš radi da me propuste, prednjače dve babe koje mi se obraćaju e nećeš ga vala mi smo ovde od jutros. Neko dobacuje da se podižu na šalteru, ne budem ti ja lenja, nemam šta da izgubim, i tako sam poslednja, i tako će im verovatno pasti sistem dok se ne vratim, to je tek čar čekanja, nikad ne znaš kad će da im padne sistem a još manje kad će opet da se podigne. Na šalteru mi kažu da se čeka pred vratima, sa onima što predaju?...sa njima.

Koleginica, jedan naš djak i ja smo toliko dobacivali i smejali se da se jedna baba za dlaku polakomila da me propusti. Svi bismo mi nesrećnici da vidimo to malo beča, budimpešte, i praga kao da ne postoji četvrti grad. Posle jedno pola sata prilazi mi gospodja sa šaltera i govori dodji ipak kod mene i daje mi kartu na šalteru. Ni sad mi nije jasno, mada jesmo malo preterali sa galamom i smejanjem. Ne bi mi to bio prvi put da mi kažu je l može malo tiše, jednom me za dlaku izbacili iz čekaonice, zamisli lekara koji umesto da kroz megafon kaže ime i prezime sledećeg pacijenta kaže je l može to malo tiše. Branim se od nervoze tako što avetam.

I da. Pitam se nešto. Šta znači kad ti neko ko ima svoj blog ostavi neregistrovan komentar, tipa omu (neregistrovan). Ja prvo pomislim da pišu sto blogova, ili bar dva pa su sad aktuelniji kao madam pompadur ili lorens od arabije, ili neće da se zna da cunjaju po blogu, ili neće da im neko dosadjuje, jes, kao da moraju posetitelje usranom motkom da razgone pa ne mogu da se odbrane, ili šta. Ja ako nisam na blogu, nisam blogu, koja je fora s tim stvarno...ako vidiš da me ne vidiš znači da nisam tu i da radim nešto pametnije, tipa gledam u plafon, silim se da nešto čitam ili perem šolje od kafe.

Ostavim i ja da sam ja ali anonimna kad mi izbije osigurač, nešto se pokrene pa sam odjednom razlogovana a bila sam ulogovana pa onda ne mogu opet da ulogujem, ali ulogujem se ja brzo, to kao kad bi rekao ne pušim ja, samo jednu dnevnu...ili jesi ili nisi ili i jesi i nisi.

Nezadovoljna sam svojim uglom posmatranja a nesposobna da zauzmem drugačiji. Kao da su i knjige koje čitam u poslednje vreme zaćutale i više ne govore sa mnom. Sinoć sam pojela jednu Hajneovu pesmu bez hleba ali sam ipak ostala gladna. Možda je trebalo da pojedem još jednu ali sumnjam da bi se nešto promenilo. Jalovim.

Odem danas u SUP po pasoš i čekam 12 minuta do pola dva. Na vratima piše da se pasoši uručuju, sama upotreba glagola uručiti dovoljno govori o tome kakva se pompa pravi oko mrtvog pasoša, od 14:30 do 14:00. Ulazi jedan moj djak čiji je brat za dlaku ubio jednog momka ali nikom ništa. Sad mi je jasno zašto. Sprda se sa pandurima, mama mu radi tamo a ubrzo za njim uvode još jednog mog u pratnji čitavog kordona zato što je lomio nadgrobne spomenike. Spomenik mrtvacu je važniji od živog čoveka ako ga lomi pogrešan čovek. I onda se trgnem jer je ušao jedan pandurčić visok kao Kajli i gurnuo vrata iz sve snage da bi njegova ogromnost mogla da udje.

Sad sam se već smirila. Mogu ovo da otkucam.

Nisam se dobro probudila jutros. Ustala sam nespremna danas više nego inače. Nemam gen za Portishead, to su ustanovili sinoć. Ustvari, ne saginje mi se toliko. Uoči da imam gen za crno, ali da mi je dosadio. Jalom me nervira. Nerviraju me te kukavice. Rešila sam da ne budem kukavica i s tim u vezi nameravam da prestanem da pričam o sebi a da slušam druge koliko budem mogla, slušaću te laksatore, tako ih naziva moj psile. Prosto uvidjam da mi je priča besmislena i da neprekidno vozim bajs kome je spao lanac. Prestaću da se takmičim, prestaću da igram igre bednih moći.

Iznenadjena sam izostankom reakcije na filmove revolutionary road i mary and max. Aktivirala sam nema veze puta nekoliko puta danima pre ta dva filma tako da sam iz njih izašla neoštećena. Dosadio mi je osećaj da će mi popucati kapilari u očima od neprekidnog nepokazivanja. Ja sam ti kao Holy Hunter u momentu kada joj odseku prst.

U okvir ove papazjanije prilažem pesmu iz ramalama ding dong opusa motorcycle emptiness...

Ja sam loš prosvetni radnik. Ne delim mršave dvojke, ne pridikujem djacima, ne postavljam se iznad, ne svadjam se. Djaci za mene kažu da sam kralj. Još jedan znak da sam loša. Deci je kralj onaj ko od njih ne traži skoro ništa i kome mogu da se popnu na glavu.

Sećam se da su u tom odeljenju bile sve same devojke i jedan momak. Bile su agresivne i drske. Nije mi bilo prijatno sa njima i ako će za jedinicu propisno da me izvredja a da ne bude kažnjena, ja izmuvam nešto da ih pitam da dam dva i tako smo provele četiri godine. Bilo je i finih i pristojnih ali i te pristojne su bile pristojne dok je bilo po njihovom, za dva minuta pristojnost se pretvori u režanje.

Za jedan osmi mart sve smo dobile po karanfil od njihovog razrednog, mom je bila slomljena drška i jedina ženstvena od njih je pritrčala i rekla uzmite moj. Odskakala je od tih bahatih, kao da nisu bile ista vrsta. Bila je blaga, lepa, nasmejana, pitoma, sa roze sveskicama, gumicama i tako. Po učenju bila je od slabijih.

Kada su završile, posle jedno dve godine, ona je zajedno sa drugaricom došla da me vidi. Uvek mi se obe lepo javljaju na ulici, uvek me poljube i tako.

Iz iskustva znam da se djaci nikoga od nas ne zažele i da im obično nešto treba u školi pa ako naleti neko s kim se nisu svadjale onda mu slože priču kako su baš njega došle da vide. Zovu me na piće. Posle sam čula da su došle da pitaju nešto oko vozačkog. Svakako prolazim pored kafića gde će biti pa ćemo se dogovoriti. Obično nešto kulturno odbijem tako što kažem da ćemo se dogovoriti. Onda se setim da je ona završila neku besnu školu za frizera u beogradu i da bi mogla možda nešto da mi predloži, da me ošiša onako kako ona misli. Ja živim blizu kafića. Pitaću je.

U kafiću sede njih dve i zovu me da udjem, ja stojim kod vrata i govorim joj da živim blizu pa ako bi mogla za koji sat da dodje da mi skrati kosu, rekle su da će biti u kafiću celo poslepodne jer ona druga tu radi. Ona odsutno klima glavom. Ja joj govorim je l možeš da ustaneš da ti pokažem gde živim jer se moja zgrada vidi odavde. Ona zauzima onaj oholi izraz lica koji govori ti očigledno ne znaš ko sam ja čim tražiš da zbog tebe ustanem. Bila sam preneražena ali onako sklona da poverujem da mi se učinilo govorim sebi učinilo ti se. Ona ustaje i dovlači se ta tri koraka na jedvite jade. Ja joj pokazujem a ona preko volje govori a ha, a ha, dooobrooo. Hoćeš li doći...Doći ću...Nije došla.

Malopre sam je srela prvi put od tada. Nisam je videla jedno dve godine. Trgnula se kada me je videla a onda je samo podigla nos i prošla.

Ne znam, kada se na ljudski odreaguje neljudski uvek me zaboli, nije bitno da li sam ja u pitanju ili neko drugi. Mene to boli i smeta mi. Smeta mi kada neki šalabajzer plaća deset računa u pošti i pušta da penzionir stoji iza njega sa 500 dinara u ruci i čeka da plati jedan jedini kukavni račun za telefon...Mada, koga danas boli dupe, mnogi ne vide dalje od svog...

Silom prilika sam krenula na masaže. Ne zato što sam fensi i što ne mogu da zamislim život bez masaže jer mogu da ga zamislim bez mnogo čega, već zato što moram. I ne žmurim kada se spomene masaža, i ne izgovaram isfolirano mmmmm, mene prosto bole ledja jer mi se krivi kičma. Imam ja jednu u komšiluku koja kaže što ja volim kiselu vodu mmmmm. Užas. Kad je trebalo da idem na vežbe za kičmu kao mala moje je roditelje mrzelo da me vode a ja sa 12 nisam navaljivala. Trebalo bi i da radim vežbe ali ne radim jer neradjenje vežbi privatnici nadoknadjuju šupljom pričom ali naplate kao da rade sa madonom, ostaćemo primitivna stoka doveka, tačno vidiš po tome kako rade kao privatnici kakve su im radne nesklonosti bile dok su radili za državu.

Nego pitam ja vrlo sujetnu i krajnje neubedljivu masažistkinju, koja se klati na jednoj nozi, da li joj dosadi da masira ljude, ona meni kaže ja nikada nisam volela engleski, ni sad mi nije jasno kakve veze to da li njoj dosadi masiranje ima sa sklonosti prema stranim jezicima ali pretpostavljam da je ona onako vrcava i mudra zaključila da ja napadam njen posao pa je osetila potrebu da ga odbrani.

Nego, kad malo bolje razmislim, ne volim ni ja engleski, čak mislim da sam ga završila iz inata da pokažem mojoj nastavnici iz osnovne da nije bila u pravu kada je u četvrtom razredu osnovne dala četvorku samo najgorem djaku i meni a svi ostali su imali pet. Mada, završila sam ga u crnoj gori, to se ne ubraja ni u šta, kao da i nisam. Odoh da čitam Jaloma, psihologija mi bolje ide, kaže mi tako i horoskop.

Ima sad već nekoliko godina, čekaj, znam, bilo je to 2004, kako mi je tetka kupila džemper na razne neke zelene boje i šal na iste te razne zelene boje. Em su bili divni em niko nije imao takve. Oblačim se ja da negde krenem a koleginica će iznenadjeno a ti ne stavljaš šal onako kako je moderno, sad se šal nosi ovako i sledi mala demonstracija. Podvostručiš, pa proturiš dva slobodna kraja kroz omču, pritegneš i moderan si za tren oka. Nema šale sa modernim nošenjem šala, čak i penzioneri znaju kako treba da ga nose i koliko da pritegnu. Ovi mladji su ležerniji, napolju minus pet a njima omča umesto pod grlom visi oko pupka, to je varijacija na našu poslednju modu koja traje već više od šest godina. Računam da imam još fore...

Hoćemo po svaku cenu da smo nešto posebno pa Bog. To jest, hoćemo po svaku cenu da smo nešto što nismo.

Zanimljivi su mi očevi, ili majke, ti koji ni po čemu nisu posebni pa onda reše da budu originalni po imenu koje će natakariti na svoje dete, naročito ćerku, sinovi nisu toliko inspirativni. Ćerkama se u poslednje vreme daju pseća imena dora, tea, lea, mia, staša, nika, staša naročito, a uz takva posebna imena ide i posebno ponašanje iliti predstava.

Onda ti se u dečiji dispanzer pojavi jedna stašica sa ocem i majkom, jer roditelji vode računa o deci, naročito ako ima publike, to jest ako je publika zainteresovana. Otac je jedan od onih sa krmećim nosom, iskompleksiran što mu ćerka nije sin, onda i najsladji osmeh upućen njegovoj ćerki tumači kao da njegovom zlatu, jao zlato, novicu svakako zovemo ali za zlatom još nismo potegli, nešto fali pa onda paradira sa ćerkom, jedan korak taaako zlato, drugi korak opaaaa, sunce reci tati tataaa, reci pile mami mama...maaama a nesrećna mama se sve pita šta je tati odjednom i kako je najednom shvatio da ima dete...

Postoji ta šarmantna vrsta muškaraca koja uvek ima sreće. Ako se na predavanje dokumenata za pasoš čeka i po nekoliko sati, a i dana, uvek se potrefi da oni dodju kad nema nikog, majke mi, samo ja i jedan čovek, i ja sam se iznenadio. Ako gadjaju deca prolaznike grudvama oni budu jedini koje grudva ni ne okrzne, baš sam se tad sagnuo da zavežem pertlu kad je prošišala. Ako se prijave za posao taj neki on i njih milion on prosto neverovatno jedini biva pozvan na razgovor, opet, pogadjaš baš se iznenadio. U društvu se nikada neće nasmejati ni jednoj šali koju izgovori žena jer su oni iznad žena, dok će se šalama muškaraca smejati istom napadnom silinom kojom ignorišu ženske. Oni po pravilu sve znaju, za sve su čuli, obavezno pre drugih.

Bio jedan čovek iz Čačka, jedan od tih koji sve znaju pa ljudi hteli malo da se našale. Sede u kafiću koji gleda na ogroman natpis fabrika reznog alata na jednoj zgradi. Nailazi gospodin, pita ga društvance da li je čuo za pisca Gonzera Akirbafa Atalu, on kaže kako da ne, čuveni španski pisac, baš mi je na listi obavezne litarature za ovu nedelju. I danas ga zovu Gonzer.

Inače ovaj post je inspirisan prezirom prema jednoj osobi. Prezir je ostao ali je osoba potisnuta toliko da ni posle tri dana ne mogu da se setim na koga tačno mislim. Mada, mislim ja...

Momci koji civilno služe vojsku podsećaju me na gluve kučke. Pitam se čemu i kome oni služe osim svom zaludnom prknu. Tumaraju i razvlače se po raznoraznim hodnicima kao sline. Taj neki civilni sluga će jednog dana imati dete, biti nekome otac ili majka, a možda i jedno i drugo. Učiće svoju decu da treba biti muškarac, junak, borben, vredan, snažan, odlučan. Onima koji imaju kod nas funkciju obezbedjenja niko se ni ne obraća, a ako im se i obratiš gledaju te kao da ne govorite istim jezikom, ili kao da bi da te pitaju imaš li turpiju za nokte.

U bolnici jedan od tih civilnih badavadžija gura babu u kolicima. Prolazi jedan od iste sorte i pita ga šta radi. On kaže guram ovog debila. Debil si ti sinko a ne ja...reče gospa baka.

Odbijam da učestvujem u kolektivnom klanju kaže ona a kažem i ja samo što je to ona lepše sročila.

Gledam kroz prozor malopre i pitam se da li će vetar odlomiti granu. Nadam se da neće i nadam se da neće niko stradati i ako se to desi. Imam jasan pregled na komešanje preko puta. Subota je. Selo je. I po najlepšem danu na ulicama nema nikog, samo po neki auto prodje. Danas je skoro pa mećava, selo je i dalje a ljudi da se polome ko će pre da udje u stari bioskop, onaj što je podigao jedan nemac pa mu se otac ubio jer mu je sin prodao imanje zarad umetnosti. Na vrhu zgrade još uvek stoje dve figure za koje se ne zna tačno šta predstavljaju i ja volim da stanem, zagledam se u njih i zamišljam kako su izgledali ljudi koji su išli da gledaju filmove pre pola veka. Pokušavam da budem deo te atmosfere ali uvek ostanem kratkih rukava, i po ovakvom vremenu.

Jutros u devet je po ko zna koji put otvoren gomeks. Market. Ja sam volela da idem u onaj veliki koji se nalazio na mestu gde je bio logor. Za divno čudo godilo mi je tamo. Ovaj manji danas najavljuje 2010 jeftinijih artikala i ljudi da se polome. Ne razumem. Prvo nikakva nužda ne tera ljude da idu. Nije im o glavu jer nisu sirotinja. Ljudi koje vidim s prozora ušuškani su u debele tople jakne, mahom do kolena, na glavama su im kapuljače, svima, u rukama i kišobran pride. U drugoj ruci kesa i kesa.

Kaže mi drugarica da kad se podizalo 1700 dinara da je u par navrata intervenisala policija.

Kaže mi sestra znaš, oboje imaju para, ali su oboje stipse, takmiče se kome će vše para da ostane na kraju meseca. Nisu išli na more jer im je bilo žao. Zamisli žao ti za sebe, šta tek drugi da očekuju. Onda priča kako su dok su studirali kupovali kečap u kesici onaj od 11 dinara, pa ako će ga jesti dvoje 5,5 dinara ti 5,5 dinara on, ona, mi, vi. Ili kad odeš u toalet za malu nuždu pustiš vodu samo do pola, manje se vode potroši.

Ne znam, zavidim im, imaju smisao u životu. Pruža im skoro pa orgazmično zadovoljstvo kad nešto ušparaju, nekog zavrnu. Što je rekla jedna ona e više volim da kupim nešto na sniženju ili na akciji nego leba da jedem.

A ja, mene sramota i da prodjem pored nekog butika gde piše sniženje. Jednom sam ušla u mango i kad me dočekalo sumorno osvetljenje, prodavačice gordog držanja, i kupci koji su orali rukama kroz gomile i gomile neuglednih razbacanih prnjetina smučio mi se život.

U  mojoj školi kolege se i dalje otimaju za besplatnu kafu, sad smo kuvaricu počeli da presrećemo po hodnicima. Nije fazon nekako se domognuti kafe, sad je glavno ko će je uzeti prvi, odabrati šolju koja nije napukla.

Veoma mi se dopada nova flaša za Evijan vodu. Biće to lepa vaza.

Slušali smo Marića sinoć. Povela sam i mamu. Mama sva sretna i nesigurna. Vidi kako sam obučena kao debil. Često ona tako, iz nesigurnosti i obaveze da nešto kaže, potegne za tom rečenicom kako izgleda kao debil ili budala. Ima crnu jaknu, roze rolku, isfeniranu kosu, ima godina 54, niko ih ne bi pogodio i nosi crne pantalone. Valjda misli da na književne večeri dolaze sve polubožanstva. Mada se ponašaju tako. Pogrešne ona ima predstave o ljudima i o njihovoj veličini. Nije jaknu ni skinula. Vidim da joj je neprijatno, meni još neprijatnije.

Marićeva dela na akciji. Samo 350 dinara. Prišao mu jedan čovek i pitao ga koja vam knjiga valja?...on se smeje evo recimo ova. Dogodi se fazon. Pogotovo što je i čovek hteo da bude fazon, a doktor to shvatio kako treba. Nasmejala sam se u prolazu. Joj što volim kad ljudi umeju.

Poludela sam na jednog učenika danas, spakovala stvari i rekla da neću više da ga trpim. Jedan mali me gleda iz druge klupe i kaže ta štas durite kao malo dete, oma se spakovala, ta raspakujte te knjige pa da počnemo. I ja šta ću...Fazon prijatelju moj, fazon.

Smršala tri i po kg. Još samo jedan. Ako me zaustave oni iz letećeg starta nikada neću osvojiti nagradu a za nagradu ne smeš preko 55. Gladujem. Željna sam nagrade.

U slučaju Svetog Save mama i sestra su protivničke, da ne kažem zaraćene strane. Kladile su se u hiljadu dinara da neću, to jest da ću ići na bal. Sestra poučena višegodišnjim iskustvom koje je pokazalo da kupim garderobu i ne odem govori kladim se da neće ići, mama govori ajd u hiljadu dinara da će ići, ona će zbog majke svoje makar samo da se pojavi, je l tako sine? Ja govorim užas. U stvari za petsto dinara mogu lako da okrenu situaciju u svoju korist ali me ne čuju od e videćeš da hoće...e videćeš ti da neće... Ma ostala bih ja kući i za manje.

Mama pokušava da me  podmiti nekom užasnom bižuterijom i ponavlja ama vidi kako je lepo, pa onda govori je l ti stvarno misliš da to nije svarovski? Koji crni svarovski kukala ti majka.

Jutros me zove sestra, da pita šta radim i kao usput da li idem. Ja govorim da će kolega doći kolima po mene jer se nada da ću obući suknju. Sestra govori id u kurac...

Nadam se da će svirati Lolu od Čobija.

U polumraku ne vidim tačno koje je boje šolja. Crna ili braon. Čudi me da mi je dao čaj iz tako tamne šolje. To me muči neko vreme a onda vidim da se stakleni podmetači na pruge besprekorno uklapaju sa šoljama i tamnim stolom, unose lepotu i red medju sitnice kojih ima puno. Najednom ti nekako lepi i šolja i podmetač. Govore mnogo o onome ko ih je izabrao.

Na ekranu stoji zamrznuta druga polovina Veronikinog dvostrukog života koji još nismo pogledali. Ne možemo da podesimo titl, ne znamo poljski, a francuski još manje. Rešena sam da ga pogledam bez reči, ja ću sama da smišljam.

Da li dve osobe, potpuno bezvezne kao što su te šolje i podmetači, mogu tako skoro neverovatno da usklade svoju bezveznost i prosečnost? To mi je šok...

Strepila sam da kada donesem kući disk sa Gonzalesovim pesmama neću moći da nadjem onu koja me je začarala, obradovala sam joj se kao da sam je ceo život čekala.

Nije trebalo da strepim, poznala sam je po tome kako me je osmehnula:

Don't you know that I'll be around to guide you
Through your weakest moments to leave them behind you
Returning nightmares only shadows
We'll cast some light and you'll be alright for now
Crosses all over, heavy on your shoulders
The sirens inside you waiting to step forward
Disturbing silence darkens your sight                          We'll cast some light and you'll be alright for now     Crosses all over the boulevard
The streets outside your window overflooded           People staring they know you've been broken
Repeatedly reminded by the looks on their faces
Ignore them tonight and you'll be alright                  

Dan je lep. U stanu nemam nijednu jabuku i to mi pomalo smeta. Videću da odem posle do sestre da vidim malog smeška i da pojedem jednu jabuku, kod nje uvek bude jabuka.

Pozadina našeg razgovora, koji je imao nebrojeno mnogo pozadina, otkrila je gitaru Jose Gonzaleza, jako mi se dopada ali nisam propustila da prokomentarišem da mu je glas njanjav, ali ne toliko pacovičast kao dilanov, moram odmah da pokudim da skrenem pažnju od pohvale, da skrenem pažnju od toga da sam se malo otvorila.

Čitam Lolitu u Teheranu, Lolitu sam davno čitala i u sećanju mi je ostala, što iz knjige, još više iz filma, kao namiguša i bezobraznica jedna. Moje dileme se iz dana u dan produbljuju. Čitam o toj maloj i bolesnom Hambertu i prvi put uzimam u obzir da mi Lolitu vidimo kroz njega, da imamo iskrivljenu sliku o njoj, seti se onog filma sa Audrey Tautou He loves me...he loves me not. Sad sam se setila da je i taj film o proganjanju, istina je da ja ne umem da pogledam normalan film.

Ne možeš prosto da postigneš da uzmeš sve u obzir.

Kupila sam dve kutije spajalica pre tri dana i stoje mi na stolu, ne služe ničemu, možda mojoj euforiji.

Do osećaja da sam živa dodjem retko, zaobilaznim putem ili kad me iznenade, uhvate nespremnu. Obično sam spremna.

Koliko li sam samo drvila o nesrećnom takvudu koji me jako podseća na čačanski prag ali iz jedno četrdeset pete ako ga je tad i bilo. I sad sam nespremna da napišem o jednom novom osećanju koje mi je isteralo srce iz grudi bar pet metara pred mene dok smo gledali Avatar. Bojala sam se da ću se štrecati, da ću se obrukati, koliko god da su neki ljudi moji ljudi nikada niko neće biti toliko moj pa da prestanem da strahujem da ću se nešto obrukati ili otkriti. Jako mi je bitno da se ne otkrijem, da se ne odam, sam Bog zna šta toliko krijem.

Otkad znam za sebe bojim se da ću biti raskrinkana, bojim se da će neko prelistavati moje sveske, bojim se da će na poslednjoj strani nešto videti što ne treba, nikada mi poslednja strana nije bila prazna ili nikada na njoj nije bilo zapisano ime nekog autora, raspored časova, nešto dosadno. I kad mi neko dodje nenajavljen zveram po sobi, kao po zapišanom kavezu, gledam da li sam se zataškala.

U sceni kada kreće hajka divljih pasa na onog, ne znam više ni kako se beše zvao, i koji se sakrio pod neko deblo, ja se osećam kao da stojim pored ogromnog zvučnika od kojeg mi srce podrhtava i od kojeg ne mogu da dišem. Osećaj slobode, snage, nesputane želje, nisam više ona ravna crta na monitoru.

Odjednom sam i ja pas i to divlji, u punoj brzini, krvoločni.

Namirisala sam se danas lancomeom. Nije to parfem za mene. Agresivan je. Dobila sam ga na poklon jer je Z procenila da sam ja na nivou i da je to parfem za nas na nivou šta god to značilo. Prilazi jedan djak i njuška me dok pišem nešto na tabli. Spolja se plašim njega i svakoga, na unutra sebe, sto puta više.

Njanjav post, ali moram i ja nekad, valjda sam i ja neko žensko. Mnogo sam se iscurila ovde.

A danas mi je nešto upalo u oko, jedva sam ga istreptala, a on magarac misli da mi je upao on. Bože kako su muškarci nekad glupi...

Ispred izloga kafića za koji se uvek pitam da li se zove momento ili memento danas stoji crni pas i gleda unutra. Maše zadovoljno repom kao da čeka najboljeg gazdu na svetu. Ja se pitam kakav je čovek koji sedi u izlogu i kome se jedan pas toliko raduje. Kako se približavam vidim da pas kulira, ignoriše, ne čeka gazdu, druži se ali se pravi da je nezainteresovan, zato što i on ima posmatrača. Iza njega je mala bela lisičasta kučka koja ga gleda kao što se meni učinilo da on gleda gazdu. Briga ga za nju, tu je samo u prolazu, njega su naterali da stane, jedino što ga rep odaje. Koga mi lažemo...

Pita me Z kako se kaže uspomena, istog momenta pred očima mi iskrsava slika onog tipa sa brčićima iz filma memento, nije mi jasno zašto.

Volim taj film...

Prvo sam ja sebi dosadila, pa su mi dosadili drugi. Ako se malo obrati pažnja na ono što ljudi pričaju lako je primetiti da se u većini razgovora ljudi raskukavaju. Primetila sam i kako teče razgovor, u stvari, nema razgovora, postoji samo monolog. Kako si...pa...dobro, slušaj da ti pričam i onda dara dara...ne pomaže ni da pričaš o istoj dosadnoj temi koju je dosada pokrenula, udavi te pola sata, ti konačno stigneš na red da i ti nešto kažeš i ljudi se samo okrenu i odu sa izrazom najstrašnije dosade.

Lepe teme ne prolaze, primetio i Kišon, ja danas da popričam sa tetkom, onako, malo da joj se pohvalim da sam našla društvance u koje su me ljudi primili sa najvećim uvažavanjem i poštovanjem, kao da sam im blizak rod, ona u pola prve moje rečenice govori vidi, ko je ova ćeranićka, čita skandal nije ni primetila da ja nešto pričam.

Dok sam čekala osamdeset trojku, žena pored mene do detalja priča kako je slomila nogu, kako ne može da prestane da puši, pa je onda prestala pa sad ne može da počne, ali bole je brige, neće se uznemirava. Autobus konačno dolazi, ona ulazi, sreće još neke prijateljice i počinje sve ispočetka, pala, slomila, gips, cigare, ja sam doktoru pokazala, izeš razgovor ako bar nekome nešto ne pokažeš, ne bi bilo zgoreg da je taj neko lekar, direktor, neki šef, onda se prijateljice pridružuju, nekoj pao komšija, nekoj sin, ubace na sekund kad uspeju, a gospodja ne posustaje, vidiš po njoj da vodi bedan život, pa joj je dogadjaj kad joj se nešto desi, pa makar i loše. Sa takvom temom hit je u društvu.

Kuka se i na poslu od jutros, muškarci, sede i bleje. Neko od njih, ne znam kako se to desilo, pominje kako madona i nataša bekvalac nisu lepe, ja ih pitam ko im je lep. Njih trojica menjaju izraz lica, zastaju da promisle, vidi se da razmišljaju o nečemu, nekome lepom, menja se atmosfera...Monika Beluči, Izabela Adjani, Klaudija Kardinale, ja naravno ne smem da izostavim moju Emanuel Beart i Mišel Fajfer, jeste, jeste, Mišel Fajfer je lepa govore oni, pominjem Šarliz, da, i Šarliz je super i prave usta i ono uuuuuu, samo sirota Andjelina nikako ne može da prodje kao lepa kod njih, ali meni ne smeta, meni je samo takva.

Uplatnicu na 2000 dinara dobila sam kao poklon za novu godinu od ove moje što me razume. Da uzmem novi pasoš. Nije me obradovala, to sam joj i rekla, da je to ne zanima rekla je i ona meni.

Otkako sam rešila da predam prikupljena dokumenta za mene počinje bezrazložna agonija. Ne mogu da je objasnim. To je išlo dotle da sam neku noć sanjala kako treba da sednem da se slikam a zapravo sedam na električnu stolicu. Sanjam kako me kvase...

Prekjuče mi mama govori da se priča po gradu da ju je udarila kolima žena koja radi na pasošima, što je vrlo moguće jer je slučaj u rekordnom vremenu zataškan, i oni koji su videli nisu ništa videli, prvo je bilo da ju je udario neko ko vozi žuti golf, ali tablice nemačke, možda kenijse. Nebitno, ja se na tu ženu, ili ma ko to bio ne ljutim, on je sam sebi najveća kazna. Predala sam dokumenta danas, gospodja je bila ljubazna, nemam nikavih zamerki, stigla sam na posao za treći čas.

Posle dužeg vremena sedam na bicikl. Možda ima i dve godine, stvarno se ne sećam. Slušam sinnermanov street spirit, našla sam neku još dužu verziju. Magla, razmišljam kako sigurno neću zadugo sesti na bicikl, taj moj gradski, zaustavlja me policija. Kazna tri hiljade, imam slušalice, u oba uva, nemam ličnu kartu, a  nemam jer nisam ponela novčanik u kojem imam sto dinara, zato ga nisam ni ponela, nemam svetla. Policajac, vrlo uljudan, mi govori da sam skrenula sa puta na trotoar jer sam njih videla, ja govorim da ih nisam videla, a i da sam ih videla ne bih skrenula, ja sam takva, bilo bi mi kurvanjski da pokušam da bežim ili da se sklanjam zato štu su oni tu, stvarno ih nisam videla. Nisam od onih koji će da mole, da se svadjaju, da tapšu po ledjima, da beže, da jade. Napisaće samo prijavu za svetla, ne za ličnu kartu i za muziku, misli da će to biti dovoljno. Dok on to piše ja sedim u kolima kao kriminalac.

Neću da kukam da sam baksuz, i ne kukam, i ne ljutim se. Nije bitno šta drugi rade, bitno je šta ti radiš.

Platila sam kaznu i izlazim iz pošte, dajem kukavcu koji prodaje crkvene kalendare 20 dinara, toliko mi je tražio. On govori živa bila, pruža mi kalendar i govori nemoj da se ljutiš na mene, ne ljutiš se je l da...

Do kratkog zastoja u redu u Maksiju došlo je zato što je kasirka trknula da uzme jedan pez za dečake. Nema smisla da dečak jede pez za devojčice. To bi bilo isto kao kad bi dečake oblačili u roze. Provukla je muški pez i dala mu - Vaš račun iznosi... - Čekaj! Kako? Koliko je pez? - 180 dinara! - Koliko?! - nema potrebe da se ponavlja, ni pitanje ni odgovor, uvek ste dobro čuli, neće cena spasti za duplo samo zato što ste vi preneraženi i gledate kasirku kao krvnika - 180 dinara! - Vrati, nema tata para - govori tata ženskaskim glasom, onim glasom koji imaju muškarci koji su kao mali sedeli sa maminim prijateljicama ili pomagali mami da mesi kolače i na koje su se sve mamine prijateljice kiselo smeškale i govorile - Vidi kako je mator!

Mali počinje da vrišti kao da ga kolju. Tata mu nije vitez, jasno na prvo slušanje.

Ne volim kad se nagnem prema nekome da mu nešto šapnem a on ostane ukočeno da sedi ne pomerivši se ili kada u prepričavanju nekog razgovora kažem hoćeš li doći poslepodne?...neću...ma ne, nju sam pitala da li će doći...ili eto baš je i Š imala takav slučaj, je l tako Š? a Š kao pala s marsa govori šta? ko? ne razumem...Ne volim te koji ne razumeju. Ti koji ne razumeju polako upravljaju pogled ka tebi, polako se okreću, polako kucaju brojeve  na digitronu, polako dižu novac sa bankomata i polako vade na odmoru onu kukavnu mandarinu koju neće podeliti ni sa kim ili krišom žvaku koju će tutnuti u usta kada niko ne gleda. Nikada na naklon ne odgovaraju naklonom, nikada se ne naginju.

Danas mi je bolestan dan, boli me želudac, iz više razloga. Prvo sam pročitala ovo a onda sam na smokvi naletela na žensku sa tri sise. Što bi rekao moj intimni da si bar videla tipa sa dva miška. Pojela sam i nekoliko palačinki, tačnije četiri.

Tata me je dočekao rečenicom znaš, čudno mi je kako ti stalno imaš problema sa tim vozačima i kondukterima...čekam deo u kojem treba da se zapitam...trebalo bi da se zapitaš šta je sa tobom...Činjenica je da se severtransu prevrnuo autobus, činjenica je da su drski, arogantni i da su najskuplji, kondukteri se ponašaju kao, moram naravno opet da citiram isti citat od Danojlića, pendžabski prinčevi, ne da ne možeš da sedneš na sedište iza šofera, ni ne pomišljaj, nego ne možeš da sedneš ni na ona druga dva iza konduktera, puštaju oni tako i ljude na štakama da se lomataju po autobusu, govna jedna.

Tata ne odustaje sećaš se one scene sa taksistom... Da, kad bolje razmislim ja imam problem sa svakim ko nešto vozi, čak me je i Marko napao neki dan da je našao blatnjav otisak moje čizme u njegovom uglancanom ševroletu i razgovor se završio sa znaš kad ću opet da ti udjem u taj tvoj...konflikt opet.

Sećaš se kako nisi htela da se vratiš sa nama zbog onog taksiste. Sećam, i krivo mi je što nisam istog momenta rekla gadu da zaustavi kola. Ja, naime, mrzim vrlo odredjena tri odgovora na takodje tri odredjena pitanja. Kakva je voda na bazenu?...Mokra...Da li mogu da uzmem čašu vode?...Ne znam, pokušaj i Čiji si ti?...Mamin i tatin...odlepim kad to čujem, užasava me pomisao da i dalje postoje ljudi koji misle da je to fazon i da ostali ne shvataju kakav iskompleksiran kreten stoji iza njega. Što je još tužnije ne shvata ni on, ili ona, može i žensko da vozi taksi ili da da glup odgovor.

Tata nastavlja ti treba da budeš iznad situacije, da budeš iznad njega...E pa ja sam i bila iznad njega i nisam htela da budem u istim kolima sa njim, neće preda mnom niko mom ocu tako da odgovara. Šala je šala, a zajedljivi kreten je zajedljivi kreten i nemoj više moj sud da dovodiš u pitanje, dosta sam sumnjala, ako kažem da je neko djubre onda je djubre. Neću da dozvolim da se neko prema mojima tako ponaša. Tata ćuti.

U stvari, opet sam htela o nečemu drugom. Uvek bude o nečem drugom.

Znam na koga misliš. To je ona mala što mi je donela piće...

Nije mala stvar čim sam obukla kaput.

Oni koji mu najviše znače nisu došli. Često bude tako. Buljuk tih nekih levih pomogne ti da te još više boli.

Otišla sam na put sa idejom da jednu sliku moram da kupim. Sa tom idejom sam se i vratila. Ne može mi biti loše u prostoriji u kojoj se nalazi nešto što je naslikao jedan tako dobar čovek. Bila sam sinoć. Pregledala slike u galeriji. Našla jednu bez rama u pomoćnoj prostoriji.

Danas odlazim da pitam gospodju od sinoć da li je razgovarala sa njim. Ona se smeje i kaže rekao je da si odabrala sliku koju ni po koju cenu neće da proda.

Farewell to the fairground.